Занимљив животни пут Бранка Јовановића: БОКСЕР НЕЖНОГ СРЦА
Бранко Јовановић припада сјајној плејади паланачких спортиста. Игром судбине определио се за бокс. Иза њега су многи мечеви и бриљантне победе. Био је велики мајстор међу конопцима. За њега веле да је боксер нежног срца. Изузетно је поштовао своје противнике у рингу. Био је велики и у победи и у поразу. Бокс је доживљавао као племениту вештину.
Рођен је 1935. године у Доњој Рашовачи код Прокупља. Отац Живко, који се бавио земљорадњом, учесник је завршних борби за ослобођење Београда. Имао је свега 33 године кад је погинуо на Сремском фронту. Мајка Магдалена је остала на кућном огњишту са троје деце: два сина и ћерком. Бранко је био три године старији од сестре Зоре и девет од брата Стојана.
Основну школу је завршио у родном месту, а два разреда гимназије у Прокупљу. Тек је био напунио 14 година кад се отиснуо у „бели свет“. Стигао је у главни град Југославије међу градитеље Новог Београда.
-Био сам прилично млад и физички слаб – започиње своју животну причу Бранко Јовановић.- Кад су ме видели у штабу акције, питали су ме зашто сам дошао? Хтео бих нешто да радим – одговорио сам. „Јеси ли завршио основну школу? Да, завршио сам и приде два разреда гимназије. „Знаш ли да пишеш и читаш?“ Знам, како да не знам. „Хајде потпиши се овде.“ Потписао сам се ћирилицом. Хајде сада понови то, али латиницом. “Потписао сам се и латиницом. „Дипломирао си. Примамо те. Бићеш курир…“
Све се то дешавало у аутобази , на Сајмишту. Било је прилично камиона којима су превожени разноврсни терети. Бранко је ту провео два и по месеца разносећи пошту. Јул се примицао другој половини кад је те 1949. године из Београда кренуо возом за Паланку.
-Нисам ни знао где је Паланка, иако сам кроз њу прошао идући ка Београду – наставља своју исповест наш саговорник. – Непрестано сам мотрио на железничке станице како не бих промашио Паланку. „Ништа не брини, силазим у Паланци па ћеш са мном“ – храбрио ме сапутник из воза, родом из Азање.
Био је 15. јули кад се обрео у непознатом граду и међу непознатим људима. Успео је некако да пронађе Дом ученика у привреди, који се налазио недалеко од садашње „Ластине“ аутобуске станице.
-Била је недеља – сећа се. – Управитељ дома био је Јован Симић. „Остани ноћас ту, сигурно ћемо те примити“, рекао ми је у присуству једног васпитача. Кад је следећег јутра дошао на посао, питао ме да ли сам завршио Основну школу. Јесам и основну и два разреда гимназије. „У реду, идеш у трговину!“ Мени се то није свидело. Желео сам да учим занат. Били су ту неки дечаци из „7.јула“ и ја сам с њима отишао у то предузеће. Мајстори су ме лепо прихватили, али кад сам се вратио у дом питао ме управитељ Симић где сам био? У „7.јулу“ – признао сам. „Шта ћеш тамо?“ – љутио се. Хоћу да учим занат, нећу у трговину. „Плати ручак који смо ти дали у недељу и одмах напоље одавде“ – био је неумољив управитељ.
Није имао куд. Вратио се у „7. јули“ да се пожали директору Чеди Марковићу. Саслушао га је, а онда су заједно пошли код Јована Симића.
-Директор Марковић ме похвалио код управитеља, рекавши да сам вредан и да ме занат интересује – вели Бранко. – Међутим, није му било право што нећу у трговину. „Иди у фабрику кад већ хоћеш да будеш гарав!“ – рекао ми је. И тако сам завршио занат, радио у „7.јулу“ још годину и по дана, а онда сам почео да тренирам бокс. У међувремену сам као металостругар прешао у „Гошу“.
О боксу прича с приметном сетом у гласу. У време кад се бавио тим спортом владало је велико другарство. Показује слике из боксерске каријере.
-Видиш, ово је екипа која је била првак државе 1954. године – показује фотографију. – Представљали смо металске раднике. У њој су били Мића Пауновић, Радослав Игњатовић, Јова Радојковић, Бранко Матић, Миодраг Милић, Миле Ћела, Гуле Митровић, Јован Стојнов, Ђорђевић, Андра Марковић, председник Брка Радовановић и ја. Тренирали смо у сали код Дома ЈНА, па у згради кад се крене за железничку станицу.
Како се, поред толико других спортова определио за бокс?
-Изашао сам из ђачког дома и нисам имао куд – подвлачи. – У то време се није ни имало толико, много тога ми је недостајало, па је одлазак на тренинг био боље решење, него да се мувам по кафанама. Ја сам тренинге схватио озбиљно и радио сам онако како ми се каже. Интензивно сам тренирао седам, осам месеци, а онда је дошао први меч у Младеновцу, који сам добио. Други меч је био у Пожаревцу и ту сам доживео пораз. Онда сам имао меч у Алексинцу и њега сам добио. Победио сам потом у Ваљеву, па у Железнику неког Андријашевића. На првенству металских радника у Славонском Броду боксовао сам три меча и сва три сам добио. У Шапцу сам изгубио од олимпијца Лукића.
Војску је служио у гарди. Униформу је обукао марта 1955. године. Служио је у аутобази која је бројала скоро 500 војника. Кад је завршио возачки курс био је упућен на бербу кукуруза у Војводини. Био је са још једним војником распоређен у селу Марадик.
-Било је кишовито време па се није могло стално радити на њиви – наглашава Бранко. – Камион који сам возио био је нов, тек изашао из фабрике. Да не бисмо дангубили, председник општине је питао да одемо до Београда да дотерамо угаљ. Отишли смо и ја сам направио грешку, јер сам камион претоварио преко каросерије. Враћајући се у Марадик, на путу су стопирала два дечака. Питао сам председника општине да ли да их повезем. „Где ћеш их,видиш да смо препунили камион?“ – упозорио ме. Нисам размишљао шта се може догодити, већ сам им рекао да се попењу на камион. Кад сам стигао близу скретања за Марадик, возило које се кретало из Новог Сада, упало је у „маказе“. Покушао сам да се померим да бих му ослободио пролаз и при том сам нагло прикочио. Они дечаци су пали, угаљ се расуо преко њих, па су се обојица повредили, срећом без већих последица. Хтео сам да им учиним, а у ствари сам направио грешку.
Из војске се опет вратио у „Гошу“, у машинску радионицу, где је радио скоро девет година. Потом је прешао у гаражу, за возача камиона. Сматрао је да ће му бити лакше, јер нема ноћне смене. Камион је возио све док се није указала прилика да седне за волан путничког аутомобила. Возач Драган Павлићевић је задужио нови аутомобил, па се јавила потреба за возачем „његовог“ мерцедеса. За тај посао био је предложен старији возач, али је ипак опредељење било за неког млађег. Тако се Бранко коначно нашао за управљачем „мерцедеса“. Возио је Животу Стојиљковића и Миодрага Гавриловића.
-Скоро две године сам углавном њих возио – износи Бранко.- Највише сам возио за Београд. Ишли су у банку, комору…Обезбеђивао се новац за аконтације и плате. Кад смо ишли ка Београду, обавезно су говори где ће све бити и у којој фирми ћемо ручати. Једном приликом су ми казали: „Слушај ти, тешко иде, доћи ће време кад ће овај ауто да се прода да би се исплатиле зараде…“
Они су на неки начин најавили кризи и на тај начин свом возачу помогли да се мане волана и пређе у приватни сектор. Решио је да покуша у Словенији, где је била „Гошина“ консигнација резервних делова
-Све што је у Љубљану стизало као резервни део, Словенци су продавали као свој производ и тако убирали кајмак – подвлачи Бранко.- Они су формирали своје цене и пласирали резерве делове по целој Југославији. Знао сам добро те људе, па и директора Конрада кога сам питао да пређем код њих. „Имаш ли камион?“ – било је прво његово питање. Рекао сам да немам, али да се спремам да га купим. Њихов превозник постао сам 1973. Добро сам зарађивао кад у Србији није постојао приватни сектор. Тада је појединац могао имати само камион до пет тона носивости, док је у Словенији приватник могао бити и власник шлепера. У Словенији сам радио скоро четири године, а онда одлучио да се поново вратим у „Гошу“. Јавио сам се Браниславу Милановићу Рафу. „Посао ти не зависи од мене,већ од тога како си се показао док си овде радио; распитаћу се па ћу видети“ – казао ми је отворено. У гаражи су о мени рекли све најбоље и убрзо сам позван на посао. Задужио сам камион и превозио сам углавном конструкције у Бајину башту, где се градила електрана. После пет месеци, Раф ме је позвао да возим нови путнички аутомобил „фијат 132“. Годинама сам га возио и пропутовао целу Европу, скоро све земље осим Русије.
Драгољуб Јанојлић