Радомир Гулановић: ОБРАЗ ГАРАВ, А ДУША ЧИСТА (13)

Он је оџачар. Једини у граду. Нема радно  време. На послу је од јутра до сутра. Долази на телефонски позив.Кад  очисти оџак, попије ракију-две(ако га понуде) па алат о раме.И тако сваког дана.

-Шта ћу, од нечега се мора живети – вели Радомир Гулановић, који је оџачар постао силом прилика.

Био је запослен у „Инос Подунављу“. Пуних 26 година на једном радном месту. Кад је фирма продата, добио је радну књижицу и – напоље.

-Није ми било све једно – вели.- Живот иде даље и ја за њим.

-У оџачаре, нигде другде? – питамо га.

-Куд ћу? У граду је био један оџачар. Добар човек, ал волео  да попије. Купим алат, да пробам. Кренуло ми и сад сам ту. Бићу ово што јесам док ме ноге носе и руке слушају…

Јунак наше приче је син домаћице Савке и књиговође Душана Гулановића.

-Отац ми је из Старе Пазове, а мајка из Босанске Крупе – износи Радомир.- У Смедеревску Паланку смо дошли кад ми је било пет година. Дотле ми је отац радио тамо – на Космету.

Радомир је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Књига га није хтела, али ни он њу није волео. Завршио је неколико курсева и запослио се у „Инос – Подунављу“. Радио је на преси, као секач.

Нико од његових није био оџачар.

-Ја сам први, можда и последњи – каже. – Ко ће у 21. веку да носи тег, бушилицу, боцу с плином…, да стално буде гарав.

– Шта ће оџачару плин?

-Како шта ће му? Да понекад упали оџак. Само треба да уме. Не сме да се пали, ако нема луфта. У противном може да експлодира и оде маст у пропаст. Да вам испричам ово…

-Изволте, слушамо…

-Био се једне године запалио оџак на Трикотажи. Ватрогасци почели да гасе водом. Задесио сам се близу и прискочио у помоћ. Блатом и влажним крпама затворио сам фугне и ватра се угасила. Били су увек фер према мени. Често ми и посао нађу.

Оџачарски посао је сезонски. Траже га углавном зими, док траје грејна сезона.

-После тога се ја пакујем и одлазим у Црну Гору, на море. – Оџачарски посао доноси тек толико, да човек преживи. Добра зарада је у Улцињу, Сутомору и Бару.

-И тамо чистиш оџаке?

-Ма не! Тамо зидам ограде од камена. Поведем још једног помоћника, да меша малтер. Тамо добро плаћају. Не жале људи паре,само да се квалитетно обави посао…Али, не зарађујем ја само као зидар ограда. Умем да правим неке украсне фигуре од крпа и силиконског лепка. Паунове, птице, неке животиње, на пример.

-И то народ купује?

-Да! Туристи добро плаћају. Изнесем те моје фигуре на плажу и све оду док кажеш кекс… То је бизнис, ово што ја радим зими је прљав посао, стално сам гарав… Осим тога, и ризично је. Једном приликом умало нисам настрадао.Пуче летва на једној кући, појео их жижак шта ли? Срећом снашао сам се и избегао оно најгоре.

-Да ли се плашите висине?

– Ма не! Да се плашим никад не бих могао да будем оџачар. Кад сам на крову осећам се као да сам у соби. Ја сам више него сигуран у себе. Него да испричам шта се десило у Железари Смедерево. Тамо сам провео десет година као теренски радник…

-Хајде, испричајте баш тај доживљај.

– Ево, овако је било, славе ми. Опкладио сам се с колегама у две литре вињака и два сандука пива да ћу се попети на димњак високе пећи. И попео сам се, а било се већ смрачило. Знаш како изгледа поглед одозго. Камин је мањи од кутије шибица, а људи као тачке, једва се назиру. Дакле, попео сам се и лако сишао. Добио сам опкладу, али пиће нисам потрошио сам. Попио сам заједно с друштвом.

-Верујули људи још да сусрет са оџачарем доноси срећу?

-Верују, како да не верују. Ево, да  испричам…Један наш Паланчанин ми каже овако: „Кад год те сретнем, увек добијем на кладионици.“ И стално ми тај плаћа ракију, јер је сто одсто сигуран да му ја доносим добитак.

-Значи, хватају се људи за дугме, кад те сретну?

-Да. Нарочито жене. Нека ме и пољуби у образ овако гаравог. Сад не знам да ли је то због наде да ћу јој донети срећу, или због ових мојих враголастих очију…

-Пре ће бити због враголастих очију…

-Ма знаш имао сам лепу жену. Развео сам се, али и сад идем да очистим оџак, не кошта ништа. Знаш како је нико на оџак не мисли лети, него зими, кад загуди. Еј, колико сам пута скидао снег са крова да бих пришао оџаку. Каже ми газда „да ти дам мало вруће воде“. Ма каква врућа вода, мислим се ја, дај да протрљам руке влажним снегом, па кад сиђем с крова да ударим једну ракију, да угрејем душу.

Оџачар Радомир поносан је на сина Немању. Он је средњошколац и кад заврши биће инструктор вожње.

-Надао сам се да ће ме заменити у овом послу. Али, тешко, боји се висине. Баш скоро смо поправљали антену на крову.Гледам га, тресу му се ноге. Мени је сада педесет пета, али ни трага од треме.

Радомир каже да му једно чишћење оџака доноси зараду од 1.000 до 1.500 динара, како кад и како од кога.

-Некима наплатим и мање. Жао ми је јадних пензионера. Оних с малим  примањима, наравно. Требају им лекови, плаћају струју, воду, смеће…, немају људи за хлеб. Шта да им наплатим? А и ово да кажем: жене су галантније од мушкараца. Ево, једна ми даде ципеле. Умро јој муж. Још ми и платила чишћење оџака. Уз то и чашу-две ракије.

-Смеш ли да пијеш кад се пењеш на кров?

-Смем, што да не смем. – Не пијем ја много – две-три чашице.

-Да разбијеш трему?

-Ма каква трема? Никад нисам имао трему. Чак и кад сам се пео на врх железариног димњака, нисам осећао трему.

Оџачар Радомир који каже да су му руке гараве, а душа чиста, за месец  дана дићи ће сидро и кренути на море. Тамо већ има погођене зидарске послове за цело лето.

-Ја сам тај занат изучио у Параћину.Отуда ми је била прва жена…

Тако збори оџачар Радомир. Неки га од милоште зову Гаро.

-А неко ми каже: „Еј, ти, гарави!“ Ма нек сам гарав. Само да ми је образ чист, разабирате шта хоћу да кажем.

Наш саговорник на крају разговора скида капу.

-Погледајте ову апликацију. Видите ли оџачара с мердевинама? Ја сам оџачар из Шулејићеве 106, велики професионалац. Напишите то: Шулејићева 106, шта вас кошта?

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2016. године.)