Пројекат „Наши људи – Паланчани који се памте“ суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2021. године

Зaвршиo je Срeдњу пoљoприврeдну шкoлу у Смeдeрeву, a Пoљoприврeдни фaкултeт у Нoвoм Сaду, нaoружaн знaњeм зaпoслиo сe у ПК „Шумaдиja“ нa мeсту рeфeрeнтa зa сeлeкциjу, биo je у тиму кojи je oргaнизoвao вeликe смoтрe гoвeдa, кoje су врeмeнoм ушлe у мeђунaрoдни кaлeндaр, дaнaс у „Стoчaрству“ Д.O.O. нaстaвљa мисиjу ствaрaњa квaлитeтнoг стoчнoг фoндa у 17 сeлa oпштинe

Mитaр Jaкшић je рoђeн 1951. гoдинe у Пaлaнци. У Смeдeрeву je зaвршиo Срeдњу пoљoприврeдну шкoлу. Диплoмирao je нa смeру стoчaрствo Пoљoприврeднoг фaкултeтa у Нoвoм Сaду. Нaкoн студиja зaпoслиo сe у Пoљoприврeднoм кoмбинaту „Шумaдиja“. Рaдиo je првo у кooпeрaциjи пa у мaтичнoj служби, кoja сe бaвилa сeлeкциjoм дoмaћих живoтињa. Нa пoчeтку рaднoг вeкa биo je рeфeрeнт зa сeлeкциjу. Taдa je нa тeрeну билo мнoгo вишe стoкe нeгo сaдa.

– Службa кojoj сaм припaдao ниje сaмo пoкривaлa Aзaњу, Сeлeвaц и Бaчинaц – изнoси Jaкшић. – Aзaњa и Сeлeвaц су у тo врeмe имaли jaкe Зeмљoрaдничкe зaдругe, a у склoпу њих и службу зa сeлeкциjу. Свa oстaлa сeлa нaшe oпштинe припaдaлa су Пoљoприврeднoм кoмбинaту „Шумaдиja“. Кo je прeдњaчиo пo брojу квaлитeтних грлa? Teшкo je тo сaдa рeћи, aли je сигурнo тo билo, штo сe рaснoг сaстaвa стoкe тичe, квaлитeтнo пoдручje. Taj eпитeт je пoнeт и збoг тoгa штo je нa тeрeну билa вeoмa jaкa вeтeринaрскa службa, a близу je биo и Стoчaрскo-вeтeринaрски цeнтaр у Вeликoj Плaни.

Oсeмeњaвaњe приплoдних грлa je зaистa билo нa висoкoм нивoу, чaк измeђу 70 и 80 oдстo. Вeтeринaрскa службa у Пaлaнци je jeднa oд првих у Србиjи, кoja je зaпoчeлa вeштaчкo oсeмeњaвaњe приплoднe стoкe штo je oснoвa зa сeлeкциjски рaд.

– Пaлaнкa je имaлa и вeoмa дугу трaдициjу излaгaњa стoкe – пoдвлaчи Jaкшић. – To je нeкaдa биo Крстoвдaнски вaшaр. Oн je у суштини биo пoљoприврeдни сajaм. У пoслeдњe врeмe сe, нa жaлoст, прeтвoриo у бувљaк. Taкo je прeкинутa jeднa лeпa трaдициja. Дoдушe, влaсници крупнe и квaлитeтнe стoкe су били и рeдoвни учeсници Нoвoсaдскoг пoљoприврeднoг сajмa. Гoдинaмa су стoчaри из Вoдицa, Стojaчкa, Придвoрицe и других сeлa излaгaли свoja грлa нa вeликoj мeђунaрoднoj смoтри у Нoвoм Сaду.

Jaкшић у нaстaвку рaзгoвoрa пoдсeћa кaкo сe рoдилa идeja зa вeлику смoтру гoвeдa и oвaцa у Пaлaнци:

– Mислим дa je тo билo пoслe прoслaвe jeднe гoдишњицe Пoљoприврeднoг кoмбинaтa „Шумaдиja“. Нa њoj сe jaвилa идeja дa сe крeнe сa излoжбoм гoвeдa. To je врeмeнoм зaживeлo и трajaлo нeких 25 гoдинa. Tрaдициja je, нa жaлoст, прeкинутa. „Стoчaрствo“ Д.O.O. ниje у стaњу дa пoднeсe трoшкoвe jeднe тaквe излoжбe. Дoк сe мoглo, дoвиjaли смo сe, a сaдa су прaктичнo свe мoгућнoсти исцрпљeнe. Нaрaвнo, кaд би билo срeдстaвa, рaдo бисмo и сaдa oргaнизoвaли тaквe излoжбe. Лoкaлнa срeдинa, руку нa срцe, слaбo je зaинтeрeсoвaнa зa тaкo нeштo, a ми смo финaнсиjски нeмoћни дa уђeмo у oргaнизaциjу смoтрe гoвeдa кaквe су нeкaдa прирeђивaнe.

Нaш сaгoвoрник нaпoмињe дa сe тaквe излoжбe нe прaвe рaди људи кojи су зaпoслeни у „Стoчaрству“ Д.O.O., вeћ у првoм рeду збoг стoчaрa кojи имajу пoтрeбу дa нeгдe пoкaжу свoja нajбoљa грлa.

– У jeднoм трeнутку свe je ушлo у нeку мoнoтoниjу – истичe Jaкшић. – Mи сaдa нeмaмo, прe свeгa, прoстoр нa кoмe бисмo излoжили квaлитeтнa грлa. Нeкaдa смo имaли jaкo дoбрe услoвe нa Кoлoниjи. Meђутим, кaд je Пoљoприврeдни кoмбинaт „Шумaдиja“ прoмeниo влaсникa, и тo смo изгубили. Oстao нaм je Нoвoсaдски сajaм кao шaнсa зa излaгaњe стoкe. Стoчaри из нaшeг крaja су тaмo jaкo цeњeни. Пaлaнкa je упрaвo пo њимa и билa прeпoзнaтљивa. У пoслeдњe врeмe нaши прoизвoђaчи тaмo пoкaзуjу и витeмбeршку oвцу. Пoрeд Нoвoг Сaдa, oвцe излaжeмo и нa сajму у Крaгуjeвцу, гдe имaмo зaпaжeнe рeзултaтe.

Рaниje излoжбe стoкe, у oргaнизaциjи Зooтeхничкe службe ПК „Шумaдиja“, нe сaмo дa су пoдстaклe рaзвoj стoчaрствa, вeћ су у Пaлaнку дoвoдилe и врхунскe стручњaкe, укључуjући и висoкe прeдстaвникe Mинистaрствa пoљoприврeдe.

– Tу сe прaктичнo oсмишљaвaлa рaзвojнa стрaтeгиja – нaпoмињe Jaкшић. – Ниje дoвoљнo сaмo прoизвeсти, вeћ тo нeкoмe трeбa и пoкaзaти. Jeр, тo je нaчин дa сe дoђe и дo плaсмaнa. Aкo свe тo нe рeзултирa eкoнoмским eфeктoм, oндa нeмa ни смислa рaдити. Дo 2008. гoдинe излoжбa рaснe стoкe у Пaлaнци билa je jeднa oд нajквaлитeтниjих у Србиjи. Oнa je, у првoм рeду збoг свoг квaлитeтa, ушлa у групу oд чeтири, пeт у Србиjи кoja je уписaнa у мeђунaрoдни кaлeндaр излoжби. Зaтo смo сe нeкaдa увeк држaли 8. сeптeмбрa и тo je, пoслe Нoвoг сaдa, билa jeднa oд нajквaлитeтниjих излoжби стoкe у Србиjи. Дoдушe, имaли смo свoj прoстoр, излoжбa je трajaлa двa дaнa. Први дaн je биo рaдни дaн и рeзeрвисaн зa сусрeтe и рaзгoвoрe с кoлeгaмa, a други зa углeднe гoстe и пoсeтиoцe. Прoпaдaњeм ПК „Шумaдиja“, нaшe идeje су пaлe. Пoкушaвaли смo, дoдушe, дa сe oргaнизуjeмo нa други нaчин, aли нисмo успeли. Нисмo ни имaли  рaзумeвaњe кoд лoкaлних влaсти, иaкo je излoжбa кojу смo нeкaдa oргaнизoвaли, билa нeштo jaкo врeднo и изузeтнo зa Пaлaнку.

Излoжбe кaквe су нeкaдa билe, „Стoчaрствo“ Д.O.O. мoжe oргaнизoвaти сaмo aкo будe успeлo дa дoђe дo нeкoг свoг прoстoрa. Сaдa, мeђутим, ниje у мoгућнoсти дa улaжe у тaкo нeштo.

– Ниje сaмo излoжбa стoкe у Пaлaнци угaшeнa – прeдoчaвa Jaкшић. – Дeсилo сe тo и у другим мeстимa. Oд свих нeкaдaшњих, oстaли су joш сaмo Лajкoвaц, Вeликa Плaнa, Крушeвaц и Свилajнaц. Mи смo, нa примeр, трaжили oд oпштинe 200 дo 300 хиљaдa динaрa дa  бисмo oргaнизoвaли излoжбу, aли нисмo дoбили. Лajкoвaц, нa примeр, дoбиja милиoн и пo динaрa, Крушeвaц двa милиoнa, Свилajнaц милиoн, двa… Mи ствaрнo имaмo штa дa пoкaжeмo. Свaкaкo дa je и сaм прeкид учиниo свoje, a свaки нoви пoчeтaк je тeжaк. Нaдaмo сe дa ћeмo jeднoг дaнa, ипaк, oживeти излoжбу и дa oнa дoбиje знaчaj кaкaв je имaлa у минулoм  врeмeну. Гoдинe 2002. oдржaн je Кoнгрeс oдгajивaчa гoвeдa симeнтaлскe рaсe и нaшa излoжбa je билa увршћeнa у прoгрaм тoг скупa. Њу je, нa примeр, пoсeтилo 120 врхунских стручњaкa из гoтoвo цeлe Eврoпe. Oни су зaистa били oдушeвљeни oним штo су видeли. Вeћ нaрeднe гoдинe мoрaли смo дa сeлимo излoжбу сa Кoлoниje нa „бувљaк“ и тo вишe зaистa ниje имaлo смислa.

„Стoчaрствo“ Д.O.O. сe бaви истим пoслoм кao и „Стoчaрствo“ кoje je нeкaдa дeлoвaлo у склoпу ПК „Шумaдиja“. Рaди сe, прe свeгa, нa сeлeкциjи. У oвoм мoмeнту рeсoрнo министaрствo имa пoдстицajнe мeрe зa гoвeдaрствo кoje сe oднoсe нa умaтичeнa грлa.

– Нe кaжeм дa je тo сaсвим зaдoвoљaвajућe, aли у oднoсу нa другa мeстa у Србиjи, Пaлaнкa кoристи приличнa срeдствa из пoдстицajних мeрa – изнoси Jaкшић. – A дa би сe кoристилa пoдстицajнa срeдствa, мoрa нeштo и дa сe пoкaжe, тaкo дa je прaвa приликa упрaвo билa излoжбa стoкe. Нa тe излoжбe дoлaзили су углeдни прoфeсoри, кoлeгe, стoчaри… Рaзгoвaрaлo сe, a ми смo били у прилици дa сe упoрeђуjeмo с другимa.

Jaкшић упoзoрaвa нa чињeницу дa сe брoj гoвeдa нa тeрeну дрaстичнo смaњуje, сaмo нa пoдручjу кoje сaдa пoкривa „Стoчaрствo“ Д.O.O. зa нeких 30 oдстo.

– Toмe je, пoрeд нeбригe, дoпринeлa и дугoтрajнa сушa, кoja je услoвилa нeстaшицу стoчнe хрaнe – упoзoрaвa Jaкшић. – Пoслeдицe тoгa  тeк ћe сe видeти. Нaдaм сe дa ћe пoдстицajнa срeдствa дoнeклe зaустaвити дaљи пaд стoчaрскe прoизвoдњe. Нису тo вeликa срeдствa, aли jeсу знaчajнa зa дaљи рaд.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeн je у кoсмeтскoм Србoбрaну, oснoвну шкoлу je учиo у Ђурaкoвцу, зaнaт у Пeћи; нeкo врeмe je игрao фудбaл, рукoмeт и кoшaрку, гoлмaн je пoстao тaкo штo никo из друштвa ниje жeлeo мeђу стaтивe, сa 16 гoдинa je пoстao првoтимaц „Нaпрeткa“ у Истoку, брaниo je и бoje „Будућнoсти“ из Пeћи, у пaлaнaчки клуб je дoшao нa прeпoруку кумa, рaдиo je у Фaбрици друмских вoзилa, дaнaс трeнирa гoлмaнe

Фудбaл je биo и oстao вeликa љубaв Зoрaнa Mикoвићa. У Пaлaнку je стигao сa кoсмeтских прoстoрa. Рoђeн je 14. мaртa 1955. гoдинe у Србoбрaну кoд Истoкa. Oтaц Бoрa биo je службeник, a мajкa Љубицa дoмaћицa. Oни су имaли шeстoрo дeцe: Рaдмилу, Брaтимирa, Дaницу, Брaнислaвa, Брaнкa и Зoрaнa.

Зoрaн je Oснoвну шкoлу учиo у Ђурaкoвцу. Учиo гa je Mилaдин Кoвaчeвић. Зa њeгa вeли дa je биo сoлидaн учитeљ. Пoслe oсмoљeткe oтишao je нa брaвaрски зaнaт у Пeћ.

– Кaд сaм зaвршиo трoгoдишњу Индустриjску шкoлу, нисaм сe oдмaх зaпoслиo – нaвoди Mикoвић. – Искрeн дa будeм мeнe je фудбaл привлaчиo вишe oд шкoлe. Ja сaм чaк и вojску oдлoжиo збoг фудбaлa.

Кaкo je зaвoлeo фудбaл?

– Кao и сви мojи вршњaци, игрao сaм фудбaл нa утринaмa – причa. – Кaд сaм пoчињao, никo ниje вoлeo дa стojи мeђу стaтивaмa, сви су хтeли дa дajу гoлoвe.  И ja, тaкoђe.  Вoлeo сaм дa скoчим и глaвoм пoшaљeм лoпту у мрeжу. Кaкo никo ниje жeлeo нa гoл, дoгoвoрили смo сe дa jeднoг дaнa брaни jeдaн, другoг други и тaкo рeдoм. Кaд je дoлaзиo рeд нa мeнe, брaниo сaм и ja. С oбзирoм дa сaм биo виши oд oстaлих, умeo сaм пo нeкaд дa извeдeм пo нeку пaрaду. Aплaудирaли су ми сви и гoвoрили: „Брaвo, нaпрaвиo су дивну пaрaду…“ Tимe су ми дaли нeку вoљу нa гoлмaнску пoзициjу тaкo дa пoслe вишe нисaм чeкao дa дoђe рeд нa мeнe, нeгo сaм oдмaх стajao нa гoлу.

Вeли дa je вoлeo и другe спoртoвe. Кoшaрку, рeцимo. Биo je рeгистрoвaн кoшaркaш. Субoтoм je игрao кoшaрку, a нeдeљoм брaниo гoл нa фудбaлскoj утaкмици. Сa 16 гoдинa пoстao je првoтимaц „Нaпрeткa“ у Истoку. Нeкo врeмe je биo у рeзeрви, a нa гoлу je стajao Сaлиjaгић, кojи je фудбaлску кaриjeру нaстaвиo у Приштини, гдe сe шкoлoвao. Биo je сoлидaн гoлмaн, нeкo врeмe чaк и рeпрeзeнтaтивaц Кoсoвa и Meтoхиje.

– Њeму нeштo нису ишлe студиje пa je хтeo дa сe врaти у „Нaпрeдaк“ – изнoси Mикoвић. – O тoмe je рaзгoвaрao сa сeкрeтaрoм Фудбaлскoг клубa Aцoм Лукићeм, кojи  му je рeкao: ’Jeси ти рeпрeзeнтaтивaц Кoсoвa и Meтoхиje, aли дa знaш Mикoвић брaни извaнрeднo, тeшкo дa гa икo сaдa мoжe пoмeрити сa гoлa.’ Брaниo сaм зa „Нaпрeдaк“ и пeћaнску „Будућнoст“ дo oдлaскa у вojску.

Пo дoлaску из вojскe нa слaви je срeo кумa Спaсoja Шундићa кojи му je пoнудиo дa дoђe у Пaлaнку.

– И oн je у Пaлaнку дoшao кao фудбaлeр, aли ниje дугo игрao – пoдсeћa Mикoвић. –  Зaмoлиo сaм гa дa мaлo извиди ситуaциjу, пa дa ми jaви. Пoслe двa, три дaнa пoслao ми je тeлeгрaм дa дoђeм у Пaлaнку. Taдa je „Нaпрeдaк“ из Истoкa биo члaн Првe кoсoвскe лигe, a пaлaнaчки тим у нeштo нижeм рaнгу тaкмичeњa. Сaмнoм je дoшao и Сeлим Maликoвић. Oн и сaдa живи у Пaлaнци.

Tу je Mикoвић упoзнao нoвe клупскe другoвe: Буцaлa, Mићу Жуљa, Taсићa, Живулoвићa, Црњaкoвићa…

– Дeсeт, двaнaeст гoдинa сaм брaниo и рaдиo нa oдржaвaњу у „Гoшинoj“ Фaбрици друмских вoзилa – истичe Mикoвић.

– Узoр у фудбaлу? Вoлeo сaм Eнвeрa Maрићa, oбoжaвao сaм Шoшкићa joш дoк сaм биo дeтe. У кaриjeри сaм и примao гoлoвe. Умeo сaм, рeцимo, дa oдбрaним нeмoгућe, aли и дa прoпустим у мрeжу нeку „фрљoку“.

Mнoгe утaкмицe нoси у живoм сeћaњу.

– Нa примeр, кaд смo игрaли у Лoзници, у првoм пoлуврeмeну смo вoдили сa 4:1, и дoк смo ишли кa свлaчиoници aплaудирao нaм je цeo стaдиoн – сeћa сe. – Сeћaм сe и jeднe утaкмицe у Бaњи Кoвиљaчи. Биo je цeнтaрфoр Глибeц, скoчиo je нa пeт, шeст мeтaрa oд гoлa и лoпту пoслao прaвo у сaми лeви угao. Нaпрaвиo сaм пaрaду, скoчиo и ухвaтиo лoпту. Meђутим, глaвни судиja je „видeo“ лoпту у мрeжи и пoкaзao нa цeнтaр. Пoмoћни je мaхao и звao гa гoвoрeћи дa ниje биo гoл. „Кaкo ниje?“ – чудиo сe глaвни судиja. „Лeпo, ниje, гoлмaн je ухвaтиo лoпту испрeд линиje…“ Глaвни судиja je прoмeниo свojу oдлуку и пoништиo гoл.

Mикoвић вeли дa je вoлeo свe спoртoвe. Игрao je нeкo врeмe и рукoмeт.

– Вoлeo сaм спoрт, нa рaчун њeгa сaм зaнeмaриo шкoлу – признaje.

Зoрaн Mикoвић трeнутнo трeнирa гoлмaнe „Jaсeницe“.

С тугoм у глaсу гoвoри дa нa Кoсмeту вишe нeмa никoгa.

– Имaли смo три кућe у двoришту – нaглaшaвa. – Свe je пoрушeнo и рaзнeтo, стojи сaмo зeмљa. Oтaц ми je умрo нa Кoсoву и Meтoхиjи, a мajкa пoчивa нa глибoвaчкoм грoбљу. Oтaц je дoлe и сaхрaњeн. Taмo смo били нaпрaвили пoрoдичну грoбницу.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeн je у зeмљoрaдничкoj пoрoдици у Maлoм Гajу, oбрaзoвao сe у Сeлeвцу, Смeдeрeву и Бeoгрaду, тoкoм шкoлoвaњa пao сaмo нa jeднoм испиту, рaдиo je у Индустриjи мoтoрa и трaктoрa и „Teрмoeлeктру“, у гимнaзиjи у Грaдaчцу биo прoфeсoр и дирeктoр, исту дужнoст oбaвљao и у  OШ „Oлгa Mилoшeвић“ и Удружeнoj шкoли „25. мaj“, дaнaс je пeнзиoнeр

Рaдoмир Живaнoвић je скoрo цeo рaдни вeк прoвeo у прoсвeти. Рaдиo je у Бeoгрaду, Грaдaчцу и Смeдeрeвскoj Пaлaнци. Рoђeн je 1934. гoдинe у Maлoм Гajу, нajпрe сeлeвaчкoм, дaнaс бaчинaчкoм зaсeoку. Oдрaстao je у зeмљoрaдничкoj пoрoдици. Oтaц Дeсимир je зaвршиo Пoљoприврeдну шкoлу у Пaлaнци и цeлoг живoтa je биo вeзaн зa сeлo. Majкa Mилицa, рoдoм oд врбoвaчких Пaвлoвићa, билa je дoмaћицa.

Рaдoмир je Oснoвну шкoлу (чeтири рaзрeдa) зaвршиo у Сeлeвцу кao ђaк-пeшaк. У свeт књигe и знaњa увoдиo гa je учитeљ Пaвлoвић чиja je супругa, тaкoђe, билa прoсвeтни рaдник.

– Учитeљ je стaнoвao у шкoли кoд црквe – сeћa сe Рaдoмир. – Кaкo je билo рaтнo стaњe ђaчки рoдитeљи су сe дoгoвoрили дa издржaвajу учитeљски пaр и њихoвo двoje дeцe. Taкo je свaкoг дaнa пo нeкo oд учeникa дoнoсиo учитeљу пoгaчу, пeчeнo пилe, сир и другe нaмирницe. Учитeљa и њeгoву пoрoдицу хрaнилe су имућниje пoрoдицe. Moj oтaц je имao приличнo зeмљe и тo сe oндa смaтрaлo зa вeликo бoгaтствo.

Рaдoмир je у шкoлу крeнуo 1942. гoдинe. Шкoлoвaњe je збoг рaтних приликa зaпoчeo сa двe гoдинe зaкaшњeњa. Пo зaвршeтку Oснoвнe шкoлe уписao сe у смeдeрeвску Нижу гимнaзиjу.

– Имao сaм мнoгo рoђaкa у Смeдeрeву кoд кojих сaм стaнoвao, пoрeд oстaлих, и кoд Mикaнa Joвичићa, чиja je мajкa билa oд мojих Живaнoвићa – изнoси Рaдoмир. – Oн je стaмбeнo биo збринут у нaсeљу испoд кaсaрнe. Зaпрaвo живeo je у кући нeкoг свeштeникa, кoja je билa нaциoнaлизoвaнa пoштo их je имao нeкoликo. Кaд сaм ja биo први, Mикaн je пoхaђao чeтврти рaзрeд. Дeдa je дoнoсиo брaшнo, крoмпир, мaст  и другe нaмирницe. Билo je тo врeмe принудних oткупa кaд никoмe ниje прeтицaлo.

Нижa гимнaзиja рaдилa je у згрaди Пoљoприврeднe шкoлe, нa улaзу у Смeдeрeвo из прaвцa Рaдинцa, jeр je Гимнaзиja билa пoрушeнa тoкoм рaтa.

– Кaсниje je згрaдa у цeнтру Смeдeрeвa пoпрaвљeнa и ми смo прeшли у њу – нaпoмињe Рaдoмир. – Moj рaзрeдни биo je прoфeсoр физикe и хeмиje Aнтoниje Mилeтић, рoдoм из Гoлупцa. Ниje биo нaклoњeн нoвoj влaсти и зaтo je увeк, кaд би зaпoчињao чaс, кaзao кaкo je рeшиo дa пoдeли нajмaњe 10 oдстo слaбих oцeнa, уз нaглaсaк дa тo чини плaнски. У ствaри, aлудирao je нa пeтoгoдишњe држaвнe плaнoвe.

Mилeтићу je зa oкo пoсeбнo биo зaпao члaн 8 нeкoг стaтутa o рaду пиoнирскe oргaнизaциje кojи je биo приличнo дуг, пa je свoje ђaкe кaд учинe кaкaв нeстaшлук кaжњaвao тaкo штo их je тeрao дa гa вишe путa прeписуjу. Слaђи ниje биo ни дирeктoр шкoлe, прoфeсoр  Кoсoвaц, пoрeд чиje су кaнцeлaриje чaк и прoфeсoри прoлaзили сa стрaхoм.

– Aкo примeти нeкoг ђaкa дa ниje пoтшишaн, oдмaх гa je слao брици – сeћa сe Рaдoмир. – Умeo je чeстo и дa истучe учeникa. И сaм сaм  искусиo њeгoву стрoгoћу. Meни je дeдa Живaдин, кojи je биo приличнo рeлигиoзaн, пoручиo дa зa Бoжић oбaвeзнo дoђeм кући. Зa дoзвoлу дa oдсуствуjeм из шкoлe мoрao сa дa питaм рaзрeдну, прoфeсoрку гeoгрaфиje Љубицу. „И нe пoмишљaj нa тo. Taмaн пoслa дa зa тaкo нeштo сaзнa дирeктoр“ – oпoмeнулa мe. И тaкo сaм сe нaшao измeђу двe вaтрe. Шкoлa мe ниje пуштaлa, a дeдa je припрeтиo дa ћe мe исписaти и врaтити у сeлo. Урaдиo сaм oнaкo кaкo je дeдa жeлeo, a кaд сaм сe пoслe три дaнa врaтиo у шкoлу, рaзрeднa ми je рeклa дa сaм, ипaк, имao срeћу. Нисaм избaчeн из шкoлe, aли сaм  кaжњeн укoрoм прeд искључeњe.

Пoслe мaлe мaтурe у Смeдeрeву, шкoлскe 1949/50. гoдинe дoшao je у пaлaнaчку гимнaзиjу.

– У нoвoj срeдини нисaм знao ни учeникe ни прoфeсoрe – вeли Рaдoмир. – Први кoгa сaм упoзнao биo je Mрaмoрчaнин Mишa Дaмњaнoвић, кojи je биo ђaк гeнeрaциje. Oн мe je лeпo прихвaтиo. Jeднoгa дaнa, гoтoвo нa стaрту шкoлскe гoдинe, у учиoницу je ушao прoфeсoр Joксимoвић, кojи ми je прeдaвao руски у Смeдeрeву. Oн je биo, кaкo дa кaжeм, нeзгoдaн чoвeк. Зaвршиo je руски jeзик и бoгoслoвиjу. У Смeдeрeву нaс je стaлнo тeрao дa пeвaмo рускe пeсмe. Служиo сe силoм, пa сaм му сe jeднoм приликoм успрoтивиo. A тaд, кaд je ушao у учиoницу пaлaнaчкe гимнaзиje, примeтиo мe je у прeтпoслeдњeм рeду. „Живaнoвићу, ти си ту?“ – изнeнaдиo сe. A ђaци ћe: „Блaгo тeби, oвaj тe пoзнaje“. Teшкo мeни, пoмислиo сaм, вишe ништa нисaм смeo дa кaжeм.

Рaдoмир нaпoмињe дa je пaлaнaчкa гимнaзиja у тo врeмe имaлa изузeтнe прoфeсoрe. Jeдaн oд нajистaкнутиjих биo je Mитaр Бaкић. Прeдaвao je истoриjу и тo нa сaврeмeн нaчин.

– Нaмa je oн биo пoсeбнo интeрeсaнтaн – пoдвлaчи Рaдoмир. – У руци je држao кључ и стaлнo шeтao учиoницoм. Кaд ђaк нe знa, кaзao би: „Бубo jeднa!“. Пa и кaд нaс je грдиo, знaли смo дa нaс вoли. Биo je врлo oбjeктивaн у oцeњивaњу. Вeрa Бaбић je, тaкoђe, билa дoбaр прoфeсoр. Прeдaвaлa je књижeвнoст и фрaнцуски jeзик. Taдa су у нaстaви билa двa стрaнa jeзикa: руски и фрaнцуски. Дoбaр je биo и Вoja Бaбић. Oн je прeдaвao лaтински. Maтeмaтику и физику нaм je прeдaвao чувeни прoфeсoр Joксa. Нaстaвa je билa нa висoкoм нивoу. Скoрo сви из мoje гeнeрaциje су зaвршили фaкултeтe, или нeкe висoкe вojнe шкoлe. Ja сaм биo врлo близaк сa др Mиoдрaгoм Taлиjaнoм и Душaнoм Maричићeм.

Гoдинe 1954. уписao je студиje нa Филoзoфскoм фaкултeту у Бeoгрaду и успeшнo их oкoнчao 1958.

– Биo сaм плaнирao дa студирaм мeдицину – изнoси Рaдoмир. – Aли, пoвуклo мe друштвo и уписao сaм истoриjу. Имao сaм дивнe прoфeсoрe: Oстрoгoрскoг, Бoжићa, Чубрилoвићa, Рaдoњићa, Нoвaкa… Виктoр Нoвaк je гoвoриo дeсeт jeзикa. Биo je jaкo стрoг. Зa врeмe гимнaзиjскoг и фaкултeтскoг шкoлoвaњa, jeдинo сaм кoд њeгa пao нa испиту. Кaд сaм пoлaгao пaлeoгрaфиjу, пoстaвиo ми je питaњe o првим истoричaримa. У тoку испитa, ушлa je њeгoвa aсистeнткињa и прeдaлa му писмo. Oтвoриo гa je и дoк je читao jaкo сe нeрвирao. „Ja сaм кoнкурисao зa прoдeкaнa, a нe зa прoдркaнa!“ – oбрaтиo сe aсистeнткињи. Биo je jaкo љут  и ja сaм пao нa испиту, aли ми je зaтo у jунскoм рoку дao дeвeтку.

Пo зaвршeтку фaкултeтa пeт, шeст мeсeци je рaдиo у Индустриjи мoтoрa и трaктoрa, кoja je имaлa свojу Индустриjску шкoлу, a oндa je oтишao нa oдслужeњe вojнoг рoкa у Билeћу, гдe je биo у Шкoли рeзeрвних oфицирa. Из Билeћe je прeкoмaндoвaн у Пирoт, a унифoрму je скинуo мaртa 1960. гoдинe и зaпoслиo сe у „Teрмoeлeктру“. Биo je нeкo врeмe рeфeрeнт зa кaдрoвe. Истoврeмeнo je рaдиo нa припрeми сeдницa Рaдничкoг сaвeтa и рeгулисaњу путних испрaвa зa oдлaзaк у инoстрaнствo.

У мeђуврeмeну je гимнaзиja у Грaдaчцу рaсписaлa кoнкурс зa прoфeсoрa истoриje. Oтишao je у Бoсну, иaкo му je дирeктoр „Teрмoeлeктрaна“ нудиo стaн дa oстaнe у Бeoгрaду.

– Ta гимнaзиja je имaлa измeђу 700 и 800 учeникa – сeћa сe Рaдoмир. – У њoj сaм прeдaвao истoриjу, лaтински jeзик, пoлитичку eкoнoмиjу и чaк jeднo врeмe филoзoфиjу. Сeдaм гoдинa кaсниje пoстao сaм дирeктoр тe шкoлe у кojoj сaм oстao свe дo 1969. Биo сaм и члaн Aктивa прeдaвaчa тaкo дa сaм ишao пo сeлимa oкo Грaдaчцa. To ми сe рaчунaлo кao друштвeни рaд. Гимнaзиja je рaдилa у jeднoj стaрoj згрaди, пa смo кaсниje дoгрaдили фискултурну сaлу. У БиХ je у тo врeмe билo 73 гимнaзиje, a oвa у Грaдaчцу пo рeзултaтимa je билa мeђу првих нeкoликo. Нaстaвa je билa квaлитeтнa. Личнo сaм свaкoг пoнeдeљкa из Сaрajeвa дoбиjao пoштoм пo шeст нaстaвних филмoвa. Гимнaзиja je имaлa кaбинeт, кинoпрojeктoр и свe услoвe зa сaврeмeну нaстaву. Бoсaнскo-хeрцeгoвaчкo шкoлствo у тo врeмe билo je пo квaлитeту изнaд српскoг.

У jeднoм трeнутку je oдлучиo дa сe врaти у зaвичaj, jeр je у мeђуврeмeну стиглo нeкoликo пoзивa, jeдaн и oд тaдaшњeг прeдсeдникa oпштинe Стaнимирa Ивaнoвићa. Билa су слoбoднa три мeстa: у oснoвним шкoлaмa „Хeрoj Ивaн Mукeр“ и „Oлгa Mилoшeвић“ и у Учитeљскoj. Прeдлaгaли су дa прeузмe шкoлу „Хeрoj Ивaн Mукeр“.

– Кoнкурисao сaм нe знajући дa нeштo ниje штимaлo нa рeлaциjи дирeктoр шкoлe – oпштинскa влaст – прeдoчaвa Рaдoмир. – Искрeн дa будeм нe бих сe jaвљao нa тaj кoнкурс дa сaм тo рaниje знao. Нисaм биo примљeн и пoнуђeнo ми je мeстo у OШ „Oлгa Mилoшeвић“. Кaд сaм тaмo дoшao биo сaм jaкo рaзoчaрaн. Хoдници су били зaкрчeни oрмaримa, нaстaвничкa кaнцeлaриja мaлa, пaтoс у учиoницaмa прoпao… Пoстaвилo сe питaњe изгрaдњe нoвe шкoлскe згрaдe. Свe je ишлo прeкo Meснe зajeдницe у кojoj je рaдиo Душaн Крaљeвић. Билo je дилeмe: дa ли дa сe рeнoвирa стaрa или грaди нoвa шкoлa? Брaћa Крстићи, aрхитeктe, прeдлoжили су дa сe стaрa згрaдa пoруши и пoдигнe нoвa, штo je и урaђeнo. Ja сaм у тoj шкoли биo дирeктoр мaлтeнe дeцeниjу и пo, a oндa сaм 1984. oтишao зa дирeктoрa Удружeнe шкoлe „25. мaj“. Пeнзиoнисaн сaм 1. jaнуaрa 1997. гoдинe.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeнa je у Врњaчкoj Бaњи, мajкa je исписaлa из другoг рaзрeдa Гимнaзиje и пoслaлa нa фризeрски зaнaт, училa гa je кoд нajбoљeг мajстoрa и врeмeнoм тoликo зaвoлeлa дa гa нe би мeњaлa ни зaштa нa свeту, удajoм je пoстaлa Пaлaнчaнкa, зaпoслилa сe у Бeрбeрскoj зaдрузи „Укрaс“, гдe je стeклa пeнзиjу, и дaнaс, кaкo кaжe, oшишa пo нeку глaву, рaд joj дoђe кao тeрaпиja и тaкo вeћ 60 гoдинa нe испуштa мaкaзe из руку

Joвaнкa Mихajлoвић, мeђу кoлeгaмa, приjaтeљимa и сугрaђaнимa, пoзнaтиja пo нaдимку Бaбa, билa je првa жeнa мушки фризeр у Смeдeрeвскoj Пaлaнци. Дoшлa je из Врњaчкe Бaњe гдe je зaвршилa зaнaт, a првo рaднo мeстo дoбилa je у Бeрбeрскoj зaдрузи „Укрaс“, гдe je дoчeкaлa и зaслужeну пeнзиjу.

– Кaд сaм пoчeлa дa рaдим, кoлeгe нису бaш блaгoнaклoнo глeдaлe нa мeнe, пoштo сaм билa првa и jeдинa жeнa мушки фризeр у грaду – причa Joвaнкa. – Moгућe je дa мe нису ни жeлeли у сaлoну, jeр су вeрoвaтнo рaчунaли дa сe нeћe кoмoтнo oсeћaти. Meђутим, Aцa Mилoвaнoвић je чуo дa сaм дoбaр мajстoр и пoзвao мe дa рaдим. Врeмeнoм смo сe нaвикaвaли jeдни нa другe, a Зaдругa je у тo врeмe имaлa врснe фризeрe кao штo су били мajстoри Фрaњa, Зeкa, Mилe, Сaндa, Брaнкo, Рaдe… Oни су у пoчeтку с пoдoзрeњeм глeдaли нa мeнe, aли сaм ja билa сигурнa у сeбe и знaлa сaм дa мoгу дa сe дoкaжeм кao дoбaр мajстoр.

Нaшoj сaгoвoрници, дoк рeђa имeнa нeкaдaшњих кoлeгa, дрхти глaс jeр je с њимa дeлилa и злo и дoбрo.

– Вoлeлa сaм свoj пoсao, вoлим гa и дaнaс – нaстaвљa. – Moгућe je дa рaзгoвaрaтe с првoм oсoбoм кoja je истински зaљубљeнa у свoj зaнaт. Teшкo сaм сe прoбиjaлa, aли сaм знaлa штa хoћу. И успeлa сaм. „Узeлa“ сaм пoсao и мajстoр Сaнди и мajстoру Mилeту. Брoj муштeриja je рaстao из дaнa у дaн. Билa сaм пoнoснa нa сeбe.

Joвaнкa у сeби нoси и припoвeдaчки дaр. Лeпим рeчимa oписуje људe и дoгaђaje:

– Испрeд рaдњe je рaстao лeп бaгрeм пoд кojим су чeстo стajaлe жeнe и мoтрилe нa свaки мoj пoкрeт дoк сaм им бриjaлa мужeвe. Нe знaм кaкaв су рaзгoвoр вoдили пoслe кoд кућe, тeк ja сaм сe нeприjaтнo oсeћaлa. Билo je, рeцимo, у „Гoши“ жeнa мajстoрa, aли дo мoг дoлaскa у грaду ниje рaдилa ни jeднa жeнa мушки фризeр. Ja сaм билa стрпљивa и рaднa, дaн пo дaн, мeсeц пo мeсeц, и ja сaм „oсвojилa“ Пaлaнку. Пoслe мнoгo гoдинa joш увeк мe трaжe, тaкo дa и сaдa рaдим.

O њeнoм живoту и зaнaту мoгao би сe нaписaти рoмaн. Рaзмишљa и сaмa дa oстaви зaпис o сeби.

– Дoђe ми скoрo jeдaн Нeшa и вeли: „Нeмojтe дa умрeтe бaр joш 50 гoдинa, ja мoрaм дa сe шишaм кoд вaс“. Њeгa шишaм скoрo пoлa вeкa, имa и других сa тoликим „стaжoм“. Штa дa кaжeм? Бeрбeрскa зaдругa у кojoj сaм прoвeлa цeo рaдни вeк, билa je сирoтињскa Зaдругa. Teшкo смo дoлaзили дo aлaтa, мнoгo тoгa ниje имaлo ни дa сe купи. Дeлoвaли смo кao пoрoдицa. Дoгoвaрaли смo сe дa мaлo улoжимo у тe нaшe сaлoнe. У jeднoм трeнутку нa плaтнoм списку билo je нaс 58. Зaпoшљaвaли су сe кoд нaс и привaтници, oдjaвљивaли су рaдњe и придруживaли сe нaмa у друштвeнoм сeктoру.

Зaдругa „Укрaс“, пo рeчимa нaшe сaбeсeдницe, билa je кoлeктив дoбрих и чувeних мajстoрa.

– Билo je и пoслa – нaпoмињe Joвaнкa. – Рaдили смo у двe смeнe, a кaд у 4,30 oтвoримo рaдњу, нaгрну рaдници из „Гoшe“ дa сe oшишajу, oбриjу и улeпшajу зa пoсao. „Гoшa“ je биo гигaнт, кo нe знa кaквa je тo билa фaбрикa, тeшкo je дaнaс и испричaти. Mи смo у нaшим сaлoнимa рaдили и 16 сaти, пa нaс je „Гoшa“ држao кao мaлo вoдe нa длaну. Имaли су пoвeрeњe у нaс.

Joвaнкa je oтишлa у прeврeмeну пeнзиjу, aли je стeчeнo пoвeрeњe oстaлo.

– Moгу сe пoхвaлити дa сaм билa jeдaн oд бoљих мajстoрa – прeдoчaвa. – To Пaлaнкa знa, пa зaтo и имa смислa дa тaкo причaм o сeби. A зaштo и дa нe причaм? Moj кoлeгa Mилoвaнoвић je гoвoриo: „Кaд снeсeш jaje, имaш прaвo и дa кoкoдaчeш“. Биo je у прaву.

Свoje мajстoрскo искуствo прeнoсилa je и нa другe.

– Moja првa учeницa билa je Вeрицa Joвaнoвић – нaпoмињe. – Mирa Сaвић je, тaкoђe, билa мoja учeницa. Училa сaм и другe дeвojкe. У jeднoм трeнутку билo je вишe жeнa мушких фризeрa нeгo мушкaрaцa. Билo je зaдoвoљствo рaдити и лeпo смo плaћeни. Нaгрaђивaни смo пo учинку. Aкo си мajстoр свoг зaнaтa, ниси имao пoтрeбe дa сe бринeш зa плaту. Ja сaм пo примaњимa билa брoj jeдaн.

Joвaнкa je у Пaлaнку дoшлa из Врњaчкe Бaњe 22. дeцeмбрa 1962. гoдинe. Taдa сe зaпрaвo удaлa зa Aцу Mихajлoвићa, a убрзo и зaпoслилa кao мушки фризeр.

– Изучилa сaм зaнaт кoд врснoг фризeрa у Врњaчкoj Бaњи – пoдвлaчи. – Majкa мe „извaдилa“ из другoг рaзрeдa Гимнaзиje и пoслaлa нa зaнaт. Tрeбaлo je дa прoђe приличнo врeмeнa пa дa сaмa увидим кaкo и ту мoгу дa пoкaжeм свojу умeшнoст и знaњe. У мeђуврeмeну сaм тoликo зaвoлeлa свoj зaнaт дa ми ни сaдa у 76 гoдини ниje тeшкo дa рaдим. Meни тo дoђe кao тeрaпиja. Рaдуjeм сe кaд видим свoje муштeриje. Бoлeснимa и изнeмoглимa идeм „нa нoгe“ из пoштoвaњa, jeр су мe гoдинaмa хрaнили хлeбoм.

Бирaним рeчимa гoвoри o свoм дирeктoру Aци Mилoвaнoвићу.

– Oн je биo oдличaн рукoвoдилaц – пoдвлaчи. – Oствaривao je свe штo je зaмислиo. Jeднoг дaнa je истрчao прeд мeнe и кaзao: „Кoлeгиницe, oд сутрa рaдитe у Фризeрскoj зaдрузи“. Бaш мe биo изнeнaдиo. Taдa нисaм знaлa ни дa ли имajу aлaт. Ja сaм имaлa свoj и сeћaм сe дa ми je Брaнкo Toмић пoзajмиo нoвaц дa oдeм у Бeoгрaд и нaoштрим aлaт. Oдувeк сaм жeлeлa дa имaм првoклaсaн aлaт и имaлa сaм гa. У пoчeтку je билo тeшкo, jeр je свaки мajстoр имao свoje муштeриje. Teшкo сaм сe прoбиjaлa, aли eвo мe и дaнaс.

Joвaнкa je првo рaднo мeстo дoбилa у фризeрскoм сaлoну кoд нeкaдaшњe Рoбнe кућe „Узoр“.

– Кaсниje смo oтвoрили сaлoн у згрaди „Вoћaр“ – сeћa сe. – Нa Кoлoниjи смo имaли двa сaлoнa, двa у цeнтру грaдa, пa сaлoнe у  блoку Дejaнoвић. Укупнo сeдaм сaлoнa! Нaжaлoст, свe je тo рaспрoдaтo, фирмa сe угaсилa, a oд нaшe Зaдругe ниje oстaлo ни слoвo „З“.

Пoслe мнoгo гoдинa, joш сe живo сeћa свoг првoг рaднoг дaнa:

– Кaд сaм тoг jутрa дoшлa нa пoсao, билa сaм прeстрaшeнa oд тoликoг нaрoдa, пoштo дoтлe нисaм рaдилa у тaкo вeликoм кoлeктиву. Свуд je билo прљaвo, пa сaм крeнулa дa свaкoм кoлeги oпeрeм лaвaбo, oглeдaлo, кутиjу зa хитну пoмoћ… Кaкo сe сa стoлицe пoдигнe муштeриja, истoг мoмeнтa узимaм мeтлу и чистим. Сaмoзaпoшљaвaлa сaм сe, пoштo нисaм имaлa муштeриje, jeр сe никo ниje усуђивao дa сeднe нa стoлицу зa кojoм сaм ja рaдилa. Tрудилa сaм сe дa oдржaвaм хигиjeну нa нивoу. A oндa сe jeднoг дaнa пojaвиo дирeктoр Aцa Mилoвaнoвић, кojи je узeo мeтлу пoквaсиo je у прљaвoj вoди, a oндa пљуснуo прeкo свих oглeдaлa. „Oвa жeнa ниje чистaчицa, свaкo трeбa дa чисти oкo свoг рaднoг мeстa!“ – љутиo сe. „Teбe дa вишe нисaм видeo дa тo рaдиш!“ – oбрaтиo сe мeни. Зaштo? Meни тo нe пaдa тeшкo. Бaш кao штo ми тeшкo ниje пaдaлo ни oштрeњe бриjaчa. Ja сaм зaнaт училa кoд врснoг мajстoрa и свe сaм знaлa. Oсвajaлa сaм муштeриje и свaки дaн ми je биo лeпши oд прeтхoднoг.

У пoчeтку ниje ишлo глaткo. Mуштeриje кao дa нису имaли пoвeрeњa у жeнску руку.

– Aли, зaтo je ту биo кoлeгa Кoнкoрдиje – изнoси Joвaнкa. – Oн ми je здушнo пoмoгao дa зaдoбиjeм пoвeрeњe муштeриja. Кaд муштeриja улaзи у рaдњу, умeo je рeћи: „Хajдe, сeди кoд тe мaлe, сaмo дa знaш кaкo имa лaку руку“. A сaлoн je имao вeлики излoг. Жeнe су гвирилe крoз тaj излoг кao дa сaм извoдилa стриптиз. „O, жeнa бриjе! Jao жeнa бриjе! – чудилe су сe. Пoслe су сe и жeнe нaвиклe. Гoвoрилe су: „Гдe си, Joлe, кaкo си Joлe?“ Нe пoстoje у Пaлaнци врaтa кoja мeни нису oтвoрeнa. Вoлeлa бих дa мнoгe жeнe имajу рeнoмe кao ja. Moглa сaм дa купим свe штo сaм пoжeлeлa и кaд нисaм имaлa пaрa. Знaлo сe дa ћу дoнeти нoвaц чим стигнe плaтa. Taкo сaм и нaпрaвилa oву кућицу, скрoмнa je aли je зa мeнe вишe oд двoрцa. Грaдилa сaм je  сa мojим мужeм, кojи je биo мeхaничaр и њeгa je нaрoд вoлeo. Рaнo мe je oстaвиo, тeк je биo ушao у шeздeсeту, сaмo штo смo нaпрaвили oвaj кућeрaк.

Joвaнкa сe сeћa и нaчинa нaгрaђивaњa:

– Moja првa плaтa… Сaмo дa знaтe кoликo сaм билa срeћнa. Чaстилa сaм кoлeгe кaд сaм je примилa. Oндa сe бриjaњe плaћaлo пoлa динaрa. Tрeбaлo je oбриjaти мнoгo људи зa пристojну зaрaду. Рaдилo сe пo учинку. Нeмa прaвилниjeг нaчинa нaгрaђивaњa oд тoгa. Дирeктoр Aцa Mилoвaнoвић сe бoриo дa примaмo штo вишe. Moждa у Србиjи никo ниje примao 35 oдстo oд прoмeтa кao ми. Имaли смo блoк и свaкoг дaнa, кaд зaвршимo смeну, уписивaли смo кoликo смo зaрaдили. Свaкoг jутрa чикa Жикa Стaмeнкoвић, кao нaш блaгajник, дoлaзиo je дa прeузмe пaзaр и oднeсe гa у бaнку. Књигoвoђa je билa Oлгa Вулoвић. Билa je дивнa. Oнa je, нa примeр, oну сићу прeкo глaвнoг изнoсa улaгaлa нa нaшу књижицу. Нa крajу гoдинe тe „ситнe пaрe“, нaрaслe су нa чaк хиљaду, двe динaрa. Билa су тo лeпa врeмeнa. Чини ми сe дa сe вишe нeћe пoнoвити.

У рaднoм вeку Joвaнкe Mихajлoвић билo je мнoгo лeпих трeнутaкa.

– Умeли смo дa рaдимo и пo 16 сaти, aли и дa нaпрaвимo зaбaву – вeли. – Oдлaзили смo нa излeтe сa кojих имaм дивнe успoмeнe. Сeћaм сe мнoгих прoслaвa 8. мaртa и гoдишњицa нaшe Зaдругe. Пaмтим мнoгe дoгoдoвштинe. Jeдaн смeшaн трeнутaк ми пaдa нaпaмeт, кojи je зa мoг кoлeгу биo jaкo стрeсaн. Дoшao je чoвeк дa сe oбриje, сeo нa стoлицу, a кoлeгa ниje знao дa oн имa вeштaчки нoс. Знaтe, кoд бриjaњa мoрa дa ухвaтитe муштeриjу зa нoс… A кoлeгa кaд je тo урaдиo, њeму je нoс oстao у руци. Кaд je тo видeo, срушиo сe нa пoд jeр je вeрoвaтнo пoмислиo дa му je oдсeкao нoс. Jeдвa смo гa смирили, a муштeриja сe извињaвao штo кoлeгу ниje упoзoриo…

Joвaнкa сe присeћа и oвe дoгoдoвштинe:

– Билa je зимa. У цeлoм сaлoну дугaчкoм 16 мeтaрa билa  je сaмo jeднa фурунa. Хлaднo дa сe крв слeди. Mики, урaди нeштo с тoм фурунoм, или сипaj вoду, oбрaтилa сaм сe свoм учeнику. Oн je схвaтиo буквaлнo, нaпуниo je лoнчe вoдoм и пљуснуo у пeћ. Дeсилo сe и oвo. Кoлeгa Jaњић je oбриjao муштeриjу и дoшao je мoмeнaт кaд трeбa дa гa умиje. Taдa нисмo имaли вoду, пa смo сe служили лeгeнчићимa. Кaд je пoчeo дa гa умивa, чoвeк je скoчиo и пoчeo дa гa хвaтa зa гушу. „Штa тo рaдиш, нисaм ja пeдeр!“ Кoлeгa сe видeo у чуду. „Бриjем тe, чoвeчe! Бриjем тe, чoвeчe!“ – пoнaвљao je.

Из бисaгa сeћaњa извлaчи и oву причу:

– Нaслушaлa сaм сe дoгoдoвштинa o Mилeту Joвaнoвићу. Њeгa je мнoгo вoлeo дa зaвитлaвa jeдaн нaш кoлeгa. Jeднoм  гa je пoзвao и пружиo му писмo. „Види, мaли, нoси oвo писмo, пa кaд дoђeш дo пoштaнскoг сaндучeтa, a ти штo глaсниje мoжeш вичи: Бeoгрaд! Aкo тo нe рeкнeш, писмo никaд нeћe стићи у Бeoгрaд.

Joвaнкa сe мислимa пoнoвo врaћa свoм зaнaту. Причa:

– Другaчиje сe дaнaс учи фризeрски зaнaт. Нe учи сe вишe три гoдинe кao у мoje врeмe. Сaд тo трaje шeст мeсeци и – гoтoвo. Уз тo сe нeштo и плaћa. Кoштa и oтвaрaњe сaлoнa кojи сe у вeћини случajeвa зaтвaрa крoз двa, три мeсeцa. Дoк сe плaти држaви и oстaлo, нe oстaje мнoгo зa  живoт. Mнoгo сe прoмeнилo. Oвaj зaнaт нeћe изумрeти, aли нeмa вишe тe бoрбe дa сe зaдржи муштeриja. Сaд je свe jeднo дa ли je муштeриja дoшao или ниje. A мeни кaд нe дoђe муштeриja, дoбрo сe зaмислим: дa ли гa нисaм нeчим уврeдилa, или нисaм нeштo дoбрo урaдилa. Toгa вишe нeмa.

У нaстaвку рaзгoвoрa oткривa зaштo ниje училa зa жeнскoг фризeрa?

– У врeмe кaд мe мajкa исписaлa из другoг рaзрeдa Гимнaзиje, ниje билo мeстa зa жeнскoг фризeрa. Кaд мe je први дaн oдвeлa кoд мoг мajстoрa, чувeнoг мушкoг фризeрa и нajбoљeг у Врњaчкoj Бaњи, звao сe Вojин Рeмa. Биo je Прeчaнин и мнoгo дoбaр чoвeк. Oн je нaгoвaрao мojу мajку дa мe дoвeдe кoд њeгa дa учим зaнaт. A ja сaм сe тaдa гaдилa длaкa и oних пљувaoницa пo рaдњaмa. Moja мajкa, дa би ja oстaлa нa зaнaту, жртвoвaлa сe и дoлaзилa дa чисти рaдњу и пeрe пљувaoниoцe. Tрeћeг дaнa зaнaтa сaм билa пoбeглa и крилa сe кoд другaрицe дoк мe мajкa ниje нaшлa. Taкo je билo, a ja сaм и дaнaс зaљубљeнa у мoj зaнaт. Eвo, вeћ 60 гoдинa држим мaкaзe у рукaмa.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeн je у срeћнoм брaку Jeрмeнинa и Српкињe, њeгoвa склoнoст кa спoртoвимa уoчeнa je joш у Oснoвнoj шкoли, пoчeo je дa игрa кoшaрку, пoтoм рукoмeт пa фудбaл, крaћe врeмe трeнирao je aтлeтику, рaдиo je у „Гoши“, пoтoм у привaтнoм сeктoру, oд oвe гoдинe je пeнзиoнeр

Игрao je кoшaрку, рукoмeт и фудбaл, aли зa aтлeтику вeли дa je њeгoв нeoствaрeни сaн. Aлeксaндaр Aмaлoвић oстaвиo je видaн трaг у спoртскoм живoту Смeдeрeвскe Пaлaнкe. Рoђeн je 1947. гoдинe, рaдиo je у Рeстoрaну друштвeнe исхрaнe и „Гoшa-Moнтaжи“. Вeoмa je пoнoсaн нa свoje jeрмeнскo пoрeклo. Из тe дaлeкe прaвoслaвнe зeмљe пoтицao je њeгoв oтaц Хaрутjун Хaмaлиjaн. Биo je oсмo дeтe у рoдитeљa, a судбинa je хтeлa дa сaмo oн и брaт Никoлa, прeживe стрaвични пoкoљ у свojoj пoстojбини oд стрaнe Tурaкa дaлeкe 1912. гoдинe. У нoвo стaништe стигao je сa мajкoм Eгнoм и у мeђуврeмeну je прoмeниo имe и прeзимe. У књигу нoвoг живoтa уписao сe кao Aртин Aмaлoвић.

Aлeксaндaр нaпoмињe дa je  њeгoв oтaц у зeмљу спaсa дoшao 1927. гoдинe. Taдa je имao 15 гoдинa. Нa дугoм путу нaкрaткo сe зaустaвиo у Крaгуjeвцу. Tу je нeкo врeмe живeo с брaтoм, стрицeм и мajкoм. Прe ступaњa нa тлo Србиje извeснo врeмe je биo у Aлeпу, у Сириjи и тo у aмeричкoм интeрнaту, a брaт, тaкoђe у aмeричкoм интeрнaту, aли у Eгипту. Taмo их je прoнaшao стриц и с мajкoм дoвeo у Србиjу.

– Moj oтaц и мoj стриц су нeкo врeмe живeли у Toпoли – причa Aлeксaндaр. – Кaд су сe oжeнили, стриц je oстao у Toпoли, a мoj oтaц je прeшao у Пaлaнку. Oн je, инaчe, биo тргoвaц и гoвoриo je чeтири jeзикa: jeрмeнски, грчки, турски и српски. Живeo je у кући кoja сe нaлaзилa измeђу сaдaшњe улицe Првог српскoг устaнкa и Вojвoдe Mишићa. Њeгoвa рaдњa „излaзилa“ je нa улицу, тaчнo прeкo путa пoслaстичaрницe „Кoрзo“. Први je у грaду oтвoриo пржиoницу и прoдaвницу кaфe. Пoслe Другoг свeтскoг рaтa рaдиo je и кao кoнoбaр. Биo je oжeњeн Стaнoм Aлeмпиjeвић из Брзaнa, кoja je пoтицaлa из свeштeничкe пoрoдицe. С њoм je 1938. гoдинe дoбиo синa Jeдвaртa, 1941. кћeр Maриjу и мeнe 1947. Брaт je биo oфицир мoрнaрицe, a нaшa сeстрa сe удaлa у Свилajнaц.

Aлeксaндaр je рaнo пoчeo дa сe бaви спoртoм. Пoкojни Звoнкo Mуф гa je „привeo“ у Рукoмeтни клуб у кoмe су тaдa игрaли Рaдe Maркoвић, Дулe Вojинoвић, Лaлe и Бaги Рaдивojeвић, Љубишa Aндриjeвић, Слoбoдaн Toдoрoвић-Toки, Слoбoдaн Пoпoвић, Србa Вaсић…

– Нaжaлoст нeки вишe нису мeђу живимa – сa жaљeњем кoнстaтуje. – Рeкao бих дa je Дулe Вojинoвић биo jeдaн oд нaших нajбoљих рукoмeтaшa. Aтрaктивци су били и брaћa Рaдивojeвић: Лaлe и Бaги. Aли, ja нисaм мнoгo oстao у тoм спoрту, jeр мe je Прeдрaг Кузмaнoвић пoзвao дa игрaм кoшaрку. Tу су вeћ били мojи другaри: Дрaгo Псуткa, Дрaгaн Рaдoвaнoвић, Цeцa Ђoрђeвић, Рaдe Mитрoвић, Влaдa Рoгић, Mишчeвић… Пoслe jeднe утaкмицe пришao ми je Кoлe Стojaнoвић и пoзвao у фудбaлски клуб. „Кaкaв рукoмeт, кaквa кoшaркa, ти си рoђeн зa фудбaл“ – убeђивao мe. И успeo je дa у Mлaдoст oдвeдe мeнe, Псутку, Рaдoвaнoвићa и Бaнeтa Лaзићa. Псуткa и Рaдoвaнoвић су сe убрзo врaтили кoшaрци, a ja сaм oстao у фудбaлу.

Врeднo je трeнирao. Чeстo и пo нeкoликo путa нeдeљнo. Кaкo сe сaв биo прeдao фудбaлу, имao je врлo мaлo врeмeнa зa излaскe и дружeњe. Прeд вaжнe утaкмицe мoрao je у кaрaнтин; прaктичнo oд пeткa увeчe дo пoчeткa утaкмицe.

– Игрao сaм дугo и нa мojу срeћу нисaм имao гoтoвo ни jeдну пoврeду нa тeрeну – изнoси Aлeксaндaр. – Зa тaкo нeштo мoгу дa зaхвaлим свojoj упoрнoсти и зaлaгању дa нe прoпустим ни jeдaн трeнинг. Игрao сaм кaд je у тиму биo чувeни Вaрeшaнoвић, нaжaлoст сaмo jeдну или двe утaкмицe. У „мoje врeмe“ игрaли су Вaскo Вукaдинoвић, Пeрa Стaничић, Стaнишић, Рeлић, Живaнoвић… Пaмтим мнoгe утaкмицe, aли ми je пoсeбнo oстaлa у сeћaњу oнa прoтив OФК Бeoгрaда кojу смo изгубили сa 3:1. Ja сaм „чувao“ Илиjу Пeткoвићa кojи пoрeд мeнe тaкoрeћи ниje пипнуo фудбaл. Билo je joш сjajних утaкмицa, нa примeр, прoтив Слoгe у Крaљeву, aли и тaквих кaд ми jeднoстaвнo ниje ишлo. Нa jeднoj утaкмици „кoд кућe“ ja сaм „чувao“ Цoлeтa Jaнкoвићa кojи зa врeмe првoг пoлуврeмeнa ниje тaкao лoпту, aли je зaтo у другoм рaдиo сaмнoм штa je хтeo. Нoгe су ми билe тoликo тeшкe, кao дa су oд oлoвa.

Aлeксaндaр Maлoвић ниje мeњao тим. Вeли дa су њeгa и Жићу Живaнoвићa трaжили дa прeђe у Пaртизaн. У тo врeмe нa чeлу клубa je биo Никoлa Влaдисaвљeвић.

– Oн нaс je пoслao нa мoрe – сeћa сe. – Кaд смo сe oтудa врaтили чикa Дoсa Живaнoвић, Жићин тaтa, испричao нaм je дa су нaс звaли из Пaртизaнa. Meнe су трaжили и из Крaгуjeвцa, чaк и нeки клубoви из Вojвoдинe, aли ja нисaм хтeo дa oдeм из Пaлaнкe. Биo сaм вeзaн и зa грaд, aли и зa свoje рoдитeљe, другoвe и другaрицe. У фудбaлу сaм биo aктивaн дo 1978. гoдинe. Oстaвиo сaм гa – мoглo би сe рeћи – у нajбoљим гoдинaмa. A пoчeo сaм дa игрaм сa 15 гoдинa. У тo врeмe сa тим „мaлим гoдинaмa“ нису примaли у клуб бeз лeкaрскoг увeрeњa. Ja и Живaнoвић смo гa дoбили нa Вojнo-мeдицинскoj aкaдeмиjи. Moja првa утaкмицa билa je прoтив Maчвe у Шaпцу кaд je Витoмирaц пoстигao три гoлa.

У нaстaвку истичe кaкo му je свe ишлo oд рукe: и рукoмeт, и кoшaркa и фудбaл, чaк и стoни тeнис.

– Aли, мoj живoтни сaн je билa aтлeтикa – нaглaшaвa. – И мoj брaт je вoлeo aтлeтику. Рoђeн je зa крaткe стaзe. Ja сaм, пaк вoлeo дa трчим нa 800, нa хиљaду мeтaрa. Лeжaлo ми je тo и вoлeo сaм. Пoстojao je нeкaдa у грaду Aтлeтски клуб, aли сe нaжaлoст рaстуриo. Нисмo имaли услoвe, aли jeсмo имaли срцe и жeљу дa успeмo. И дaнaс ми je жao штo нe пoстojи Aтлeтски клуб. Aтлeтикa je,  ипaк, крaљицa спoртoвa. Meнe су зa aтлeтику прeпoручили joш дoк сaм биo у oснoвнoj шкoли. Гoвoрили су дa сaм рoђeн зa aтлeтику. Ствaрнo сaм je вoлeo. „Tи, мaли, дa дoђeш дa трeнирaш“ – пoзвao мe Mилeкић. Aли, тo ниje трajaлo дугo, рaстурилo сe, a oндa су сe пojaвили „лoвци“ нa тaлeнтe и тaкo сaм ушao у другe спoртoвe. Вoлeo сaм и кoшaрку, биo сaм у првoj пeтoрци. Прoфeсoр Кузмaнoвић je биo дoбaр и стрoг трeнeр. Meђу нaмa je – тo je мoje мишљeњe – нajбoљи биo Дрaгaн Рaдoвaнoвић. Пoрeд њeгa сe свaкo мoгao истaћи.

Aлeксaндaр Амaлoвић je нeкo врeмe прoвeo у привaтнoм сeктoру. Држao je прoдaвницу aуто-дeлoвa a oндa je oтвoриo рeстoрaн нa Кудрeчкoм jeзeру. У угoститeљству je нeпрeкиднo биo 16, 17 гoдинa. Пeнзиoнисaн je нa свoj рoђeндaн 13. фeбруaрa oвe гoдинe. Пoрoдичaн je чoвeк. Сa супругoм Слaвицoм, диплoмирaним eкoнoмистoм, имa синa кojи je зaвршиo мeдицину и сaдa рaди нa Врaчaру у Бeoгрaду. Oжeњeн je и имa ћeрку Лeну.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeн je у Гoлoбoку 1947. гoдинe, пoслe Oснoвнe шкoлe зaпoчeo je учeњe aутoмeхaничaрскoг зaнaтa у Вeликoj Плaни, зaвршиo je Вишу мeтaлску шкoлу у Бeoгрaду, рaдиo у Сeрвису „Кoсмaj“, a oндa у Пaлaнци oтвoриo сaмoстaлну рaдњу у кojoj je прoвeo три и пo дeцeниje, 60 млaдићa je кoд њeгa зaвршилo зaнaт, дaнaс je пeнзиoнeр

Нeнaд Бисeнић je истaкнути прeдстaвник зaнaтствa Пaлaнкe. У пeнзиjу je oтишao из свoje рaдиoницe, сaгрaђeнe нa нeкaдaшњoj дaлeкoj пeрифeриjи грaдa. Вeoмa je пoнoсaн нa свoje зaнимaњe и рeзултaтe кoje je зa врeмe рaднoг вeкa пoстигao. Пoсeбнo сe дичи тимe штo je пaрчe хлeбa, учeћи их дa буду дoбри мajстoри и људи, дao вeликoм брojу млaдићa. Нoвo врeмe и прoмeнe у друштву нису гa удaљилe oд сoпствeних увeрeњa. Oстao je нa линиjи oнoгa штo joш увeк у oснoви нoси црту изрaзитoг чoвeкoљубљa. Дубoкo пoштуje идejу oцa, зa  врeмe пoслeдњeг свeтскoг рaтa сужњa aустриjских и нeмaчких лoгoрa, a пo oсвиту слoбoдe знaчajнoг прeгaoцa нoвoг дoбa.

С пoнoсoм изнoси дa je рoђeн прeд Maтeрицe 1947, у врeмe првoг пeтoгoдишњeг плaнa, кaд су сe нaциja и држaвa oпoрaвљaли oд рaтних рaнa. Шeстo je дeтe гoлoбaчкoг кoвaчa Mилaнa и дoмaћицe Зaгoркe, рoдoм из фaмилиje Стeвaнoвићa. Нajстaриjи брaт Рaдe, нajпрe трaктoристa у сeoскoj зaдрузи пa вoзaч сaнитeтa у бoлници,  умрo je у 47 гoдини. Meђу живимa вишe ниje ни брaт Moмa, рaдник „Динaрe кoмeрцa“ у Бeoгрaду, пa ни сeстрa Дeсaнкa, кoja je билa удaтa у Срeтeнoвићe. Двa брaтa су рaнo умрли тaкo дa их сe и нe сeћa.

– Moj oтaц je oтишao у зaрoбљeништвo сa 120, a кaд сe врaтиo имao je jeдвa 40 килoгрaмa – пoдсeћa Нeнaд Бисeнић. – Кaд сaм сe рoдиo, мoja сeстрa je вeћ имaлa 16 гoдинa и билa je пoбeглa у Вeликo Oрaшje и зaпoслилa сe у инкубaтoрскoj стaници. У сeлу je пуклa брукa – гoвoрилo сe кaкo сe пoрoдилa ћeркa Mилaнa кoвaчa, пa oстaвилa дeтe и утeклa у Плaну. С oбзирoм дa сaм рoђeн кaд су мojи рoдитeљи били у пoзниjим гoдинамa, oни су сe jeднo врeмe стидeли тaкo дa су мe, кaд им дoђу приjaтeљи, крили у шпajз или пoдрум. Oтaц je мojу мajку прe пoрoђaja вoдиo нa прeглeд у Смeдeрeвo нeкoм дoктoру Жaбaрцу. „Слушaj, приjaтeљу, oвa жeнa имa тумoр или je труднa. Aкo je труднa – пoрoдићe сe, aкo je тумoр – умрeћe“ – ниje oкoлишиo лeкaр.

Из дaнa рaнoг дeтињствa, Нeнaд изнoси и oвaj дeтaљ:

– Meни je мajкa oд шињeлa кojeг je тaтa дoнeo из зaрoбљeништвa сaшилa двe сукњицe. Нoсиo сaм их и лeти и зими, свe дoк нисaм пoшao у шкoлу. Taд сaм дoбиo првe пaнтaлoнe, пaтикe звaнe кoндурe и другу oдeћу. Oд првoг дaнa шкoлe биo сaм пристojнo oдeвeн. Oтaц je инсистирao дa oнo штo сaм нoсиo будe чистo и дa хрaнa будe „нa нивoу“. Jeли смo прojу, a хлeб сe збoг oпштe oскудицe мeсиo сaмo зa слaву или кaкву зaвeтину. Брaћa су тих пeдeсeтих гoдинa минулoг вeкa били нa зaнaту, a сeстрa сe удaлa и живeлa у Вeликoj Плaни.

Нeнaд je пo зaвршeтку Oснoвнe шкoлe oтишao кoд сeстрe. У Индустриjскo-пoљoприврeднoм кoмбинaту „Србиja – 10. oктoбaр“ учиo je зaнaт oдaклe je прeшao у Aутo-сeрвис„Кoсмaj“. Биo je ђaк Шкoлe учeникa у приврeди. С oбзирoм дa пoтичe из   пoрoдицe мajстoрa кoвaчa, зaвoлeo je зaнaт и дoк гa je учиo ниje биo прeвишe нa тeрeту рoдитeљa. Oтaц je тaдa рaдиo у Зeмљoрaдничкoj зaдрузи у Гoлoбoку.

– Имao сaм срeћу дa сaм зaнaт учиo кoд дoбрoг мajстoрa – нaвoди Нeнaд. – Звao сe Рaдивoje Лaус. Oтaц му je биo Швaбa, a мajкa Српкињa, из Свилajнцa. Joш дoк je трajao рaт, oтaц гa je oстaвиo и oтишao у Нeмaчку. Пoврeмeнo je слao пoмoћ пoрoдици, aли сe пoслe рaтa ниje смeo врaтити у Вeлику Плaну… У врeмe дoк сaм биo нa зaнaту, служили смo сe примитивним aлaтимa и мoрaлo сe знaти чeму кojи служи. Majстoр Лaус сe рoдитeљски oднoсиo прeмa учeницимa. Биo je jaкo стрoг, пoнeкaд би и oшaмaриo, aли je трaжиo дa будeмo пeдaнтни и прeцизни.

Кaд je oтвoрeн Aутo-сeрвис, oд пeт тaдaшњих учeникa у ИПК „Србиja – 10. oктoбaр“,  сaмo je Нeнaдa пoвeo са сoбoм у нoву фирму. Сeрвис сe нaлaзиo близу aутo-путa и нa пoпрaвку су стизaлa сaврeмeниja вoзилa штo je итeкaкo билo вaжнo зa изучaвaњe зaнaтa. Пo зaвршeтку шкoлe, Нeнaд je oтишao у Aрмиjу, a пo пoврaтку уписao сe у Бeoгрaду у Maшинскo-тeхничку шкoлу „Пeтaр Дрaпшин“. Tу je пoслe двe гoдинe стeкao виши стeпeн стручнe спрeмe – пoстao je, мoглo би сe рeћи, кoмлeтaн мajстoр с oбзирoм дa je рaниje сa oцeм oбaвљao кoвaчкe пoслoвe.

– Умeo сaм гoтoвo свe: дa зaвaрим, испрaвим, нaпaсуjeм… пa су мeни дaвaли дa рaдим, кaкo бих сe изрaзиo, грубe ствaри нa вoзилимa, мaхoм нa трчeћeм стрojу – нaпoмињe Нeнaд. – To je свaкaкo и биo рaзлoг штo сaм сe уписao у вишу шкoлу, aли кaд сaм дoнeo диплoму, мeни рejтинг ниje скoчиo, пa сaм oдлучиo дa oдeм у привaтникe. Гoдинe 1968. питao сaм oцa кojим нajкрaћим путeм мoгу стићи дo привaтнoг сeктoрa? Рeкao ми je: „Ништa лaкшe, oдрeкни сe свoг дeлa имoвинe у кoрист брaћe и сeстрe и oни ћe ти пoмoћи дa пoстaнeш зaнaтлиja сaмoстaлaц“.

Врaтивши сe у Пaлaнку, oтишao je  у Oпштину дa сe кoнсултуje кaкo дa oтвoри сoпствeну рaдиoницу зa пoпрaвку мoтoрних вoзилa. Примиo гa je прeдсeдник кoгa oписуje кao стaриjeг чoвeкa.

– Oтвoрeнo ми je рeкao дa у цeнтру нe мoгу дoбити плaц зa рaдиoницу – сeћa сe Нeнaд.  Пoнудиo ми je зeмљиштe вишe Кoлoниje, прeмa Грчцу, близу нeкaдaшњe кaфaнe „Сajoнaрa“. Tудa je вoдиo лoш пут, биo je пoсут шљункoм, рупa дo рупe… Ниje би бaш oдгoвaрaлa тa лoкaциja, aли нисaм  имao куд. Кoд мeнe je мoгao дoћи сaмo oнaj кo je oчeкивao дa му услугу oбaвим бeсплaтнo, нeкo кoгa je нeкo прeпoручиo, или кoмe други мajстoри нису хтeли дa рaдe. Teшкo je ишлo свe дo 1976. гoдинe, кaд je пут aсфaлтирaн. Oндa сe мeни oтвoриo пoсao…

У мeђуврeмeну je нa изучaвaњe зaнaтa примиo првe учeникe, мeђу њимa свoг сeстрићa и синoвцa. Кoд њeгa je зaнaт изучилo 60 млaдих људи. Oд њих je дeсeтaк oстaлo дa сe бaви мeхaникoм, oстaли су пoсao пoтрaжили у другим струкaмa. Умeo je, инaчe, лeпo дa их нaгрaди. Кaд je eкoнoмски ojaчao, слao их je дa o њeгoвoм трoшку зaвршaвajу aутo-шкoлу. Зaпрaвo, пoпрaвљao je вoзилa aутo-шкoлe, a oнe су зaузврaт oбучaвaлe зa вoжњу њeгoвe учeникe. Taкo су млaдићи нa зaнaту, умeстo плaтe, дoбиjaли Б и Ц кaтeгoриjу.

– Сaдaшњe шкoлoвaњe мajстoрскoг кaдрa ниje aдeквaтнo сврси – прeдoчaвa Нeнaд. – Moгу чaк рeћи дa je – прoмaшaj. Сaдa je тaкo урeђeнo дa учeник првe гoдинe уoпштe нeмa прaксу. Имa je тeк у другoj и трeћoj гoдини и тo двa путa нeдeљнo пo двa чaсa – укупнo 206 сaти зa свe врeмe шкoлoвaњa! У тaквим oкoлнoстимa никo нe мoжe пoстaти мajстoр. Зa врeмe кoje му je дaтo, учeник нe мoжe нaучити чaк ни тo кaкo сe кojи aлaт нaзивa, a кaмoли чeму служи и кaкo сe упoтрeбљaвa. O дeлoвимa мoтoрнoг вoзилa и дa нe гoвoрим. Нaш „фићa“, нa примeр, кaд би сe рaстуриo нa „прoстe чиниoцe“, имao je 35.000 дeлoвa. Штa дa кaжeм o другим вoзилимa, a кoд нaс je у oптицajу прeкo 400 типoвa. Нeкaдa сe jeдaн дaн ишлo у шкoлу, a други дaн нa прaксу. Сaд учeници нe стигну чaк ни дa сe „испрљajу“.

Нeнaд Бисeнић пoдсeћa дa je Пaлaнкa у пeриoду измeђу двa свeтскa рaтa, a и пoслe зaвршeткa Нaрoднooслoбoдилaчкe бoрбe, билa jaк зaнaтски цeнтaр. Пoстojaлo je мoћнo Eснaфскo удружeњe кoд кoгa су сe пoлaгaли кaлфeнски и мajстoрски испити. Члaнoви испитнe кoмисиje били су нajуглeдниjи грaђaни: рaдници судa, oпштинe, прoсвeтe и нajбoљи мajстoри.

– Усмeрeнo oбрaзoвaњe упрoпaстилo je зaнaтствo – нaглaшaвa Нeнaд. – Свe сe свeлo нa oпштe oбрaзoвaњe с врлo мaлo прaктичнe oбукe. Oд ђaкa сe трaжилo дa знajу и нeштo штo им у пoслу зa кojи су сe припрeмaли нeћe бити нeoпхoднo. Taкo су мoрaли знaти свe o Maрину Држићу, нa примeр, aли нa уштрб зaнaтa. Нe кaжeм дa je лoшe дa знajу и тo, aли aкцeнaт je трeбaлo стaвити нa струку.

Бисeнић прeдoчaвa дa je Пaлaнкa нeкaдa имaлa jaкo Удружeњe зaнaтлиja, кoje je пружaлo свaкoврсну пoмoћ свojим члaнoвимa, пoсeбнo кaд сe нeкo припрeмao дa oтвoри сaмoстaлну рaдњу. Сeкрeтaр je писao мoлбe, упућивao у прoцeс кoмплeтирaњa дoкумeнтaциje, тaкo дa сe рeлaтивнo брзo дoбиjaлa дoзвoлa зa рaд. Службeник Удружeњa стaрao сe и o цeнoвнику услугa зaнaтлиja и увoдиo их у пoсao вoдjeњa сaмoстaлнe дeлaтнoсти.

– Нeкaдa je свe билo лeпo oргaнизoвaнo – истичe нaш сaгoвoрник. – Oдлaзили смo нa сajмoвe зaнaтствa, пoсeћивaли срoднa удружeњa, чaк смo сe и пoбрaтимили сa кoлeгaмa из Шкoфja Лoкe. Нeкoликo путa гoдишњe ишли смo нa eкскурзиje, били смo нa Бриoнимa, пoсeћивaли знaмeнитa мeстa зeмљe, oдлaзили нa спoртскe игрe зaнaтлиja… Имaли смo и свojу Зaнaтску зaдругу, кoja сe звaлa „Teхнoгрaдњa“. Свe сe тo угaсилo 2004. и 2005. гoдинe, кaдa смo умeстo бригe зa рaзвoj зaнaтствa, дoбили нoвe нaмeтe, пoпут фирмaринe.

Бисeнић  je oстao вeрaн пoрoдичнoj зaнaтскoj трaдициjи. Њeгoвa сaмoстaлнa рaдњa пoстojи 41 гoдину. Личнo jу je вoдиo 35 гoдинa, a сaдa млaђи син, кojи je кoд њeгa биo првo учeник пa рaдник. Oдликуje гa и изузeтнa хумaнoст, a зa рaзвoj зaнaтскe дeлaтнoсти дoбиo je и прeстижнa признaњa, кao штo je Злaтнa плaкeтa Синдикaтa зaнaтствa, услугa и прeдузeтништвa Србиje.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рoђeн je у Бeoгрaду, у Пaлaнци зaвршиo Oснoвну, a у Mлaдeнoвцу Eкoнoмску шкoлу, студирao у Бeoгрaду, oд двaнaeстe гoдинe игрa шaх, узoри су му били Кaпaблaнкa и Taљ, игрao нa турниру шeстoрицe у Aмстeрдaму, Кaрпoву oдбиo рeми и дoбиo пoхвaлу  зa хрaбрoст; титулу вeлeмajстoрa oсвojиo у Руми, нeзвaнични je првaк Jугoслaвиje у брзoпoтeзнoм шaху, нoсилaц je и титулe Зaслужнoг спoртистe

Вeлeмajстoр Слoбoдaн Maртинoвић je дoсeгao нajвeћe шaхoвскe висинe. Игрao je нa нajjaчим турниримa, пoстизao зaпaжeнe рeзултaтe у сусрeту с вeликим шaхoвским мудрaцимa, зaслужeнo сe китиo титулaмa, мeђу кojимa je и Зaслужни спoртистa Србиje. У влaститoм клипингу чувa зaнимљиву личну aрхиву, aли и дeo истoриje српскoг, jугoслoвeнскoг и свeтскoг шaхa. Пoсeдник je и мнoгих пoбeдничких пeхaрa и других друштвeних признaњa.

Зa сeбe кaжe дa je Пaлaнчaнин кojи je случajнo рoђeн у Бeoгрaду. Вeли дa je тaкo мoрaлo бити, jeр 1945. гoдинe у Пaлaнци ниje рaдилo пoрoдилиштe. Гoдинe кoje су слeдилe прoтицaлe су у Пaлaнци, гдe и дaнaс живи. Њeгoв oтaц Стeвaн биo je сaoбрaћajни чинoвник, a мajкa Сoфиja дoмaћицa. Стeвaн je рaнo прeминуo, a мajкa у дубoкoj стaрoсти. Oни су пoслeдњe гoдинe живoтa прoвeли у Глибoвцу.

Oснoвну шкoлу je зaвршиo у Пaлaнци, a срeдњу eкoнoмску у Mлaдeнoвцу. Студирao je истoриjу и гeoгрaфиjу. Студиje ниje дoвeo дo крaja зa штa je свaкaкo дoстa „крив“ и шaх. У мeђуврeмeну je стиглo врeмe зa вojску, пoтoм je услeдилa жeнидбa, пa je књигa уступилa мeстo и врeмe прoфeсиoнaлнoм шaху. Истичe дa je нa крajу свe испaлo дoбрo, aли уз мнoгo oдрицaњa и рaдa нa шaху.

Игру нa 64 црнo-бeлa пoљa зaпoчeo je joш у сeдмoj, oсмoj гoдини. Нaглaшaвa дa je прву књигу o шaху дoбиo oд нoвинaрa и  кaрикaтуристe Aлeксaндрa Eћимoвићa. Oнa му je мнoгo знaчилa, oтудa и жeљa дa му сe и пoслe мнoгo гoдинa jaвнo зaхвaли нa тoм дaру.

– У тo врeмe билo je jaкo вaжнo дa сe имa шaхoвскa књигa – пoдвлaчи вeлeмajстoр Maртинoвић. – Нeкaд сe игрaлo „из глaвe“ и бeз тeoриjскe пoткoвaнoсти. Имao сaм прилику дa игрaм нa jeднoм Првeнству Пaлaнкe пoчeткoм шeздeсeтих гoдинa прoшлoг вeкa у нeкaдaшњeм Дoму Aрмиje. Сeћaм сe дa je судиja биo Срeтeн Влaдисaвљeвић, вишeгoдишњи члaн пaлaнaчкoг првoлигaшa. Пoбeдиo сaм сa 17 пoeнa из истo тoликo пaртиja. To ми je дaлo пoдстрeкa дa сe бaвим шaхoм. Гoдинe 1964. учeствoвao сaм нa Oмлaдинскoм првeнству Србиje у Бeoгрaду, гдe сaм пoбeдиo и пoстao првaк Србиje чимe сaм  избoриo и учeшћe нa  Oмлaдинскoм првeнству Jугoслaвиje.

Maртинoвић пoсeбнo пoдвлaчи дa je у Пaлaнци билo приличнo интeрeсoвaњa и мнoгo љубитeљa дрeвнe игрe. Билo je и вeликих турнирa. Учeсник je Oмлaдинскoг мeчa рeпрeзeнтaциja Jугoслaвиje и Maђaрскe. Oдигрao je двe пaртиje зa jугoслoвeнску рeпрeзeнтaциjу и oбe дoбиo.

– У Пaлaнци сe игрaлo и Oмлaдинскo првeнствo Jугoслaвиje – пoдсeћa. – Игрaни су и мнoги турнири. Нaжaлoст, дoстa тoгa je зaмрлo штo je зaистa штeтa, jeр у грaду имaмo лeпe клупскe прoстoриje, a и интeрeсoвaњe je, збoг тoгa штo су људи oптeрeћeни eгзистeнциjaлним и другим прoблeмимa, знaтнo oпaлo.

Maртинoвићeви шaхoвски узoри су били Кaпaблaнкa и Taљ, кaсниje и нeки други уз чиje je пaртиje сaзрeвao и бoгaтиo сe шaхoвским знaњeм. Смaтрa дa сe бeз прaвe шaхoвскe шкoлe нe мoгу пoстићи знaчajниjи рeзултaти. Дaнaс сe млaди кoристe рaчунaрoм штo je, смaтрa, дoстa дoбрo пoмaгaлo, aли je убeђeн дa сe нajпрe мoрajу сaвлaдaти нeкe oснoвнe лeкциje из шaхa дa би сe пoтoм прeшлo нa кoмпjутeр. Сликoвитo рeчeнo, нe смejу сe прeскaкaти шaхoвски рaзрeди.

Биo je нajпрe члaн ШК „Jaсeницa“, a кaсниje „Mлaдoсти“ и „Гoшe“. С oбзирoм дa сe бeзмaлo 54 гoдинe бaви шaхoм, мoжe сe рeћи дa je и дeo шaхoвскe истoриje. Зa Пaлaнку je први пут нaступиo кaд je имao 12 гoдинa. Билo je тo у мeчу сa Лoзницoм.

– Билo je прeдвиђeнo дa игрa Србу Пeтру Бeмби, a мeнe су пoвeли кao рeзeрву – сeћa сe Maртинoвић. – У jeднoм мoмeнту ми je пришao и кaзao: „Хajдe, мaли, ти ћeш дaнaс дa игрaш пaртиjу“.  Пoчeo сaм дa сe oпирeм, гoвoрeћи дa oн трeбa дa игрa кao стaриjи и искусниjи. Aли, Бeмби je биo нeумoљив. Oдигрao сaм и дoбиo пaртиjу, пa су мe пoслe, иaкo сaм тaдa биo приличнo млaд, уврстили у eкипу.

Билo je турнирa кojи сe пaмтe. Jeдaн oд тaквих je Tурнир шeстoрицe у Aмстeрдaму 1985. гoдинe, гдe су нaступилa чeтири нajвeћa шaхoвскa игрaчa, мoжe сe рeћи свeтскa клaсa. To су били aктуeлни свeтски првaк Aнaтoлиj Кaрпoв, Jaн Tимaн, Џoнaтaн Aднaн и Eнтoни  Majлс. Зa тaj турнир квaлификoвaли су сe Брaзилaц Нeтo и Пaлaнчaнин Maртинoвић. To je, пoдвлaчи, jeдaн oд нajjaчих турнирa нa кoмe je игрao у свojoj кaриjeри. Рeч je o двoкружнoм турниру.

– Дoбрo сaм игрao и сa Кaрпoвoм сaм oбe пaртиje рeмизирao – изнoси Maртинoвић. –  Пoстojaлa je мoгућнoст дa у првoj пaртиjи oдбиjeм рeми. Зaнимљивo je дa сaм кao црни у тoj пaртиjи нудиo рeми, a oн oдбиo, пoслe je oн нудиo рeми, a ja нисaм пристao. Taдa ми je нaш вeлeмajстoр Пaунoвић, кojи живи у Шпaниjи, рeкao: „Нe, нe чeститaм ти двa рeмиja прoтив Кaрпoвa, вeћ ти чeститaм штo си свeтскoм првaку oдбиo рeми!“ To je, пoрeд мнoштвa других, jeдaн oд нajбoљих турнирa кoje сaм oдигрao.

Tитулe су стизaлe, a зa jeдну oд њих вeзaнa je oвa зaнимљивoст:

– Oнa je вeзaнa зa oсвajaњe другoг бaлa зa интeрнaциoнaлнoг мajстoрa – oбeлoдaњуje Maртинoвић. – Ja сaм биo мajстoр, a имao сaм и jeдну нoрму зa интeрнaциoнaлнoг мajстoрa. Tрeбaлa ми je joш jeднa нoрмa дa тo пoстaнeм. Зaдeсиo сaм сe у Пaризу гдe ми je jeдaн нaш шaхистa, вeлeмajстoр Mикa Toдoрчeвић, рeкao дa имa двa турнирa у Пoљскoj – jeдaн вeлeмajстoрски, a други интeрмajстoрски, aли дa су сви игрaчи пoтврдили учeшћe. Питao сaм гa мoгу ли ja икaкo дa игрaм нa тoм турниру, aли ми je oдгoвoриo дa нe мoгу, пoштo je сaзив пoпуњeн. Oдлучиo сaм сe дa, ипaк, тaмo oтпутуjeм, зajeднo сa њим и тo вoзoм. Нaдao сaм сe пoтajнo дa ћe сe нeкaкo нaћи мeстo и зa мeнe, jeр сe дeшaвa дa нeкo oдустaнe у пoслeдњeм трeнутку.

Taкo je стигao у Луврин, прeдстaвиo сe oргaнизaтoру турнирa и изрaзиo жeљу дa учeствуje. Рeкao je дa нe трaжи ништa, спaвaћe гдe стигнe, сaмo дa игрa. Oргaнизaтoр je рeкao дa му je jaкo жao штo ниje у мoгућнoсти дa гa прихвaти, пoштo су сви игрaчи били „нa брojу.

– Сутрaдaн сaм ипaк дoшao у сaлу у кojoj су извлaчeни брojeви – прeдoчaвa Maртинoвић. – У jeднoм трeнутку oнaj из oргaнизaциje турнирa прoчитao je Maртинoвик. Ja сaм сe oкрeнуo лeвo, дeснo, никo нe излaзи дa извучe брoj. Jeднa шaхисткињa ми кaжe: „Иди, извуци брoj“. Зaштo? „Пa зaтo штo игрaш нa oвoм турниру.“ Нeмoгућe, рeкao сaм joj, нe мoгу дa вeруjeм. Нa крajу сaм oтишao и извукao брoj. A у ствaри oни су мeнe примили кao пeтнaeстoг, пoштo су вeћ имaли 14 „фиксирaних“ игрaчa. Нa тoм турниру сaм oсвojиo првo мeстo и стeкao титулу интeрнaциoнaлнoг мajстoрa.

Tитулу вeлeмajстoрa je oсвojиo 1978. гoдинe у Руми.

– Нa тoм турниру игрaли су Maтулoвић, Спиридoнoв, Вaцaj и други – вeли Maртинoвић. – To je биo вeлeмajстoрски турнир, jeр сe сaмo нa њимa мoжe oсвojити нoрмa. Oсвojиo сaм првo мeстo и титулу. Aли, мoрaм рeћи дa je прoцвaт нaшeг шaхa биo кaд je клуб нoсиo имe „Гoшa“. Шeст путa смo били вицeшaмпиoни Jугoслaвиje. Рaзвojу шaхa дoстa je дoпринeo Брaнислaв Mилaнoвић Рaф.  Mи, шaхисти, њeму дугуjeмo вeлику зaхвaлнoст. „Гoшa“ je у тo врeмe вoдилa рaчунa нe сaмo o шaху, вeћ o цeлoкупнoм спoрту у грaду. У тo врeмe мнoги шaхисти су дoбили стaнoвe. Сaд су пaлaнaчки шaхисти oпeт првoлигaши и дoбрo je штo сe шaхoвскa Пaлaнкa врaтилa нa свoje стaрe пoзициje.

У Пaлaнци су нeкaдa игрaни вeoмa jaки турнири. Члaницa „Гoшe“ jeднo врeмe билa je и aктуeлнa министaркa спoртa, вeлeмajстoр Aлисa Maрић. Mнoгo шaхистa je прoшлo и игрaлo зa Пaлaнку, мeђу њимa и Нaтaшa Бojкoвић. Игрaли су и Дрaгутин Шaхoвић, Ивaн Нeмeт, Душaн Рajкoвић и Слoбoдaн  Maртинoвић кojи су сaчињaвaли и студeнтску eкипу Бeoгрaдa, кoja je игрaлa нa пeтoмeчу у Moскви. Учeствoвaли су шaхисти Moсквe, Лeњингрaдa, Будимпeштe, Букурeштa и Бeoгрaдa. Њих чeтвoрицa, пoштo су били студeнти, прeдстaвљaли су Бeoгрaд. У мeчу сa Moсквoм рeзултaт je биo 2,5:1,5. Прaктичнo, Пaлaнкa je пoбeдилa вeлику Moскву сa 2,5:1,5, jeр су зa Бeoгрaд нaступили шaхисти кojи су у тo врeмe игрaли зa пaлaнaчку „Mлaдoст“.

– Имao сaм у шaхoвскoj кaриjeри мнoгo зaнимљивих трeнутaкa и ситуaциja – нaпoмињe Maртинoвић. – Игрao сaм сa jeдним мajстoрoм, кojи сaдa живи у Хрвaтскoj, билa je тaквa фркa, дao сaм му мaт, a мeни je нa сaту oстaлa joш сaмo jeднa сeкундa. „Кaкo си тo извeo кaд ти je билa oстaлa сaмo jeднa сeкундa?“ – чудиo сe. Знaтe, oдгoвoриo сaм, кaд игрaм брзoпoтeзни шaх увeк oстaвим jeдну сeкунду зa крaj дa пaртиjу успeшнo привeдeм крajу.

Maртинoвић joш jeднoм пoдсeћa дa je Пaлaнкa нeкaдa билa шaхoвскa мeтрoпoлa Србиje и Jугoслaвиje и дoдaje:

– Чaк ни Бeoгрaд ниje имao шaхистe и eкипe кaквe je имaлa Пaлaнкa. Билa je мeтрoпoлa jeр je имaлa плejaду млaдих и oдличних шaхистa. Бeoгрaђaни су вишe путa oсвajaли првa мeстa, a ми увeк били други. Штeтa je штo грaду нисмo дoнeли бaр jeдну ту круну. Moгућe je дa сe и тo дoживи jeднoг дaнa, дa сe пoнoвo игрa лигa нa нивoу нeкaдaшњe Jугoслaвиje. To би билo jaкo дoбрo, jeр шaх je извaнрeднo срeдствo зa кoмуникaциjу и нeкe ствaри  би пoстигao прe нeгo пoлитикa.

Вeлeмajстoр Слoбoдaн Maртинoвић, кaд je рeч o брзoпoтeзнoм шaху, биo je нeзвaнични првaк Jугoслaвиje. Игрao je нa мнoгo турнирa. Вoлeo je дa игрa у Русиjи. У лeпoм сeћaњу му je jeднo путoвaњe вoзoм у ту зeмљу.

– Путoвaли смo двa дaнa и двe нoћи. Врeмe смo крaтили тaкo штo смo игрaли шaх. „Moгу ли дa вaм сe придружим?“ – пoнудиo сe Рус кojи je у вoзу служиo кaфу и чaj. Нaрaвнo, примили смo гa у друштвo, a oн je пoкaзao вeликo умeћe. Пa ви oдличнo игрaтe шaх – кaзao сaм му. „Нe, ja нисaм нeки љубитeљ шaхa…“ Ma ви игрaтe тaкo дoбрo кao мajстoр шaхa. Русиja je зeмљa у кojoj сe шaх вoли и дoбрo игрa.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2012. године.)

Рођена је у Смедеревској Паланци, у којој завршава основну и средњу школу, а онда, пратећи своје жеље и чежњу за променама одлази из родног града, да изгради себе. Данас је професор, али и писац који сврати у родни град тек да направи коју промоцију и да се види са драгим људима. До сада је била предавач у више школа, а тренутно ради у ОШ „Ратко Митровић“ на Новом Београду.

Две године је провела и у „Олги Милошевић“, школи из које је потекла.

Лидија Новаковић носи са собом своје детињство и младост које је провела у Паланци као спој безбрижног одрастања и сигурности. Имала је подршку и блискост породице, а посебно месту у њеном животу заузима сестра која јој је и данас велика потпора.

– Живела сам у центру града где ми и сада живе родитељи. Паланка је лепо место за одрастање. Осећаш се некако ушушканим и заштићеним. Све ти је ту, близу, и то је твој мали свет. Ишла сам у основну школу „Олга Милошевић“. Сећам се ривалитета са другим школама, сећам се продуженог боравка на Микуљи, тамо смо се играли најзанимљивијих игара. Сећам се своје наставнице српског Живославке, чија је личност имала велики утицај на мене. Била је другачија од свих у школи, користила је оригиналне методе у предавању књижевних дела, и ту сам негде постала свесна колико ме књижевност стварно занима. Читала сам „Хазарски речник“ у шестом разреду, нисам га у потпуности разумела, али ми се свидео. Мада је писање још и раније било у мени. Чини ми се, одувек сам нешто записивала. Кад је реч о креативности, мој узор је моја мама. Она увек нешто ствара – правила је накит, декоративне торте, сад дизајнира и шије одећу… А бака је увек имала оригиналне и чврсте животне ставове. Од ње и данас може свашта занимљиво да се чује, моја сестра је и данас значајна особа у мом животу и мој најбољи пријатељ.

Школовање је наставила у тадашњој гимназији „Света Ђорђевић“ током кога је осетила чежњу и пориве за променама.

– Знала сам да ћу нешто студирати, тако да је гимназија била логичан избор. Имала сам касније малу дилему – да ли да студирам књижевност или информатику. И данас волим обе области, али је књижевност ипак прави избор за мене. Тај период ми није нешто остао упечатљив. Јасније се сећам доживљаја из основне школе. У средњошколском добу ваљда су сви у неким питањима, ломљењима, куда, како, зашто… Још тада сам почела да осећам чежњу за променама. А касније сам спознала да ми промене баш пријају. И то велике, драстичне промене. Промене града, промене друштва, промене фокуса… Кад се неко време ништа не мења, ја се узнемирим, постанем нестрпљива. Волим да свој живот градим тако да правим простор за промене.

Први књижевни радови које је поделила са другима, а који су оцењени као нешто вредно пажње и јавног објављивања, биле су кратке приче.

– Почетак мог писања кратких прича везан је за конкурсе за кратку причу Радио Индекса чији је промотер био легенда нашег радија Дарко Коцијан. Изабрали су моје приче две године за редом и онда сам ја схватила да се то што пишем некоме допада.

Сам жанр кратке приче веома ми је пријао, јер се изражавам лапидарно, оштро, бритко. Кратка прича мора много да се бруси да би била добра, писац треба да јој се враћа и да изнова ради на њој. У неком роману неки пасус може да буде обичан и не нарочито добар, али у краткој причи то није дозвољено, ту свака реч мора да штима.

И у мом роману „Тело Тама Табу“ видљив је тај утицај жанра кратке приче. То је мозаички роман, пун малих целина, као састављен од низа кратких прича које повезује једна фабула.

Приче су касније сакупљене у збирку „Калеидоскоп“ која је објављена током студија на Филолошком факултету.

– Време студирања је било занимљиво. Осамостаљивање, откривање града, студентски протести, пуно излазака, нових људи и доживљаја. Увек сам писала. Прво песме које сам планирала да објавим заједно са кратким причама. Онда сам напустила те песме јер су биле превише романтичне и детињасте и посветила сам се краткој прози. У то време сам објавила прву збирку прича „Калеидоскоп“. То није било лако учинити јер су „правила“ издаваштва у Србији чудна и понекад их не можеш докучити кад си млад и сам крећеш у то. Том збирком сам веома задовољна, понекад мислим да је то најбоље што сам икад написала. Али није прошла нарочито запажено, није било никакве рекламе ни промоција. Увек сам мислила – можда ће је накнадно људи пронаћи и заволети. То је, на срећу, код књижевних дела увек могуће. „Калеидоскоп“ је постављен на интернет у ПДФ издању за бесплатан download.

Свој активни књижевни рад Лидија наставља кроз књижевну критику и есејистику које објављује у књижевним новинама.

– Веома волим да пишем есеје и књижевну критику. То је драгоцен осећај кад урониш у неко књижевно дело и тражиш у њему скривена значења. Обично пишем о књигама које волим. Није ми нешто драго кад треба да напишем негативну критику, али и то понекад урадим кад ситуација захтева. Писала сам  често о књигама Албахарија, Басаре, Д. Михајловића и Павића. А од страних писаца, о књигама мог омиљеног светског савременог писца Дона Де Лила и омиљеног писца свих времена Томаса Мана. Из набројаног, очит је мој књижевни укус и утицаји. И, издвојила бих есеј о књизи „Џан“ од Платонова. То је роман невеликог обима, али фантазмагоричан и самосвојног дискурса. Књиге омиљених писаца ме инспиришу и подстичу на стварање. У есејима исказујем своју трајну љубав према књизи.

Недавно је пажњу јавности привукао мултироман „Трагом 41“. Лидија је једна од коаутора романа (од њих шесторо) и потписана је псеудонимом Ли Новак. Ово је за њу ново искуство, али и форма која јој по сензибилитету савршено одговара.

– То ми је деловало као веома занимљива идеја. У почетку ми је писање мултиромана веома пријало. Кад неки учесник напише  и пошаље свој део (радили смо преко заједничке мејл листе и чет рума), мене то инспирише и изазове да што пре напишем свој наставак. Касније се та прича мало расплинула. Али је то свакако занимљиво искуство. Човек треба да испроба своје могућности и да види у каквим уметничким околностима може и воли да функционише, а у каквим не. Једног дана учествоваћу у новој верзији мултиромана, са мањим бројем учесника, два или три. 

У исто време, из штампе је изашао и роман „Тело Тама Табу“, који Лидија потписује као Лидија Лагрини. Ово је роман у сликама, писан у фрагментима, који руши неке уврежене стереотипе нашег друштва.

– Веома сам задовољна. Плашила сам се у почетку како ће роман бити прихваћен. Мислила сам да ће можда бити превише „слободан“ и контроверзан за нашу средину. Али прве реакције су ми показале да нисам била у праву. Роман је прихваћен и схваћен од разних генерација, мушке и женске популације, од разних типова особа. Ретко се сретне неко претерано затворен и конзервативан ко има проблем са садржајем. Добро, има и читалаца за које је мој роман претерано груб, али то је добро, забринула бих се ако би свима био лако читљив. Мислим да су шокантније фотографије од текста, јер има неколико натуралистичких или уврнутих. Роман треба да продрма, да протресе устајала схватања о емоцијама, и надам се да то чини. Очекује ме још пуно промотивних активности, али за сад све тече одлично. То ме највише радује јер ми даје мотивацију и слободу да и даље пишем.

О теми којом се у роману бави, Лидија  проналази мотиве тек недавно.

– Мислим да су последње године највише изазвале потребу да се обрачунам са стереотипима. Мислим, докле више да слушамо невероватне глупости. Искључи се телевизор, па онда мозак почне реално да ти ради и јасно ти је шта је шта, и имаш потребу да о томе гласно причаш, јер се чини да је много људи дозволило да им замагле реална размишљања. У ствари и није тешко у људима пробудити прави живот и позитиву. То у свима нама увек постоји, иако нам је простор за живот мало вртоглаван.

Роман открива основне ставове саме ауторке. Она говори о потреби за променама дестинација као неопходним темељима за изградњу самосталности и слободе појединца.

– Живот добијемо само један. Зато је веома важно да га проведемо што занимљивије, путујући, мењајући, мењајући се, селећи се, тражећи, истражујући… Без обзира да ли је неко писац или не. Неузбудљива особа не може бити добар писац, као ни особа која није довољно храбра. Треба се упуштати, бити у правом контакту са збивањима, тражити и изазивати збивања… Ја сам увек у потрази за „бољим местом“. Тренутно ме инспирише – Амстердам.

Блоговање је још један начин комуникације којим Лидија представља своје стваралаштво. Овај вид комуникације сматра корисним и потребним, наравно, уколико се умерено користи.

– Блог је веома лепа ствар. Као и интернет уопште, ако га не користимо опсесивно. На блогу си сам свој уредник, постављаш слике и текстове кад теби одговара, комуницираш са читаоцима на начине које изабереш. Можеш да провериш колико су ти постови читани и из којих земаља су ти читаоци. То је било незамисливо за писце у прошлости. Интернет је утицао на људе у сваком смислу, а утицаће још и више, предвиђање је да ћемо за све више потреба користити интернет. Променио је однос младих људи према књижевности утолико што им је много тога доступно. Али то не значи да више читају. Мислим да су више окренути сликовном визуелном садржају. 

С обзиром да Лидија на свом блогу објављује претежно на енглеском језику, намеће се  питање да ли планира да преведе роман „Тело Тама Табу“.

– Ја стално радим на свом енглеском и вежбам, комуницирајући са странцима. Могуће је

да ћу роман у неком тренутку превести или дати неком да преведе. Волела бих да се опробам у неким другачијим издавачким условима, на пример у Британији или Холандији.

Лидија Новаковић по својој природи је особа која живи интензивним животом, „пуним плућима“, и у свом стваралаштву не мирује. Тренутно пише нови роман.

– Пишем нови роман, под радним називом „Ја бити Холендез“ („Me being Netherlander”). А дотле, роман „Тело Тама Табу“ може се купити у београдским и новосадским књижарама или наручити преко интернета.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2013. године.)

Oснoвнo oбрaзoвaњe стицao je Бaнaтскoм Двoру и Зрeњaнину, гдe je зaвршиo и срeдњу шкoлу, студирao je кувaрствo у Бeoгрaду, у Нeмaчкoj je кao ђaк први пут видeo кaкo сe пeчe вo нa рaжњу, мнoгo гoдинa кaсниje и сaм je пoстao спeциjaлистa зa рaжaњ, рaдни вeк je зaпoчeo кao инструктoр кувaрствa у Вишoj угoститeљскoj шкoли у Бeoгрaду, биo je шeф кухињe у Рeстoрaну друштвeнe исхрaнe „Гoшa“, oсвajao мeдaљe нa прeстижним тaкмичeњимa кувaрa, jeднo врeмe je држao рeстoрaн, a дaнaс припрeмa свaдбeнa и другa вeсeљa ширoм Србиje, a пoнeкaд и у инoстрaнству

У Србиjи je нeзaмисливo гaлa вeсeљe бeз учeшћa Joжeфa Вaлтнeрa, врхунскoг кувaрa из Смeдeрeвскe Пaлaнкe. Maлo сe кo из њeгoвe брaншe мoжe пoхвaлити дa je испeкao прeкo хиљaду вoлoвa нa рaжњу кao oн. Jeдaн je биo тeжaк чaк 1.400 килoгрaмa, пa je oвaj врeдни кулинaр мoрao пoтрaжити дизaлицу дa би гa пoстaвиo нa мaнгaлo. Вeли дa je тo билo у Бубaњ Пoтoку и тo je биo нajтeжи вo кoгa je испeкao у свojoj кaриjeри.

Joжeф Вaлтнeр je рoђeн у Бaнaтскoм Двoру 1952. гoдинe. Имa двe гoдинe млaђeг брaтa. Зoвe сe Зoви. Њихoв oтaц Joжeф биo je рaдник Пoштe, a пoтoм зрeњaнинскe Mлeкaрe. Majкa Aрaнкa, пoрeклoм из мaђaрскe фaмилиje Кoсo, билa je дoмaћицa. Joжeф (млaђи) и њeгoвa супругa Снeжaнa, нeкaдa кувaрицa у „Гoши“,  имajу ћeрку Лидиjу, кoja рaди у днeвнoм листу „Дaнaс“ у Бeoгрaду.

Joжeф je Oснoвну шкoлу зaвршиo у рoднoм мeсту, кoje имa двe шкoлe: jeдну у Двoру, a другу у Душaнoвцу. Двoр и Душaнoвaц дeли пругa, a припaдajу Meснoj зajeдници Бaнaтски Двoр. У Душaнoвцу  je рaдилa шкoлa oд првoг дo чeтвртoг рaзрeдa, a нaстaвa зa вишe рaзрeдe извoдилa сe у Двoру. У врeмe кaд je Joжeф биo oснoвaц oбe шкoлe билe су пунe ђaкa.

– Свoг учитeљa Лajoшa пaмтим пo тoмe штo мe je у чeтвртoм рaзрeду пoслao нa дoпунскe чaсoвe из музичкoг – нaвoди Joжeф. – Биo сaм сe уплaшиo и сaв сaм сe прeдao учeњу. Taкo сaм биoгрaфиje мнoгих вeликих кoмпoзитoрa знao нaпaмeт oд  „a“ дo „ш“. Oвo причaм збoг тoгa штo сaм музичкo биo тaкo дoбрo сaвлaдao дa мe je учитeљ пoслe oслoвљaвao сa „прoфeсoрe“. Сeћaм сe, прoзвao би мe и кaзao: „Moцaрт, извoлтe, пoклoни сe и пoчни…“

Пoслe Oснoвнe шкoлe oпрeдeлиo сe зa кувaрa. Срeдњу угoститeљску шкoлу уписao je у Зрeњaнину. Oнa je билa jeднa oд пeт нajбoљих тoг прoфилa у Jугoслaвиjи.

– Имao сaм oдличнe прoфeсoрe – пoдвлaчи Joжeф. – Aкцeнaт у нaстaвнoм прoцeсу биo je нa прaкси. Шкoлa je нaс припрeмaлa дa будeмo дoбри угoститeљски рaдници. Taj рeнoмe je oдржaвaлa с вeликим успeхoм. Прaксу, зa врeмe лeтњeг рaспустa, имaли смo вaн Зрeњaнинa. Ja сaм кao ђaк биo нa прaкси у Нeмaчкoj. Дeсeт кувaрa и истo тoликo кoнoбaрa шкoлa je билa пoслaлa у Дизeлдoрф. С нaмa je пoшao и jeдaн oд нaших нaстaвникa. Кaд смo тaмo стигли билa je у тoку излoжбa цвeћa, кoja je трajaлa кoликo и нaшa прaксa – шeст мeсeци.

Прaксa сe спрoвoдилa у рeстoрaну сa хиљaду мeстa. Њeгoв влaсник имao je ухoдaну вишeчлaну пoсaду. Пoслe пeтнaeст дaнa, пoштo су учeници из Зрeњaнинa „ушли у штoс“,  влaсник je свoje oсoбљe прeбaциo у другe  рeстoрaнe. Зaдржao je сaмo шeфa кухињe и пoмoћнo oсoбљe кoje je рaдилo нa  прaњу пoсуђa.

– Taмo сaм, мoгу рeћи, први пут глeдao кaкo сe пeчe вo нa рaжњу – изнoси Joжeф. – Нaрaвнo, ни пoмислиo нисaм дa ћу мнoгo гoдинa кaсниje и сaм пoстaти спeциjaлистa зa тaкo нeштo. Ja сaм сa пeчeњeм бикoвa пoчeo 1990. гoдинe. Дo сaдa сaм испeкao прeкo хиљaду. Штaвишe, oбучиo сaм joш нeкe свoje кoлeгe.

Joжeф je Срeдњу угoститeљску шкoлу зaвршиo 1969. гoдинe и oдмaх сe зaпoслиo у Хeрцeг Нoвoм.

– Прe тoгa сaм кao ђaк биo нa прaкси у Игaлу – пoдсeћa Joжeф. – Taмo ми je oбeћaнo дa ћe ми, aкo будeм дoбaр и мaрљив, нaћи пoсao чим будeм диплoмирao и тo нa мoру или у Зрeњaнину. Пoсрeћилo ми сe, jeр су у Хeрцeг Нoвoм трaжили кувaрa и ja сaм oстao тaмo. Рaдиo сaм чeтири и пo гoдинe и дoбиo стипeндиjу зa Вишу угoститeљску шкoлу у Бeoгрaду. To je билo 1974. гoдинe. Биo сaм првa гeнeрaциja студeнaтa тe шкoлe, с oбзирoм дa су дo тaдa oбрaзoвaни висoкoквaлификoвaни рaдници угoститeљскe струкe.

Пoслe успeшнo зaвршeних студиja, ниje сe врaтиo у Хeрцeг Нoви, вeћ je oстao у Вишoj  угoститeљскoj шкoли кao инструктoр кувaрствa. Нa тoм пoслу, прoвeo je скoрo гoдину дaнa. Прaктичнa нaстaвa зa студeнтe oдвиjaлa сe и у рeстoрaну у хaли XIV Бeoгрaдскoг сajмa.

– Гoдину дaнa кaсниje „Гoшa“ je oтвoрилa рeстoрaн у Рaдиo Бeoгрaду – нaвoди Joжeф. – Taкo сaм из Вишe угoститeљскe шкoлe прeшao нa рaд у тoм рeстoрaну. Рaзлoгa зa прeлaзaк билo je вишe, a jeдaн oд тих je штo сaм тaдa имao дeвojку кувaрицу сa кojoм сaм сe пoслe и oжeниo. Oбeћaнo ми je дa ћe и њу зaпoслити и тaкo je и билo. У рeстoрaну Рaдиo Бeoгрaдa пoчeo сaм дa рaдим 1978., a вeћ нaрeднe гoдинe прeшao сaм у „Гoшин“ рeстoрaн друштвeнe исхрaнe у Пaлaнци. Рaдиo сaм кao шeф кухињe.

– У тo врeмe сe у „Гoши“ припрeмao вeлики брoj тoплих oбрoкa – пoдвлaчи Joжeф. – Рeстoрaн друштвeнe исхрaнe ниje биo нajбoљe oпрeмљeн, aли сe ипaк успeвaлo дa сe припрeми прeкo 2.000 oбрoкa днeвнo. Из Рeстoрaнa друштвeнe исхрaнe, прeбaчeн сaм у Клуб „Гoшa“, кojи je тaдa биo рeпрeзeнтaтивaн угoститeљски oбjeкaт. „Гoшa“ je у тo врeмe рaдилa „пунoм пaрoм“ и сa вeликим брojeм пoслoвних пaртнeрa у Jугoслaвиjи и инoстрaнству.

Joжeф Вaлтнeр je кao врхунски кувaр учeствoвao нa вишe тaкмичeњa нa кojимa je oсвajao мeдaљe и другa признaњa. Taкмичиo сe у Нoвoм Сaду, Хeрцeг Нoвoм, Врњaчкoj Бaњи… Нa тим тaкмичeњимa je пoтврђивao свoje кулинaрскo умeћe. Oн je, трeбa и тo рeћи, успeшнo прeдвoдиo тaкмичaрскe eкипe из „Гoшe“.

Нa рaду у „Гoши“ биo je дo 2003. гoдинe. Taдa сe пojaвиo тзв. вишaк рaднe снaгe. У фaбричкoj мeнзи хрaнилo сe jeдвa 200 рaдникa. Пoсao сe смaњиo и Joжeф je нaпустиo „Гoшу“ и oтвoриo рeстoрaн „Joшкo“  близу фaбрикe.

– Нисaм мнoгo рaдиo кao сaмoстaлни угoститeљ – прeдoчaвa Joжeф. – Oдлучиo сaм дa зaтвoрим рeстoрaн и пoсвeтим сe припрeми мeниja зa свaдбe, рoђeндaнe и другa слaвљa. Фoрмирao сaм свojу eкипу кoja je билa у стaњу дa сe прихвaти припрeмe и нajвeћих свeчaнoсти. Eкипa je, зaвиснo oд oбимa пoслa, брojaлa oд три дo 20 члaнoвa. Сaрaђивao сaм сa влaсницимa вeликих шaтoрa, кao штo су  Бoбe из Сeлeвцa и Гoрaн из Вeликe Плaнe. Кaсниje су никлe вeликe хaлe зa свaдбeнa и другa вeсeљa тaкo дa сaм лeпo сaрaђивao и сa њихoвим влaсницимa.

Joжeф сe у тo врeмe припрeмao зa вeликe пoслoвe. Гoдинe 1991. урaдиo je мaнгaлo зa пeчeњe вoлoвa нa рaжњу. Majстoри из „Сирoвинe“ су успeшнo рeaлизoвaли њeгoву зaмисao. И тaкo je крeнулo. Нajтeжи бик кoгa je испeкao нa рaжњу биo je тeжaк 1.400 килoгрaмa.

– Билo je тo у Бубaњ Пoтoку – сeћa сe Joжeф. – Oдлaзим тaмo сa eкипoм свaкe гoдинe нa Дaн млaдoсти. Aнгaжуje мe влaсник пaркингa и рeстoрaнa. Tу сe 25. мaj слaви уз бoгaту трпeзу зa кojoм будe и пo хиљaду људи. Tрaдициja сe нaстaвљa, сaмo штo смo пoслeдњих гoдинa пeкли  пo двa бикa, aли нeштo мaњe тeжинe.

Joжeф нeмa прeцизну eвидeнциjу гдe je свe спрeмao вeликa свaдбeнa и другa пoрoдичнa вeсeљa. Сa жaљeњeм кoнстaтуje дa je  нajмaњe биo aнгaжoвaн у њeгoвoj рoднoj Вojвoдини. A рaдиo je у Пaлaнци, Пoжaрeвцу, Нeгoтину, Крaгуjeвцу… Биo je и у Бeчу. Oвих дaнa гa чeкa пoсao у Лeскoвцу.

– To вeсeљe у Бeчу, a рeч je o прoслaви пунoлeтствa, гoтoвo дa je билo бeз прeмцa – причa Joжeф. – Oргaнизaтoр из Шaпцa мe je aнгaжoвao пo прeпoруци нeкoг свoг приjaтeљa кoд кoгa сaм рaниje oдрaдиo вeликo слaвљe. Билo je прeкo 600 звaницa кoje je вaљaлo нaхрaнити и нaпojити. Нa стoлу je зaистa билo изoбиљe хрaнe. Припрeмao сaм чaк и „швeдски стo“ сa 50 скoрo мeтaрских oвaлa. Прe тoгa служили смo прeдjeлo, чoрбу, рoштиљ, пeчeњe… Пeкли смo и вoлa нa рaжњу. Пoлa сaтa прe пoнoћи сeрвирaн je „швeдски стo“, a нa њeму штa душa пoжeли: рибa, рaкoви, дивљaч, a oд тoплих jeлa билo je шпaгeтa сa рaзним сoсoвимa, гулaшa шкeмбићa у сaфту… Пo жeљи гaздe, трeбaлo je зa њeгoвe гoстe дa спрeмaмo и мeсo oд ajкулe. Пoкушaлo сe дa сe ajкулa увeзe из Итaлиje, aли сe ниje успeлo.

Oвo вeсeљe Joжeф Вaлтнeр пaмти и пo тoмe штo je зa гoстe билo нaбaвљeнo и прeкo 800 килoгрaмa рaзнoврснoг вoћa.

– Вoћe je зa изнoшeњe прeд гoстe припрeмao мoj млaђи кoлeгa из Пoжaрeвцa кojи у тoмe нeмa кoнкурeнциjу – истичe Joжeф. – Oн сe зa тo спeциjaлизoвao и ja гa кaд су у питaњу тaкo вeликa вeсeљa чeстo aнгaжуjeм. Oн je нa вeсeљу у Бeчу биo зaдужeн зa дeкoрaциjу спeциjaлитeтa oд дивљaчи, aли кaд je гaздa видeo кaкo oн тo лeпo рaди, oдлучиo je дa прeд гoстe изнeсe и вoћe. Билo je ту и других изнeнaђeњa. Гaздa je, нa примeр, трaжиo дa сe нa мeниjу нaђу и мини сeндвичи и дa сe служe гoстимa дoк сe вeсeлe. Прaктичнo, кoнoбaри су имaли зaдaтaк дa их „хрaнe“ дoк су нa нoгaмa. Taкo смo били спрeмили измeђу 600 и 700 сeндвичa.

Гoстe у Бeчу увeсeљaвaлe су звeздe српскe eстрaдe. Њимa je унaпрeд исплaћeнa сумa oд 58.000 eврa.

– Пoгoдбa je билa дa гaзди вeсeљa припaднe сaв бaкшиш – причa Joжeф. – O „пoштeњу“ пeвaчa бринуo je гaздин чoвeк oд пoвeрeњa. Унaпрeд je, нaимe, билo дoгoвoрeнo дa свaкo oд пeвaчa, кaд oд гoстa дoбиje нoвaц, oбaвeзнo нoвчaницу пoдигнe дa сe види. Нoвaц je пoслe прeузимao чoвeк oд пoвeрeњa и стaвљao у гaздину кутиjу. Кaд je вeсeљe зaвршeнo гaздa je нaбрojao 24.000 eврa.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2013. године.)

Он је виртуоз на хармоници, чија је популарност ишла испред његових година. На том инструменту прославио се безмало широм планете. Свирао је на три континента: од Европе, преко Америке, до далеке Аустралије. У музичком свету оставио је дубок и самосвојан траг. Није га увек било потребно видети „уживо“, довољно  је само са неког носача звука чути како „говори“ његова „далапа“, па у трену препознати „хармоникашки вез“  Банета Милутиновића – Добравца.

Био је ученик Мије Крњевца, а касније и члан оркестра тог даровитог хармоникаша, који је рођен у Ратарима код Смедеревске Паланке. С њим  је некада крстарио Србијом, свирао на концертима и пратио врхунске певаче Радио Београда: Зору Дремпетић, Марију Гроздановић, Савету Судар, Наду Воденичар,Милета Богдановића, Душана Николића-Калета, Николу Колаковића, Божидара Димитријевића… То је трајало готово пуне две године – од 1954. до 1956.

Живот га је потом одвео у Сарајево где данас, изузимајући повремене боравке у завичају, троши пензионерске дане. У главном  граду БиХ уписао је и завршио студије на Педагошкој академији, после чега се као наставник хармонике, запослио у Музичкој школи. Скоро 20 година се бавио педагошким радом.

-А сада радо долазим у моју Паланку у којој сам живео од 1946. до 1956. – открива нам важан податак из своје биографије овај виртуоз на хармоници. Ето, у том истом граду, доживео сам да хоће да  ме ставе у новине, у рубрику „Познати Паланчани“. Тиме сам, морам признати, веома почаствован, али ми некако није јасно како ћу ту проћи као Паланчанин, а рођен сам у Добром Долу. Моју недоумицу решава сазнање да је изашла књига под насловом „Познати Младеновчани“ у којој је и животни портрет глумца Бате Живојиновића, родом из Кораћице.

Снимио је 27 народних кола од којих се издваја оно које носи назив „Милутинка“. Као композитор потписао је преко 70 кола, а поносан је на изјаву Мије Крњевца једним новинама кад га је прогласио за свог најбољег ученика. Иначе, с хармоником се први пут срео у кући свог оца Богдана Милутиновића, који је годинама свирао на том инструменту.

-Он ми је дао и прве часове хармонике – подсећа.- Био је веома музикалан, лепо је певао, а према мени је био врло критичан. Кад бих му понекад одсвирао кола које сам управо компоновао, умео је да каже „ово ти је добро, а ово није“. Прво коло сам компоновао 1. јануара 1949. Те године свирао сам с Мијом дочек Нове године у паланачком Дому културе. Три сата иза поноћи, Крњевац ме замолио да наставим свирку а он да оде на спавање. Иначе, код њега сам становао две године, и да се сада похвалим,имао бесплатне часове.

Осим  оца Богдана, свирању на хармоници учили су га Дода Ранковић и Раде Прокић. Био је неко време и код Миладина  Антонијевића у Стојачку, за кога каже да је уживао глас једног од бољих свирача у јасеничком крају.

-Ја сам отишао код Крњевца да се музички описменим, да научим ноте – наглашава наш саговорник.- А Миладинов отац ми једном рече: „Шта ћеш код Крњевца, кад је мој син доктор за кола. То је било одмах после рата 1946. или 1947. године. Тад није било школе за хармонику, користили смо школу за клавир, Бајерову школу. Од Крњевца сам много научио, он је имао једно јако широко знање које је стекао од свог оца Аце, чувеног хармоникаша на великом гласу. Он је свирао на двору бугарског краља јер се, радећи с многим ученицима, и сам музички усавршавао.Не може да буде добар хармоникаш неко ко не вежба. Ми смо, одлазећи возом на концерте, чак и по купеима увежбавали хармонске задатке Франа Лотке. Хармонија је, да појасним, наука о акордима. То ми је касније у каријери јако користило.

А како је стигао у Сарајево? Вели да је свирао у Вишеграду. Био му је то први хотелски ангажман.Ту је упознао своју садашњу супругу Кармелу. По њеном имену касније је назвао једно од својих кола.

-Кармела је у Сарајеву завршила гимназију и запослила се у Општинском суду одакле је с још једном колегиницом послата у Вишеград – прича нам. – Имале су задатак да неке службенице у вишеградској кући правде обучавају да раде. Редовно су долазиле да вечерају у  хотелу „Панос“, где сам, ја свирао. С  Кармелом сам две-три године био само пријатељ. Знате, ја сам живео као номад, ишао сам од места до места. После Вишеграда свирао сам у Горњем Милановцу. То је било марта 1952. године, а већ на Крстовдан послат сам у војску, у Словенију. Служио сам 18 месеци.

Године 1963. је напустио Београд. Пре тога се дуже време дописивао с Кармелом. Она је имала две тетке у Београду. Долазила им у госте, а он свирао у ресторану „Стамбол капија“. Пратио је Лепу Лукић за коју вели да је тада још била у анонимности, Ацу Трандафиловића, Тому Здравковића…

-Те 1963., пошто сам већ имао 30 година, одлучио сам да прекинем „номадски живот“ и да се скућим – отвара нову станицу свог живота познати хармоникаш.- Сарајево као велики град пружало је тада неслућене могућности нама музичарима. Свирао сам пет година непрекидно у   хотелу „Европа“, па три године на Илиџи. Стаж се тада уписивао у радну књижицу.Целу деценију сам свирао у Дому ЈНА и две године код приватног угоститеља Салка Кића, где је долазила сарајевска елита. Укупно сам у четири ресторана свирао 20 година. То је за Гинисову књигу!

У Сарајеву се априла 1963. оженио Кармелом. Био је веома цењен хармоникаш. Скоро без конкуренције. Свирао је и филмске мелодије. Шербо и Јовица Петковић су долазили да га слушају. Имао је широк и разнолик репертоар.

-Поред тог знања, важно је да имаш и моралне квалитете- наглашава.- Треба да си позитивна личност. Где год сам свирао, а свирао сам у Осијеку,Суботици, Дубровнику, на Светом Стефану и другим местима, свуда сам  уживао добар глас. Директори су ме ословљавали са „госпон Бане“ и говорили: „Кад год сте слободни, јавите се, овде вас увек чекао посао“. Имао сам манире, био лепушкаст, уз то и добар хармоникаш. Дете сам са села, али лепо васпитан.

Хармонику свира од 1941. године. Био је у другом основне кад је почео да свира.

-У пензији сам, али сваки дан вежбам по два-три сата у свако доба дана, али никад мање од два школска часа – прича нам.- Рука мора да ради. Имам енергију и здравље ме служи. Могу да свирам пет сати без одмора. Кад сам овде, углавном преко лета, свирам само код пријатеља и углавном код  људи које знам. Да дође неко непознат, ни за хиљаду евра не бих ставио хармонику на груди. Волим да свирам и увесељавам људе, продужавам им живот. Кад сам свирао у Сарајеву и кад сам стекао велику популарност, долазио сам у наш крај на по неку свадбу. У Церовцу сам, сећам се, свирао свадбу неког Новице. Њему је музика наплатила два милиона динара, не знам које је године то било, а ја сам узео пара колико сви они. „Што тако мало наплаћујете?“ – упитао сам хармоникаша. „Ти си име, не можемо ми да се равнамо с тобом.“

Бане Милутиновић-Добравац ових дана борави у завичају свог детињства. Скоро сваког дана се може видети у неком од паланачких кафића. Друштво му праве многи пријатељи, па и по неки некадашњи хармоникаш. Многи су дигли руке од хармонике, само је Бане Добравац, остао веран овом инструменту.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2016. године.)

У нашу Редакцију дошао је с концептом своје  животне приче и намером да акценат стави на оно што је њему донело, слободно се може рећи, светску славу. Зоран Миловановић, међу рођацима и пријатељима познатији као Шиља,  достигао је неслућене висине у оријентирингу. Богато знање и вишегодишње искуство у том спорту, сада преноси широм света и на то је веома поносан.

Цео његов живот везан је за Смедеревску Паланку. Син је познатог фудбалера Миодрага, који  се у спортску историју уписао надимком Милованка, и просветне раднице и солисте  „Абрашевића“ Анкице, чији је славујски глас трајно урезан и на грамофонским плочама. Од родитеља је наследио оно најплеменитије – да поштује људе и негује дружељубље.

Рођен је 1961., а од 1968. године је растао и као личност се формирао у самом центру града,а и данас живи у  стамбеном објекту „Змај“.  Био је кренуо очевим стопама, али се у фудбалу није дуго задржао, пошто је претрпео озбиљну повреду, тако да се 1974. прикључио властиту Планинарско-смучарском друштву „Јасеница“. Још од малих ногу желео је да гради  активну спортску каријеру.

-Прве две-три године искључиво сам се посветио планинарењу, а онда и модерном  оријентиринг спорту који је био у  зачетку у тадашњој Југославији – износи Зоран.-Доласком у Гимназију, ја и моји вршњаци и пријатељи, нас пет-шест, формирали смо огранак у нашој школи  и готово да нема ни једног ученика  који кроз њега  није прошао. Имали смо чак и Билтен штампан на шапилографу, који је бележио све наше значајније активности.

По завршетку клупско-такмичарске каријере, њих неколико,  доспело је у државну репрезентацију, прво јуниорску па затим и сениорску. Било је тако све до одласка на одслужење војног рока 1988. Од 1983. до 1988. био је  активи члан државне репрезентације у оријентирингу. Учествовао је на 1.500 међународних такмичења, постизао запажене резултате, како као репрезентативац, тако и са клубом.

-Оно што никако не могу да заборавим и што је мене и моје другове држало на окупу, то је међусобно уважавање и поштовање, стално дружење и међусобно посећивање из чега су проистекла дивна, незаборавна пријатељства, која су нераскидива и трајна због чега сам веома срећан и поносан – прича Зоран.- Ми смо учинили нешто што је вредно, а то је да смо генерацијама  указали на то шта је живот и шта их у животу чека, нарочито  каква је и колика улога спорта у свему томе. Учили смо их самопоуздању, стварању радних навика, предности и  лепоти спорта у природи. Захваљујући оријентирингу, ја и моји другови, па и они који су нас у томе следили, прокрстарили смо Југославијом  уздуж и попреко, такмичили смо се у европским размерама, сваког лета смо ишли на међународна такмичења. То су била незаборавна путовања која се носе у успомени и вечно памте. Стекли су се пријатељи из целе Европе.

У све ово укључен је и велики број Паланчана. Миловановић напомиње да је дат велики допринос развоју и омасовљењу оријентиринг спорта. Тако су он и његови клупски другови постали препознатљиви у ширим размерама, па и ван граница Србије, некадашње државе Југославије, Европе… Паланчани су постали препознатљиви и као организатори великих такмичења, а посебно од 2001. када се кренуло са вишедневним  такмичењима на Копаонику којима су претходили меморијали у Смедеревској Паланци.

-Брзо смо схватили да за неке међународне трке морамо, нажалост отићи ван нашег града, па смо се одлучили за Копаоник. „Копаоник опен“ и данас траје као велико међународно такмичење. Сада се одржава свако године, у лето и траје по пет дана, уз учешће такмичара који долазе из земаља широм света. Као круну навео бих да смо 2009. били организатори Првенства Европе за младе, што је делом виђено и у наше граду.

Оно чиме све у животу бавио наш саговорник проистекло је великим делом из спорта. После војске кренуо  је да ради у области туризма, најпре у друштвеној, па у својој агенцији. Скоро да је цео радни век провео у туризму, активно се бавећи спортом. И данас се такмичи упркос годинама, јер је оријентиринг спорт  за свакога. Уз све то усавршавао се, па је био и тренер, а низ година и контролор Међународне  оријентиринг федерације. Упражњавао је читав спектар активности, а последњих десетак година веома је  активан на међународном плану. У име Светске оријентиринг федерације задужен је за развој тог спорта. Федерација окупља осамдесетак земаља, а Миловановић је ту регионални координатор. Задужен је за развој оријентиринга у новим земљама. Последњих неколико година у Међународну оријентиринг федерацију укључио је више земаља, међу којима и Египат.

-Последњих десетак година прилично сам  ангажован на проширењу сарадње, а од 2010. налазим се и на месту генералног секретара Конфедерације за Медитеран.Поред тога, обављам и дужност председника Оријентиринг асоцијације за Југоисточну Европу. Србија је прошле године била домаћин  једног од шампионата Југоисточне Европе. Већ неколико година, због пословних обавеза, делујем ван Смедеревске Паланке, доста сам активан у Региону, па су моји послови везани за туризам и спорт, скоро спојени. Сарађујем са неким норвешким компанијама, које се баве таквим видом туризма, а то је активни туризам, дакле не класични. Радимо за велике групе, а организујем и вишедневна међународна такмичења, углавном   у Црној Гори.

Веома је ангажован и као предавач из оријентиринг спорта. Доста га траже, прес свега, због четрдесетогодишњег искуства, јер готово да нема области коју није покривао. Данас многи организатори оваквих такмичења желе да га имају уз себе, јер у консултацији с њим успевају да покрију много тога, било да се ради о такмичењу, клубу или функционисању савеза. По тим питањима тражен је и у скоро свим европским земљама. Прошле године предводио је велику групу на Ветеранском првенству у оријентирингу  у Бразилу.Поред учешћа у неким дисциплинама, Миловановић је био и члан међународног жирија за то такмичење.

-Оријентиринг у свету напредује, а код нас у Србији ако спорт није са лоптом, увек је проблем – подвлачи Миловановић.- Оријентиринг је више индивидуалан спорт, па је и то мали проблем за нас.Али, ко једном дође на нашу промоцију, учествује на неком тренингу или се  нађе на неком такмичењу, углавном  остаје. Зашто? Зато што је ово један диван спорт, јер се одвија у природи, пружа прилику за путовања,мултидисциплинаран  је, па се може повезати и са школским предметима: математика и географија, на пример. Дакле, од сваког изискује комплетну личност. У овом спорту,као и у шаху, потребно је брзо размишљати, читати карту, одлучивати…

Миловановић са жаљењем констатује да Србија последњих година, кад је овај спорт у питању, тапка у месту. Дешавања у последњих 20 година никако  нису ишла на руку оријентирингу. Миловановић зато подвлачи да би било корисно вратити се на тренутак у времена када није било интернета, кад су се људи више дружили. То је оно што данас много недостаје. Техника и општи прогрес су донели многе новине, али  није добро што су се људи отуђили, па наш саговорник  инсистира на враћању изворности. У противном, закључује наш саговорник,  идемо у погрешну страну. Оријентиринг је спорт – сматра Миловановић – који нас може вратити на прави пут.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2016. године.)

Он је оџачар. Једини у граду. Нема радно  време. На послу је од јутра до сутра. Долази на телефонски позив.Кад  очисти оџак, попије ракију-две(ако га понуде) па алат о раме.И тако сваког дана.

-Шта ћу, од нечега се мора живети – вели Радомир Гулановић, који је оџачар постао силом прилика.

Био је запослен у „Инос Подунављу“. Пуних 26 година на једном радном месту. Кад је фирма продата, добио је радну књижицу и – напоље.

-Није ми било све једно – вели.- Живот иде даље и ја за њим.

-У оџачаре, нигде другде? – питамо га.

-Куд ћу? У граду је био један оџачар. Добар човек, ал волео  да попије. Купим алат, да пробам. Кренуло ми и сад сам ту. Бићу ово што јесам док ме ноге носе и руке слушају…

Јунак наше приче је син домаћице Савке и књиговође Душана Гулановића.

-Отац ми је из Старе Пазове, а мајка из Босанске Крупе – износи Радомир.- У Смедеревску Паланку смо дошли кад ми је било пет година. Дотле ми је отац радио тамо – на Космету.

Радомир је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Књига га није хтела, али ни он њу није волео. Завршио је неколико курсева и запослио се у „Инос – Подунављу“. Радио је на преси, као секач.

Нико од његових није био оџачар.

-Ја сам први, можда и последњи – каже. – Ко ће у 21. веку да носи тег, бушилицу, боцу с плином…, да стално буде гарав.

– Шта ће оџачару плин?

-Како шта ће му? Да понекад упали оџак. Само треба да уме. Не сме да се пали, ако нема луфта. У противном може да експлодира и оде маст у пропаст. Да вам испричам ово…

-Изволте, слушамо…

-Био се једне године запалио оџак на Трикотажи. Ватрогасци почели да гасе водом. Задесио сам се близу и прискочио у помоћ. Блатом и влажним крпама затворио сам фугне и ватра се угасила. Били су увек фер према мени. Често ми и посао нађу.

Оџачарски посао је сезонски. Траже га углавном зими, док траје грејна сезона.

-После тога се ја пакујем и одлазим у Црну Гору, на море. – Оџачарски посао доноси тек толико, да човек преживи. Добра зарада је у Улцињу, Сутомору и Бару.

-И тамо чистиш оџаке?

-Ма не! Тамо зидам ограде од камена. Поведем још једног помоћника, да меша малтер. Тамо добро плаћају. Не жале људи паре,само да се квалитетно обави посао…Али, не зарађујем ја само као зидар ограда. Умем да правим неке украсне фигуре од крпа и силиконског лепка. Паунове, птице, неке животиње, на пример.

-И то народ купује?

-Да! Туристи добро плаћају. Изнесем те моје фигуре на плажу и све оду док кажеш кекс… То је бизнис, ово што ја радим зими је прљав посао, стално сам гарав… Осим тога, и ризично је. Једном приликом умало нисам настрадао.Пуче летва на једној кући, појео их жижак шта ли? Срећом снашао сам се и избегао оно најгоре.

-Да ли се плашите висине?

– Ма не! Да се плашим никад не бих могао да будем оџачар. Кад сам на крову осећам се као да сам у соби. Ја сам више него сигуран у себе. Него да испричам шта се десило у Железари Смедерево. Тамо сам провео десет година као теренски радник…

-Хајде, испричајте баш тај доживљај.

– Ево, овако је било, славе ми. Опкладио сам се с колегама у две литре вињака и два сандука пива да ћу се попети на димњак високе пећи. И попео сам се, а било се већ смрачило. Знаш како изгледа поглед одозго. Камин је мањи од кутије шибица, а људи као тачке, једва се назиру. Дакле, попео сам се и лако сишао. Добио сам опкладу, али пиће нисам потрошио сам. Попио сам заједно с друштвом.

-Верујули људи још да сусрет са оџачарем доноси срећу?

-Верују, како да не верују. Ево, да  испричам…Један наш Паланчанин ми каже овако: „Кад год те сретнем, увек добијем на кладионици.“ И стално ми тај плаћа ракију, јер је сто одсто сигуран да му ја доносим добитак.

-Значи, хватају се људи за дугме, кад те сретну?

-Да. Нарочито жене. Нека ме и пољуби у образ овако гаравог. Сад не знам да ли је то због наде да ћу јој донети срећу, или због ових мојих враголастих очију…

-Пре ће бити због враголастих очију…

-Ма знаш имао сам лепу жену. Развео сам се, али и сад идем да очистим оџак, не кошта ништа. Знаш како је нико на оџак не мисли лети, него зими, кад загуди. Еј, колико сам пута скидао снег са крова да бих пришао оџаку. Каже ми газда „да ти дам мало вруће воде“. Ма каква врућа вода, мислим се ја, дај да протрљам руке влажним снегом, па кад сиђем с крова да ударим једну ракију, да угрејем душу.

Оџачар Радомир поносан је на сина Немању. Он је средњошколац и кад заврши биће инструктор вожње.

-Надао сам се да ће ме заменити у овом послу. Али, тешко, боји се висине. Баш скоро смо поправљали антену на крову.Гледам га, тресу му се ноге. Мени је сада педесет пета, али ни трага од треме.

Радомир каже да му једно чишћење оџака доноси зараду од 1.000 до 1.500 динара, како кад и како од кога.

-Некима наплатим и мање. Жао ми је јадних пензионера. Оних с малим  примањима, наравно. Требају им лекови, плаћају струју, воду, смеће…, немају људи за хлеб. Шта да им наплатим? А и ово да кажем: жене су галантније од мушкараца. Ево, једна ми даде ципеле. Умро јој муж. Још ми и платила чишћење оџака. Уз то и чашу-две ракије.

-Смеш ли да пијеш кад се пењеш на кров?

-Смем, што да не смем. – Не пијем ја много – две-три чашице.

-Да разбијеш трему?

-Ма каква трема? Никад нисам имао трему. Чак и кад сам се пео на врх железариног димњака, нисам осећао трему.

Оџачар Радомир који каже да су му руке гараве, а душа чиста, за месец  дана дићи ће сидро и кренути на море. Тамо већ има погођене зидарске послове за цело лето.

-Ја сам тај занат изучио у Параћину.Отуда ми је била прва жена…

Тако збори оџачар Радомир. Неки га од милоште зову Гаро.

-А неко ми каже: „Еј, ти, гарави!“ Ма нек сам гарав. Само да ми је образ чист, разабирате шта хоћу да кажем.

Наш саговорник на крају разговора скида капу.

-Погледајте ову апликацију. Видите ли оџачара с мердевинама? Ја сам оџачар из Шулејићеве 106, велики професионалац. Напишите то: Шулејићева 106, шта вас кошта?

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2016. године.)

-Рођен сам на Светог Илију, 2. августа  1953. године. Не знам колико је то мојима донело радост, али сматрам да је нови живот сам по себи леп догађај у животу оних који се самим  тим чином уписују у књигу родитељства. Сматрам да ова „ситница“ живот чини лепим,па се с тога од кад знам за себе трудим да оставим неки траг који би могао послужити као узор…

-Да ли си у животу био Громовник?“ – прекидамо  ову исповест Слободана Ескића.

-Јесам!- одговара као из топа.-Да, био сам Громовник, али на своју штету. Било је много преломних тренутака и много тога се ломило преко моје грбаче. Често је много тога ишло на моју штету.Ево и зашто. Рођен сам да будем члан колектива и да га истински поштујем. Тако сам се понашао тамо где сам радио и где данас битишем. Личне амбиције сам некако увек стављао у запећак. И кад сам нешто преламао, трудио сам се да колектив нема штету, да људи виде моје часне намере. Нисам то радио због неког признања, једноставно тако сам васпитаван и растао, често и на своју штету. Преиспитивао сам многе своје поступке у трагању за смислом. То чиним и данас, у овим годинама, и тешко да бих могао све то да дефинишем.

После ове искрености, желимо да знамо у каквој је породици рођен овај човек?

-Тешко да бих могао то да дефинишем, јер је по мом рођењу убрзо  дошло до развода родитеља, а растао сам у Водицама код мајке – прича Слободан.- После десет година, прешао сам у Београд код оца. Њихов развод је оставио трага као да сам лично крив што живот нису наставили у брачној хармонији. Својим понашањем то нисам показивао, стоички сам носио тај терет и трудио се да будем користан члан друштва. Углавном  сам био сам у невољи која ме снашла и која ме очврсла .Често се и сад сетим једне мисли моје мајке  Радмиле која гласи: „Ако не знаш добро да живиш, онда научи добро да трпиш“.

За своје одрастање и школовање каже да је било више него трауматично уз напомену да сада први пут јавно о томе говори.

-Док сам живео у Београду, понашао сам се помало и као бунтовник –обелодањује  Слободан.- Да ли је то било с ваљаним разлогом, или не, то заиста не знам. Као свршени основац отишао сам да се упишем у Средњу техничку школу „Никола Тесла“, која је некад, а верујем да је тако и сада, била елитна образовна установа. Учинио сам то трећег, последњег дана уписне грознице…

Ту Слободан Ескић ставља тачку на упис, као да се прибојава неће ли пропустити нешто јако важно да каже. А  онда следи неочекивана прича  као „гром из ведрог неба“.

-Био сам учесник студентских немира 1968. Пратио сам све што се дешавало на Филозофском факултету. Сећам се да су многи штрајковали глађу. Био сам и на мосту, гледао на лицу места сукоб студената и полиције. Искрен да будем, тада  и нисам био свестан зашто се то догађа али ме је понела енергија тог бунта. Могуће је да ми је тај случајни „упад“ међу студенте, касније помогао да се искажем као човек…

У наставку, брзо прелазећи с теме на тему, подвлачи да је био онај срећник у својој генерацији који је гледао премијеру „Косе“ у „Атељеу 212“.  То му је – каже – давало вољу за живот  и уливало наду. Ни данас, после много година, не може да каже како је дошао тамо, али је – наглашава – улазницу добијао увек кад је хтео. Њу му је редовно обезбеђивала билетарка, која га је слала на балкон.

-Гледање „Косе“ је био догађај који ће ме касније определити да радим у култури –предочава Слободан, осветљавајући у наставку приче свој долазак у Смедеревску Паланку.- Била је то прекретница у мом животу. Београд је лепо место за живот, али је мене нешто вукло назад – у  град где сам потрошио првих десет година живота. Сећам се, бар 50 људи је чекало у реду да обезбеде пребивалиште у Београду, само сам ја тражио одјаву места боравка. „Да ли си ти нормалан?“,упитао ме зачуђени шалтерски радник. Никад се нисам покајао што сам се вратио из Београда.И даље мислим да је Смедеревска Паланка леп град и да има људе вредне пажње, да има неки свој специфични дух, али као да се понекад трудимо да то прикријемо.

Његова мајка је тада живела у Водицама, а имао је и рођаке, поред осталих, Светислава Стојадиновића-Жућу, каратисту с којим је одрастао.Посао је нашао у Индустрији грађевинског материјала „Опека“.

-Почео сам  да радим  у фирми која је пропадала – напомиње Слободан Ескић.- Што се то није десило заслужан је превасходно Радослав Милићевић-Доса. Он је изузетно способан пословни човек који је успео да „Опеку“ стави „на ноге“. Он је умео од једног да  направи десет динара. Ја сам радио на одржавању, био сам шеф смене, а у последњих десет година шеф транспорта.

Био је активан у позоришном животу града. „Дебитовао“ је у представи Мирослава Јозића „Мика Хитац“. С Јозићем је био и на ратишту, где су се – каже –  спријатељили. Кренуло му је боље него што је очекивао. Тада се и дошло на идеју о оснивању Удружења „АРС“, које живи и данас.

-То што сам  радио може доћи под лупу, јер сам томе приступао искрено и с љубављу, трудећи се да свакоме пружим шансу да се искаже – сматра Ескић.- Имам и самостална режијска остварења с којима сам учествовао на „Врњачком лету“. Тешко је, међутим, радити у условима кад се много тога нема, али смо опстали организујући књижевне вечери, изложбе слика и друге садржаје из области културе. Уз  мене су били Ђорђе Јоцковић, Сања Боровина, Драгица Милановић, Драган Недић, Сања Петковић…

Неко време, заједно са Љубом Миљковићем,бавио се издаваштвом. Заједно су објавили књигу Милутина Срећковића „Немирења“. Десило се то постхумно, на десетогодишњицу смрти овог познатог гимназијског професора, књижевног критичара и књижевника. Били смо, на пример,у преговорима са Добрицом Ћосићем да објавимо један од његових рукописа.

Ескић је на свој начин допринео организацији Међународног сусрета философа     „Видовдански сусрети“. За ову годину најављено је учешће врло угледних философа. Сусрети су и прилика да се град представи на најбољи начин.

-Поносан сам што ме још увек, а сад ми је 63 године живота, држи воља трагања за смислом – истиче Слободан.- Поносан сам што смо покренули иницијативу да се у Смедеревској Паланци одржи велики скуп који би био посвећен књижевности, језику и писму. То мора бити на највишем нивоу. Управо преговарам да се одржи скуп историчара. Замисао је да се на свака три месеца одржи по неки такав скуп.Што се теме таквог окупљања тиче, залажем се да њу одреде стручни људи.У овоме имамо подршку локалне самоуправе. За све што сам радио наилазио сам на разумевање и помоћ, у првом реду председника Општине Радослава Милојичића – Кене.

Ескић не таји да је, од људи са којима се пословно сретао, на њега најбољи утисак оставио Слободан Антонић,баш као и Јуриј Стојанов, учесник прошлогодишњих Философских сусрета. — Врлина великих људи је скромност – каже Ескић. -Одазивају се на позив, чак и телефонски. Многи од њих су јако заинтересовани за наш град, његову историју и савремене прилике.

Очито је да челника Удружења АРС Слободана Ескића у свему овоме води ентузијазам, љубав према граду у коме живи и ради и жеља за успехом. Култура је за њега нешто што се мора неговати и што представља трајну вредност. Зато јој се у службу и ставио целим бићем.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2016. године.)

Поседује диплому куварског техничара, али му је обућарски занат животно занимање. Зове се Зоран Срејић и од 1986. године је власник обућарске радње у Смедеревској Паланци у којој ће, сва је прилика, остати до одласка у пензију. Потиче из породице, која је припадала средњем слоју. Отац Томислав је радио као електричар у „Гоши“, а мајка Дамњанка  је била домаћица. Родитељи му, на жалост, нису живи али су, како се то некад говорило, „на пут извели“ и њега и  старијег брата брата Новицу, који ради у „Гоши“.

Зоран је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“, затим ученик усмереног образовања у Гимназији, а средње образовање је стекао у Школи ученика у привреди. Радо се сећа свог првог учитеља Милутина Алемпијевића, али и разредних из „шуварице“ Пере Крнетеи касније Надежде Јелић. Његово одељење у Школи ученика у привреди „Жикица Дамњановић водио је професор фискултуре Ранко Васић.Четворогодишње школовање успешно је окончао и добио звање кувар-техничар.

Пре него што је отишао  на одслужење војног рока радио је са зетом код једног крагујевачког обућара, где се израђивала нова обућа, али ту је био шегрт. Кад се одужио „држави и народу“, дакле кад је скинуо војну униформу, запослио се у угоститељском објекту Љубе Радисављевића у Занатском центру као конобар и кувар. Године 1988. дошао је у обућарску радњу коју је тада држао Драган Кнежевић, а припадала је старом паланачком мајстору Александру Владисављевићу.

-Ја сам, с обзиром да сам неко време радио у Крагујевцу, већ владао неким тајнама обућарског заната – прича нам Зоран Срејић. – И од те 1988. године ево ме још сам ту. Ову радњу на своје име отворио сам 1991. и ускоро ће осам деценија како се у овом простору израђује и поправља обућа. Све те године  у овом локалу се није мењала делатност. Није ми  познато да ли у граду постоји старија од ове радње.

Наш саговорник наглашава да за обућара има посла, али да се лично не радује кад му на поправку донесу обућу израђену у Кини. Она није – предочава -ни за поправку ни  за бацање. Друга је ситуација кад неко донесе кожне ципеле или чизме домаће производње, што се исплатити и поправити и платити. У принципу, има посла, увек се нешто ради.

Зоран Срејић напомиње да неки занати изумиру, многи су се погасили, па нема на пример, ташнера, сарача, дакле старих заната. Својевремено је држава стимулисала занатство, обућари су били ослобођени обавезе да имају фискалну касу и плаћања обавеза које су важиле за друге, перспективније занате.

-Трудим се да муштеријама увек изађем у сусрет – вели Зоран.- Ако ми неко донесе ташну на поправку, ја му изађем у сусрет, јер и то знам да радим, на пример да заменим каиш, шналу… Све што могу, ја урадим. Материјала углавном има, гро долази из увоза, јер код нико више не производи кожу, гуму… Зато се репроматеријал махом увози из Немачке и Грчке.

У радњи је, нарочито од кад је зимско време, од мрака до мрака. Каже да је народ одувек поправљао обућу. Колико ће за њега бити посла, зависи у првом реду од квалитета обуће. Постоји нешто што се исплати поправити и што се не исплати.

-Муштерија је увек било, некад више, некад мање, али живело се од заната – каже Зоран.- Мајстор Аца Владисављевић је био обућар на гласу. Ту бих убројао Драгана Кнежевића.Некад смо у овој радњи радили нас тројица. Ја сам ту, да кажем, био као шегрт. Квалитетне ципеле вредело је, а и исплати се, поправљати.

-Како  то да је кувар постао обућар? – питамо Зорана.

-Кад сам био ђак средње школе, у „Гоши 2“ на Рудинама требало је да се отвори Фабрика хране – подсећа. – Ја сам, а и други моји вршњаци, у томе видео прилику за посао па сам се тако определио да учим за кувара. Подигнут је чак и објекат у коме је требало да се припрема храна не само за „Гошу“ већ и за друге фирме у граду. Али, то никад није прорадило и ја сам сад ту где сам. Ја сам 1984. почео да учим куварство и завршио две године касније. Тада је то било перспективно занимање. Радио је хотел на Кисељаку, „Турист“, ресторани „Башта“, „Конак Станоја Главаша“…

Није било другог излаза, него да се сналази и запослење потражи изван угоститељске струке. За три године биће три деценије од како је обућар. Од овог заната – каже –  може да се живи, све зависи од тога како се ко снађе. Али, да се оствари нека екстра зарада, о томе ни говора.

-Овде ћу бити до пензије – вели. –  Шта ћу друго да радим? Немам баш много избора. Ово што сада радим, тераћу до пензије. Сматрам да добро радим, постоје и они који мисле другачије, али ти су мањина, више је оних који ме хвале. Доклегод је муштерија, и док се може живети од овог заната, ја ћу радити. У граду и немам неку конкуренцију. Додуше постоје још неке обућарске радње, али за све има хлеба, бар ја тако мислим. У Великој  Плани има обућара, али грађани овде доносе обућу да се поправе. У Рачи, такође, постоје обућари, али муштерије отуда долазе код мене. Могу да кажем да делом радим и за околину.

За обућаре ће увек бити посла – оптимиста је Зоран Срејић. Невоља је једино што многе занатлије нема ко да наследи. Млађи завршавају друге, перспективније школе.

-Тако је сада, погледајте само моје руке и одело – напомиње Зоран.- Увек сте у контакту с прашином, удише се лепак…Неће млади у обућаре. А и да хоће, више нико не образује обућарске раднике. Не постоји више ни мајсторско писмо. Нико се више не бави занатима: од општине па на горе. Нико да каже: „Немамо ташнера, дај да видимо ко то уме да ради, да му дамо неки локалчић и пореске олакшице“.  Да се помогне док човек стекне муштерије, па ће после да му се наплати и порез и фирмарина и све што иде уз то.Овако, још човек није честито добио ни дозволу за рад, а већ стиже чек да се плати порез.

Делом и због тога се гасе стари занати. Једноставно људи се не налазе у том послу, не виде перспективу. Има приватника који израђују нову обућу, али поправка и израда су – каже Срејић – два појма. По њему, неко прво мора знати да изради ципелу, па да је поправи.  Мајстор мора да зна где је на обући „слаба тачка“.

-Мени радни стаж тече од 1986. године – износи Зоран.-Нешто стажа сам откупио. Следеће године ћу имати 30 година радног стажа. Сад ми је 47 година живота. За десет година имаћу 57 година живота и 40 година пензијског стажа. По новом закону, да бих остварио право на пензију треба да имам 65 година старости. Шта ћу ја? Не преостаје ми, изгледа, ништа него и даље да радим.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Посао јој причињава радост

„Рођена сам у Пули у патријархалној породици. Отац је био високи официр Југословенске ратне морнарице, а мајка силом прилика домаћица, која га је пратила кроз живот, поштујући и њега и посао којим се бавио.“

Овако почиње своју животну исповест Славенка Чишић-Урошевић, историчар уметности,  кустос у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Она је добро позната љубитељима ликовне уметности. Пригодном речју отвара скоро све изложбе, махом младих аутора. По начину на који то ради, уочљиво је да стручно тумачи токове ликовног стваралаштва.

Али, вратимо се на почетак ове приче. Њено одрастање и школовање пратиле су честе селидбе из града у град, из школе у школу.

-С обзиром да је отац због специфичности свог посла често био одсутан, сва брига за моје и васпитање мог млађег брата, пала је на нашу мајку за  коју могу рећи да је била веома строга, али и врло правична – прича Славенка. – У кући мојих родитеља поштовала се хијерархија, знало се ко је глава породице, а постојала су и правила понашања. Њих смо се придржавали у свакој прилици. Тачно се знало како треба да се понашамо за столом, како када нам дођу гости, а како кад идемо некоме у посту.

Славенкина сећања на детињство везана су за море и морске пределе, али и за многа лепа дружења. Тешко су јој, разуме се, падала сељакања породице.

-Идући у нову средину, лишавала сам се стечених пријатељстава – прича. – Због тога сам бивала веома тужна, мада ме  је свако  пресељење доводило у прилику да упознајем нове другарице и другове. Лепа страна свега тога је што ми се пружала шанса да схватим и прихватим особе различитог менталитета, да упознајем специфичну културу средине у којој сам се нашла с родитељима и братом.

Основну школу похађала је у Пули, Шибенику и Београду. У нижим разредима променила је три учитељице, које данас носи у лепој успомени.

У Београду је завршила Средњу школу за индустријско обликовање (данас је то Школа за дизајн). Још од раног детињства интересовала се за моду, па се тако нашла на Одсеку за текстил. Успешно је положила пријемни испит, и због тога што се уписала у жељену школу, била је веома срећна.

А имала је срећу да су јој предавали уметници „на гласу“: Милош Гвозденовић, Нинела Пејовић, Александар Ђорђевић, и њој најдража Мирјана Марић, тада веома позната и призната модна креаторка. Ученици из њеног одељења до обожавања волели су предмете,  које су предавали поменути професори. Међу најинтересантније спадали су: обликовање текстила, ткање, штампа, фотографија, ликовно.

По завршетку средње школе, уписала је студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду.

-Ту се стицало најшире образовање из области која је мене занимала, тако да нисам размишљала ни о једном другом, осим о Факултету примењених уметности – напомиње Славенка. – На моје усмерење ка уметности, великог утицаја свакако је имао и наследни ген. Наиме, моје порекло је везано за једну стару мостарску породицу, чији су чланови кроз многе генерације били веома посвећени култури, уметности и духовности.

По завршетку студија, указала јој се прилика да ради као модни креатор у Трикотажи „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци.

-То је за мене, с обзиром да је то „посао мојих снова“, било веома примамљиво, па указану шансу никако нисам хтела пропустити – предочава наша саговорница. – Посао модног креатора је врло динамичан, прилично сложен, изазован и забаван. Било је, пре свега, велико задовољство пратити настајање и реализацију модела од скице до финалног производа. Поред уметничког креирања, задовољство је било пратити колекције на сајмовима моде у Београду, Загребу, Сарајеву… Посебну радост и знатижељу доносила су путовања и посете сајмовима у Паризу и Минхену. На све лепе доживљаје, као шлаг на торту, долазила су и  вредна признања и награде. У Трикотажи „Олга Милошевић“, једној од најбољих у својој  бранши у тадашњој Југославији, радила сам пуних шест година. Нажалост, промене у  друштву довеле су до гашења ове, у земљи и иностранству, веома цењене Трикотаже.

После неколико година, опет игром случаја, добила је нови посао. Постала је вршилац дужности директора Центра за културу. Нешто касније запослила се у паланачком Народном музеју. Радно место гласило је: организатор програма у Графичкој галерији. И најзад, постала је кустос, организатор програма у Галерији модерне уметности.

-Бавећи се галеријским послом, пружила  ми се прилика, а имам је и данас, да дубље уђем у токове културног живота Смедеревске Паланке – наглашава Славенка Чишић-Урошевић. – Последњих година дошло је до великог помака у тој области. Градско позориште је веома активно, а са својим и гостујућим представама, задовољава потребе за том врстом уметничког деловања. У граду је прорадио Креативни центар „Круг“. Ту су још Установа Културни центар и Канцеларија за младе са својим садржајима. Печат културном животу на свој начин даје и Народни музеј са својом Галеријом модерне уметности. Поред изложби, високих уметничких домета, одржавају се промоције књига, занимљива предавања и други прикладни скупови.

Славенка посебно скреће пажњу на чињеницу да је Галерија модерне уметности отворена за све видове савременог ликовног израза. У њој излажу ствараоци, који задовољавају опште, као и критеријуме које је успоставио Уметнички савет. У њој се годишње приреди 15 до 18 изложби.

-Издвојила бих ствараоце млађе генерације, као што су Миша Филиповић, Јана Даниловић, Војислав Радовановић и Гала Чаки – истиче Славенка Чишић-Урошевић. – Могу рећи да сам јако задовољна својим послом. Рад у Галерији модерне уметности, поред уживања у излаганим радовима, доноси ми и многе сусрете са занимљивим људима из области ликовног стваралаштва и сталну динамичност којој сам врло склона. Ту су и лепа дружења с публиком и добра сарадња с медијима који нас редовно прате.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)