Паланка, некад и сад
Ако бисмо се сећањем вратили неколико деценија уназад, у главну улицу Паланке, на пример у пролећну/летњу – суботу/недељу, она би била пуна шетача, а баште тадашњих ресторана препуне војника из локалне касарне и њихових посетилаца. То је понекад и љутило Паланчане, јер је било тешко доћи до слободног места, али су и пријала насмејана лица младих људи и њихових рођака, пријатеља и девојака, који су се баш ту, у нашем граду, срели после неког времена.
Тада, када су наши родитељи (моје и блиских генерација), организовали јавни живот, град је био уређен, чист и потпуно безбедан. Улице су се прале редовно, а Главна је блистала. У Паланци се радило у Гоши, Воћару, Опеки, Ју бандагу, Етпласу, Јединству, Ласти, Институту за повртарство, ПК Шумадији, УЗОР-у, Паланачком кисељаку…, као и у општинским и државним предузећима и установама. Занимљивост је да су најпопуларнији градски ресторани, Конак, Кисељак, Самац, Подрумче, Башта, Централ, Турист…, пословали под ингеренцијом општине. И фризерски салони, такође. Биро за запошљавање био је ”проточна” канцеларија ка послу, а не ”чекаоница” за помоћ или минималац. Учитељи, наставници, професори, лекари, полицајци, официри, уметници, спортисти, па чак и већина политичара, били су угледни и поштовани грађани.
И тада се на руководећа и политичка места долазило кроз партијско ”сито”, у тадашњем једнопартијском политичком систему, али је чланство у партији ипак подразумевало одређене људске и радне квалитете. У поређењу са данашњим окупљањем партијског чланства по сваку цену, ради истицања бројности, тадашња партија имала је успостављене критеријуме, па су у њу примани најбољи из свих области.
Идеолошки и друштвени аспекти тадашњег политичког система су веома дискутабилни, али, по мом мишљењу, ни близу агресивном једноумљу које нам је донела ”демократија” (посебно у последњој деценији).
Елем, почетком деведесетих година прошлог века Паланка је почела економски и друштвено да пропада, заједно са остатком некадашње велике државе.
Ратне и ”демократске” деведесете, уништиле су економију, већину фирми довеле до пропасти и напуниле чекаонице бироа за запошљавање.
Беспосленост и сиромаштво су променили људе.
”Процветао” је шверц свега и свачега.
”Родила” се бувљак – економија.
Почетком двехиљадитих Паланка није ни личила на некадашњи успешан град.
Свака новодолазећа екипа политичара је урушавала остатке нормалности, што је довело до осипања становништва (59.000 пре петнаестакак година, око 40.000 данас) и утемељивања општег осећаја бесперспективности.
Паланка, некад и сад, су два потпуно различита града, са потпуно различитим профилом људи и квалитетом живота.
Живот Паланчана, осим оних који су се током тешких година материјално обогатили користећи аномалије система, је сведен на основне потребе, многобројне углавном краткорочне и нестабилне пословне покушаје, празне приче и слатке снове.
Већина запослених грађана данас ради у јавном сектору и прима плате из буџета општине или државе. До таквог посла се годинама долази искључиво чланством у владајућим странкама.
У зависности од степена образовања, опште културе и васпитања, велики број углавном млађих Паланчана жељену будућност види у престоници, иностранству или – политици.
Некада ушушканом и перспективном граду, са развијеном привредом и задовољним становништвом, могло би се догодити – да оседи.
Просек старости становништва је већ 44 и само је 20 до пензије.