Слободанка Миливојевић је ушла у историју српског и светског шаха: ШТО НЕ МОЖЕ ПАРИЗ, МОЖЕ ПАЛАНКА

Слободанка Миливојевић, „наше горе лист“, ушла је у историју српског и светског шаха. Она је једина представница „лепшег пола“, која је  постала председник Шаховског савеза Београда и може се рећи креатор екипног Купа европских шампионки. Поникла је у Смедеревској Паланци, граду који се може похвалити дугом и плодном шаховском традицијом. И сама је исписивала најсветлије странице шаховске историје средине која је у минулим временима била епицентар „игре на 64 црно-бела поља“. Била је и остала истински поклоник богиње Каисе којој верност и приврженост исказује и на тај начин што и даље ради на популаризацији древне игре. Шаховски столови, као видљива обележја колико се у овој средини воли и негује шах, велика су и њена заслуга.

Шах је донео обиље лепих тренутака Слободанки Миливојевић. Тешко је рећи коме се највише обрадовала, можда баш ономе који се догодио 28. априла 1977. године. Тог дана остварила је  два велика успеха: дипломирала је на Економском факултету Београду и постала првакиња Србије. Као шампионка исте године је учествовала на Првом међународном турниру у шаху за жене, који је одржан у Смедеревској Паланци, а организовао га је Живадин Вуловић. На томе је радио са циљем да својој ћерки Драгани и српској шампионки Слободанки пружи шансу да освоје неку вишу шаховску титулу. Турнир је игран у згради Скупштине општине, а учеснице су биле смештене у хотелу „Кисељак“.

-На турниру су, поред осталих, играле Жужа Вереци и Хана Еренска – сећа се Слободанка Миливојевић.- Из тог времена памтим и нешто што би се већ данас могло назвати анегдотом. Наиме, у хотелским собама није било офингера, па је Жужа која је тада знала по мало наш језик, назвала конобара и затражила да јој донесе неколико вешалица. После неког времена конобар  је покуцао на врата носећи у руци пун овал вешалица не знајући да је Мађарица тражила офингере. Те године, у августу месецу, Шах клуб је добио нови назив „Гоша“.  Био је то први клуб који је, на иницијативу Тихослава Тошића, понео име тада моћне Индустрије опреме и возила. За рад Шах клуба био је задужен Бранислав Милановић Раф. Он је и говорио на отварању Првог женског турнира.  Тада је рекао: „Гоша ће све да учини за развој женског шаха. Колико год буде било потребно средстава, трудићемо се да обезбедимо. Дивно је гледати како жене седе и ћуте читавих пет сати“.

Следеће године, већ у марту месецу,умро је ЖивадинВуловић, па је организацију шаховског турнира за жене преузела Слободанка Миливојевић. Поред „Гоше“, као спонзор била је и Поштанска штедионица. Те, 1978. године, Слободанка је, освојивши 5,5 поена из 11 партија,  стекла титулу шаховског мајстора. То јој се посрећило у веома јакој конкуренцији. Играла је са Александром Николау, Татјаном Лемачком, Жужом Вереци, Мартом Литински… Велики успех препоручио је да уђе у друштво репрезентативки државе. Још неколико година организовани су јаки женски турнири са којих је за „Политику“, по сећању Слободанке Миливојевић, извештавао Драгутин Паунић.

Слободанка је неоспорно била талентована шахисткиња, али је желела да се посвети својој струци, па се октобра 1977. године запослила у „Гоши“. Шаху је остала верна, а највећи турнири на којима је играла били су управо они у Смедеревској Паланци. Запажено ангажовање у шаху имала је и у Београду. У периоду од 1982. до 1984. одржана су  три женска турнира „Црвене звезде“. У шаховској јавности упамћени су и престижни женски осмомартовски турнири. Драгољуб Симоновић ће написати да су они били резултат Слободанкине упорности и ватрености.  Од тада се она, како и сама каже, више бавила организацијом него игром.

-Послови у „Гоши“ били су ми у првом плану – износи Слободанка. – Желела сам да на неки начин потврдим и знање стечено на  факултету. Мислим да је немогуће радити два посла с подједнаким успехом. Данас су у шаху  професионалци. Причало се како жене могу да раде два посла истовремено. Алудирало се на то да и ја могу играти шах и испуњавати своје радне и стручне обавеза у „Гоши“. Ја сам у Смедеревској Паланци и у Београду организовала јаче турнире          од оних  на којима сам  играла.  Да подсетим, из Шах клуба „Гоша“ сам отишла 1982. године. Организовала сам  турнире и играла за „Црвену звезду“. Убрзо сам постала и члан Управног одбора Шаховског савеза Београда.

Слободанка је, на предлог Нане Александрије и Жуже Вереци, 1988. године изабрана за члана Комисије ФИДЕ за женски шах. Тај документ је дошао у Шаховски савез Југославије и о њему се дуго ћутало. Но, како је то откривено, Шаховски савез Београда је дао подршку да она буде члан поменуте комисије. Божа Кажић је у то време био и председник Комисије за шаховска правила и отворено је казао да ће и сам подржати предлог.

-Те године се у Солуну одржавала Шаховска олимпијада – предочава Слободанка. – И сам Божа Кажић је био пријатно изненађен. Женска комисија је већ постојала и кад се појавило моје име, оне су све биле за мене тако да сам без икаквих проблема изабрана. Тако је члан Комисије за женски шах ФИДЕ била од 1988. до 2008. године. Пре  Солуна била сам и на првој Шаховској олимпијади у Дубајиу 1986. И тада сам се, као члан Извршног одбора Шаховског савеза Београда, борила за женски шах.

Готово све шахисткиње су у њу имале безгранично поверење. Зато су се листом одазивале њеном позиву, поготово кад су били у питању осмомартовски турнири. Њој је полазило за руком  да се избори за гала приредбе Светског купа за шахисткиње. Она се изборила да на Турниру кандидаткиња могу да учествују две играчице с најбољим  рејтингом. Састанку на коме се о томе разговарало присуствовао је и легендарни Борис Спаски. Он се одушевио Слободанкиним предлогом. Победница Турнира кандидаткиња играла је са првакињом света. Тада је задобила симпатије родитеља Полгарових, али и Грузије.

Слободанка је дала немерљив допринос одржавању галаприредби Светског купа за шахисктиње. На конгресу ФИДЕ у Паризу прихваћене су њене пропозиције екипног Купа европских шампионки, а организација првог Купа поверена је Паризу.

-Председник Шаховске федерације Француске се разболео, па се у Паризу није могао одржати Куп Европе – предочава Слободанка. – Звала ме је Нана Александрија и питала да ли домаћин може бити „Гоша“? Бранислав Милановић Раф је прихватио. Тако, оно што није могао Париз, могла је Смедеревска Паланка. До  сада је организовано 18 Купова Европе у разним   градовима. Ми смо се још једанпут кандидовали и 2001. смо организовали КУП. Сад се неколико година унапред зна ко је организатор.

Драгољуб Јанојлић