Пројекат „Наши људи – Паланчани који се памте“ суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2021. године

Рецитатор, глумац, кошаркаш, лекар. То је Синиша Сики Павловић. Познато лице нашег града. Актуелни је начелник Инфективног одељења у Општој болници „Стефан Високи“. А ово је прича за златни рам.

Рођен је 16. јуна 1964. године у Бихаћу. Старији је син лекарског брачног пара Бранке  и Томислава. Његов отац био је лекар интерниста дијабетолог. Мајка је инфектолог у пензији. Обоје су лекарски позив започели у Босни и Херцеговини.

Било је то одмах по завршетку Медицинског факултета у Београду. Венчани кум је телефоном назвао познаника на високом положају.

„Имам два млада лекара…“

„Нека дођу!“ – казао је глас с друге стране жице, не сачекавши да кум Павловића заврши мисао.

Одмах су се спаковали и кренули пут Бихаћа. Био је почетак шездесетих година минулог века. Добили су стални посао, родила им се ћерка Соња а потом и први син, Синиша. Маја 1971. године свет је угледао њихов други син, Саша. Већ у јуну опет су  паковали кофере. Лекарску каријеру наставили су у Смедеревској Паланци.

У том граду је Синиша постао ђак првак. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ у свет знања уводили су га Десанка и Томислав Стојковић. Обоје учитељи  на добром гласу.

-О њима могу рећи све најбоље“ – предочава Синиша. -Научили су ме много чему. Развили су код мене осећај одговорности и открили ми лепоту учења и стицања знања. Усадили су  ми и љубав према деци.

Синиша је био одличан ђак. Осмогодишње школовање крунисао је Вуковом дипломом.

Из основачке клупе крочио је у позориште. Било је то у трећем разреду. На приредби, поводом Дана школе, отпевао је „Црвене макове“. Ту га је запазила глумица и редитељ Љубица Митровић. Позвала га да игра у представи „Цврчак и мрав“. У Градском позоришту добио је прву улогу – Цврчка. Бела светла позорнице су га освојила и расцветала у њему љубав према глуми.

Играо је потом у представама „Кликераши“, ,,Камени курир“, „Чикина кућа“, „Вечити студенти“… Подугачак  је списак улога које је тумачио. И  још их ниже у венац властите глумачке каријере.

Томе је претходило успешно учешће на смотрама рецитатора „Песниче народа мог“. Освајао је и вредне награде. Учествовао је и на многим академијама поводом прослава државних празника.

Упоредо с тим марљиво је учио и спремао се за животни позив. У Школи „Гоша“ завршио је две године усмереног образовања. Потом је наставио школовање у Гимназији – смер цитологија и цитогенетика. Након средње школе уписује  у Београду, и 1989. године завршава, Медицински факултет.

Убрзо се запослио у лозничкој кући здравља „Др Раденко Марин“, која га је распоредила на радно место лекара у Белој Цркви, удаљеној 36 километара од општинског средишта. У том месту је – како наглашава – „испекао занат“. У Лозници је добио специјализацију инфектологије коју је завршио 1998. године. У том граду се оженио и 1992. добио ћерку Вању. Она је студент књижевности. Пише поезију.

Учио је и припремао се за животни позив, али глуму није прекидао. Играо је  и у лозничком позоришту. И то веома успешно. На Међународном фестивалу одраслих за децу, који се одржавао у „Звездара театру“ у  Београду,  добио је награду за најбољу епизодну улогу у представи „Успавана лепотица“. У том позоришту остварио је  још неколико запажених рола.

Године 1999., након завршетка бомбардовања, вратио се у Смедеревску Паланку. Запослио се као лекар инфектолог у Општој болници „Стефан Високи“. Сада је начелник Инфективног одељења. У Градско позориште  вратио се на велика врата. Већ 2000. године поново је стао на „даске које живот значе“.

-Академски сликар и редитељ Миомир Јелић позвао ме да играм у представи „Ружење народа у два дела“ по тексту Слободана Селенића“- наводи Синиша. -Поверио ми је улогу Обрада  Цветковића. То је била изузетна представа којом се наше Позориште пласирало за 42. Републички фестивал у Кули. Мене је глума просто опчинила и наставио сам да играм у многим представама. Споменућу само неке: „Путујуће позориште Шопаловић“, „Вечера будала“, „Пуковник Птица“, „Чудо у Шаргану“, „Атентат“, „Мишоловка“…

У „Мишоловци“ је играо главну улогу. Свакој је, иначе, прилазио веома озбиљно. Зато га је публика тако жестоко и често награђивала аплаузом.

-У позоришту сам провео многе незаборавне дане и ноћи – са  задовољством износи наш саговорник. -Нарочито су незаборавни сусрети у Клубу нашег театра. Много  сам и пропутовао захваљујући аматерском бављењу глумом. Гостовали смо у скоро свим крајевима. Упознао сам многе добре и насмејане људе.

Синиша Сики Павловић играо је у представама које су на сцену постављали „домаћи“ и гостујући редитељи. Међу њима су били: Љубица Митровић, Веља Митровић, Миомир Јелић, Аца Митровић, Мирослав Јозић и други. У сећању носи многе лепе тренутке са дугих и исцрпљујућих проба.

-Мени су редитељи својим  умећем помагали да до најситнијег детаља уђем у лик који тумачим – напомиње Синиша. -Играјући са искусним глумцима и радећи са добрим редитељима, научио сам много тога што је потребно једном глумцу: од гегова и покрета до љубави према храму Богиње Талије. Све је то за мене било – и још је – веома очаравајуће.

Ове године је и четири деценије од како је играо у „Кликерашима“. Данас је – може се рећи – зрео глумац. Градско позориште је његова друга кућа у којој је провео многе дивне тренутке и доживљавао овације на отвореној сцени. Једном глумац, увек глумац – у његовом  случају није фраза. Позориште је  његов живот.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Срео сам га на улици. Застао је да попричамо. О инструкторском послу, наравно. Каже да су његови „ђаци“ били многи виђенији Паланчани. Држао је Ауто-школу кроз коју су прошли људи најразличитијих занимања. Њих преко хиљаду.

А онда је навратио у нашу Редакцију да наставимо разговор. И кренула је исповест Љубодрага Михајловића. Рођен је 1941. у Дучини, под Космајем. Две године доцније, 1943., остао је без оца Животе. Убили су га четници испред куће. „Ти храниш партизане“ – оптужили су га, а потом је одјекнуо пуцањ.

Основну школу је завршио у Сопоту, а Школу ученика у привреди у Младеновцу. Школовао се у време велике  оскудице.

-Мајка ме испраћала у Младеновац са храном за недељу дана – сећа се.- Становао сам у Циган-мали. Многи су тада гладовали.Ја одем у школу, а из комшилука уђу у кућу у поједу ми све што ми је мајка спремила. Памтим  да сам чак 12 дана заредом јео само шљиве. Силазио сам на Железничку станицу где је било откупно место да воћем утолим глад. Тамо ме је запазио неки Радојица Васић, општински чиновник, и одвео у интернат. С обзиром  да сам био дете палог борца, Савез бораца је прихватио да ми плаћа смештај и храну.

Занат је учио у Керамици. По завршетку школе, позван је у Армију. Служио је у Скопљу две године и четири месеца. Војни рок продужио је разорни земљотрес 1963. а кад се одужио држави и народу, вратио се у Младеновац. У Керамици је потражио посао.

-У то време у предузећу су постојале радне јединице – предочава.- Да би мене примили, мајстори су морали да се одрекну дела свог „колача“. И баш тада код кафане „Таково“ срео сам Дулета Исаковића, секретара Ауто-школе у Паланци. Кратко смо попричали, а онда ме упитао: „Можеш ли сутра доћи на посао?“ Одговорио сам потврдно. И тако сам се запослио. Радио сам као инструктор и на одржавању возила.

Баш у то време одвијала се тромесечна обука за возаче у војсци. После тога слати су у јединице широм земље. Председник испитне комисије, у којој је било и једно активно војно лице, био је Миодраг Марић, командир милиције у Паланци. Инструктори нису били испитивачи, али би се ту  нашли ако се деси квар да га брзо отклоне. Кад се 1968. престало са оваквим начином обуке возача за војску, прешао је за шофера директора Водне заједнице Милосава Михајловића. Возио га пуних 10 година.

-Он је био врло строг човек – не таји наш саговорник.- Носио је исто презиме као и ја, али нисмо били род. „Први пут кад будеш закаснио на посао, предај кључеве Бори Ескићу и одмах се пењи на булдожер“ –  очински ми скренуо пажњу. „И још нешто“ – наставио је – „ако дође до неког дефекта на возилу, чак и ако ниси крив, опет да предаш кључеве надлежном службенику“. Схватио сам то веома озбиљно. И ко зна како бих прошао да нисам упознао  инжењера Драшка Додика, који је возио мото трке. Он ме је научио како се управља возилом на поледици. То ме је коштало 1.000 марака, али ни данас не жалим те паре. Мени је, захваљујући Додиковим саветима, пошло за руком да безбедно спустим камион с багером на приколици од Карајукића бунара до Дуге Пољане на Пештерској висоравни. Ни један други возач, а тад смо радили водовод у Сјеници, није тада смео да седне за волан. Ја сам прихватио, јер сам знао колико је тај булдожер био потребан радницима на градилишту у Жаркову.

На предлог Драшка Додика, који је неко време био  један од директора ЈАТ-а, изабран је за возача на Самиту несврстаних у Београду.

-Човек који је  правио распоред возача на Самиту, отворено ме питао ко ме довео у Београд и да ли сам члан Савеза комуниста – износи Љубомир.- Кад сам казао да нисам члан Партије, умало ме није најурио. На моју срећу наишао је Драшко и потврдио да ме он довео. Тек тад сам добио пропусницу да могу ући у салу, али само до врата. Припало ми је да на првом Самиту возим премијера Холандије, а на другом председника Владе Мађарске. С њима у возилу је обавезно био и официр за везу.

Имао је прилику да вози и председника Међународне банке за обнову и развој, Макнамару. Тако га је довезао и у Паланку. А онда се догодило нешто што је прво изненадило, а потом развеселило Макнамару.

-Близу „Туриста“ у сусрет нам је на бициклу долазио рабаџија Тива кога су пратили трубачи – сећа се. –Застао сам и пружио му новчаницу да плати музику. Макнамара је био збуњен, а кад је официр за везу казао сам да сам Паланчанин, Макнамара га је упитао да ли он може дати новац. Извадио је сто  марака и пружио их веселом Тиви. Овај је показао да новац преда трубачима што је са задовољством и учинио.

Љубодраг Михајловић је возио многе личности на високим државним функцијама. Тако је од Паланке до Зајечара возио Марка Никезића, чији се возач плашио поледице. Никезић је тада био у лову, а искрсао је неодложан посао у Зајечару.

-Пут је био лош, али сам „ситроеном ајкулом“ у Зајечар стигао 15 минута пре предвиђеног времена – подвлачи Љубодраг. -Кад смо се нашли на одредишту Никезић ми је рекао да се у Београду јавим његовој секретарици Гоци да ми исплати три дневнице. Возио сам и Дражу Марковића кад је био на задружној прослави у Милошевцу. Његовог брата Мому возио сам више пута док смо градили споменик на Космају. Тамо је надгледао радове сваког другог дана.  Био је веома задовољан како тече посао.

Михајловић се добро сећа многих послова које је изводила Водна заједница. Један од замашнијих био је онај на инфраструктури у „Застави“ и то у  време кад се на њеном челу налазио Раковић, а његов помоћник била Ема Митровић.

-Тридесет фирми је било  на лицитацији за тај посао – наводи. – Добила га је Водна заједница захваљујући доброј припреми и идеалном пројекту. Тада је велики проблем представљао недостатак бетонских цеви које су радили само Акотово и Далмација цемент. Наш  директор Михајловић је урадио нешто што је на лицитацији елиминисало велика грађевинска предузећа као што су „Комграп“, „Ратко Митровић“, „Иван Милутиновић“ и др. Наиме, два месеца пре лицитације, наш директор је формирао екипу са задатком да дуж трасе ауто-пута, пронађе и евидентира неупотребљене цеви великог пречника. Потом су све донете у Крагујевац и њима „опасано“ градилиште „Заставе“. Директор Раковић је упитао нашег директора: „Миле, да ти дам посао, а где ћеш наћи цеви?“ Наш директор је победоносно одговорио: „Цеви су већ стигле на градилиште!“ То је потврдила и Ема Митровић. „Миле, имаш посао!“ –  пружио му је  руку Раковић.

Велики директор Водне заједнице је потом доспео на чело „Хидропројекта“. У Београд је повео и возача Љубу.

-Возачи које је тамо затекао очигледно нису могли да га прате – закључује Љубодраг. „Нисмо ти ми Љуба, па да те возимо у Прокупље, а одатле у Зајечар“ – говорили су. „Нека, возиће Љуба и имати дневницу, а ви возите у кругу двојке“-био је категоричан директор. Миле је касније смењен, а ја сам се вратио у Паланку и  отворио Ауто-школу. Имао сам много кандидата, једно време чак сто Рома, четири стјуардесе, 20 свештеника и три попадије. Код мене је вожњу учило више лекара и директора из „Гоше“. Кроз моју школу је прошло преко 1.500 особа. После 41 године рада, отишао сам у пензију задовољан оним што сам у животу постигао.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Горан Миљковић прославио је паланачки и српски рукомет. За њега је  Стојан Протић, новинар „Експреса“,  казао да је громовник из Смедеревске Паланке. Већи комплимент и од  компетентније личности није могао да добије. А кад тако нешто изрекне бард нашег спортског новинарства, онда не треба сумњати.

Миљковић је „наше горе лист“. Истина,  рођен је у Београду, али само зато што тада у нашем граду није радило породилиште. Десило се то 28. јуна 1959. године на радост оца Стевана и мајке Олге. Растао је и стасавао у радничкој породици.

По завршетку осмољетке уписао се у Школу ученика у привреди „Жикица Дамњановић“. Постао је квалификовани трговац и запослио се у Робној кући „Београд“. У њој је радио до 1984. године када је прешао у „Хартију“, где је добио радно место комерцијалисте. На том послу остао је до 1999. Потом је у Фабрици бицикала  укњижио још две-три године стажа, једно време је био запослен и у Фабрици специјалне опреме у Симићеву. Данас као трговац ради у гвожђари.

Вратимо се његовој спортској биографији у којој бављење рукометом има истакнуто место. Његова рукометна каријера тече од 1974. године.

-Тада сам још био ђак Школе ученика у привреди – прича.- Рукометаше је тренирао Звонко Муф. Ја сам на себе скренуо пажњу најпре као атлетичар, а  нешто раније и као рукометаш. Био сам велика нада паланачке атлетике. И то у скоку. Са 14 година скакао сам 6,35. Вишеструки сам победник у Ноћним тркама. Атлетичаре је тада тренирао наставник Миодраг Стојановић. Рукомет сам једно време играо за пионирску селекцију „Младости“. У тим сам упао случајно. На једној утакмици између моје школе и „Младости“, запазили су ме председник Клуба Стеван Стевановић и играч Љубиша Анђелковић. Они су ме позвали да тренирам рукомет код њих.

Кад је почињао те 1974. године, састав РК „Младост“ већином су чинили  ученици Школског центра „Гоша“. Међу њима се нашао и по који играч из Гимназије.

-Десило се нешто што ми је скратило пут до уласка у тим – сећа се Миљковић.- „Младост“ је требало да игра против рукометаша Аранђеловца. Међутим, није било довољно играча па је тренер Звонко Муф морао брзо да се снађе. Срео ме је и упитао: „Мали, имаш ли ти патике?“ Одговорио сам да имам. „Ако имаш, оди кући по опрему и дођи да пођеш с нама у Аранђеловац. Тамо имамо важну утакмицу – казао је тренер Муф“. То је била моја прва утакмица за екипу РК „Младост“.

Тако је почело, а доживео је да та екипа постане првак Региона и квалификује се за Првенство Србије. У јакој конкуренцији паланачки рукометаши освојили су четврто место, јер су у финалу изгубили утакмицу са „Црвеном звездом“ тесним резултатом: 13:12.

-На позив др Златоја Жегарца  прешао сам и постао првотимац „Младости“ и то  је мој почетак играња за сениорску екипу – износи наш саговорник.- Играо сам  са Поповићем, Андрејевићем, Кељаћем, Пајевићем, Благојевићем, Старчевићем, Манојловићем и Јовановићем. Године 1976. на турниру у Смедереву, на утакмици против екипе Шкофја Локе из Словеније, постигао сам 21 гол. Био је то почетак моје голгетерске каријере. Те године сам се усталио у првој постави сениорског тима, показујући изузетне голгетерске способности. Већ  1977. сам био најбољи стрелац Српске лиге и то шест-седам година за редом. Баш те године комплетна јуниорска екипа се преселила у сениорски тим постижући изванредне резултате.

Тих година су – наглашава – рукомет у Смедеревској Паланци играли само Паланчани. Дакле, ни један играч са стране!

-Од 1977. до 1980. године Рукометни клуб „Младост “ је по резултатима био у врху табеле  Друге српске лиге – износи Миљковић.- Тренерску „палицу“ преузели су  Благоје Радивојевић и старији играч Слободан Поповић. Окосница сениорске екипе били су играчи јуниорског тима. Успеси су се низали један за другим. Био сам најбољи стрелац међу њима, а то можда не бих постигао да нисам имао сјајне саиграче: Кеџића, Шепића, браћу Игњатовић, Стојковића, Крстића, Петровића, Радивојевића, Јовичића, Милановића, Тирнанића…

Голови које је постизао из утакмице у утакмицу препоручили су га за дрес других, већих  рукометних клубова.

-Могао сам, али нисам хтео да напустим „Младост“ – подвлачи.- Желео сам да останем са својој генерацијом и борим се улазак у виши ранг такмичења. Тако смо 1982. године успели да у квалификацијама, играјући против екипе „Железничара“  из Сталаћа и Сврљига, остваримо две победе и пласирамо се у Квалитетну лигу Србије. Тада нам се придружио играч „Партизана“, Паланчанин Горан Петровски, који је својим искуством и мајсторством допринео да се у Смедеревској Паланци игра најбољи  рукомет у Србији. Игралиште у Гимназији било је дупке пуно кад су се играле те утакмице.

За Миљковића се тада заинтересовао пожаревачки  „Млади радник“, који се такмичио у Другој савезној лиги.

-Био сам на корак до преласка у тај клуб, али је превладао локал-патриотизам и ја сам остао у Смедеревској Паланци да помогнем својој екипи да остане у Квалитетној  лиги Србије – предочава. – А тада сам имао позив из „Црвене звезде“ и клубова из Врања, Јагодине и још неких места. Нисам хтео да напустим „Младост“ и две године узастопце, 1978. и 1979., био сам се на листи десет најбољих спортиста Смедеревске Паланке.

Осамдесетих година минулог века играо је за селекцију Србије на утакмици против Руса у Смедереву. Сусрет се завршио победом  руске селекције, а Миљковић је на тој утакмици постигао  пет голова.

-Прву утакмицу као сениор играо сам против „Металопластике“ из Шапца – присећа се накнадно. – Играло се на терену „Гоше“. Падала је киша и асфалт је био јако клизав. На тој утакмици сам постигао шест, а Љубиша Андрејевић девет голова. Тада смо у куп утакмици савладали „Металопластику“. Године 1982.и 1983. био сам најбољи стрелац Лиге.У просеку сам по утакмици постизао од 10 до 14 голова.У Квалитетној лиги Србије више пута сам проглашаван за најбољег играча заједно са Слободаном Поповићем. На једној утакмици у Врању показао сам своје голгетерске способности па сам добио позив да пређем у Рукометни клуб „Врање“, „Синђелић“ и БСК. Сећам се да су тада код нас боравили рукометаши бањалучког „Борца“, шампиони Европе. Код нас је гостовала и једна екипа из Немачке.

Године 1983. РК „Младост“ је испао из Квалитетне лиге Србије да би се већ наредне вратио у старо јато и то као првак без иједне изгубљене утакмице, али појачан играчима из Београда, Пајовићем и Ивановићем и играчима „Борца“  из Урошевца. За „Младост“ су играла  и браћа Грковић, Елезовић, Иван  Јовановић, а тренер је био Благоје Радивојевић.

-На турниру у Румунији играли смо 1990. године – наводи Миљковић.- У граду Сату Маре играла је екипа домаћина „Унион“, „Моравица“ из Арада, још две румунске, једна југословенска  и једна мађарска екипа. Освојили смо друго место, а ја сам проглашен за најбољег играча Турнира. Исте године у Смедеревској Паланци је гостовала по једна екипа из Швајцарске и Румуније и рукометаши из Аранђеловца. То је била и моја последња утакмица у  дресу „Младости“ пред одлазак у Швајцарску. 

Рукометна каријера је текла даље. „Младост“ се све до 1990. године такмичила у Квалитетној лиги Србије. Престанком играња Лазара Елезовића и Божидара Катића, који су преузели тренерске дужности, екипа се значајно подмладила. Миљковић је обукао дрес швајцарског клуба „Moriken-wildegg“.

-Ја сам 1989. био на проби у том клубу –предочава. – Како су тамо били јако задовољни мојим рукометним способностима, годину дана касније сам постао и  члан те екипе, која се такмичила у Другој  лиги, постала првак и ушла у виши ранг Прву лигу швајцарске. Те 1990. Ситуација се у Југославији погоршала, почео је грађански рат, а како нисам  могао добити „спортске папире“, вратио сам се кући у матични клуб „Младост“. И баш у то време дошло је до смене генерација. У тим су дошли млади играчи: Стајковић, Кабић, Вујић, Комазец, Ђорђевић, Барнић, Марковић, Сретеновић, Мијушковић, Живковић…Они су чинили окосницу тима са старијим играчима Поповићем, Шепићем и самном. Ушли смо у Квалитетну лигу Србије. Био је то велики успех. 

Године 1999. Прешао је у РК „Селевац“. Успео је с момцима из Селевца да оформи добру екипу која је изборила улазак у Српску лигу. Упоредо је био и тренер женске екипе „Младости“. У Селевцу је био све до 2006. када је преузео „Младост“ и из Српске лиге, без иједне изгубљене утакмице, ушао у  Другу савезну  лигу. Годину дана доцније прешао је као тренер у пожаревачки  РК „Млади радник“. Ту је остао једну сезону. Из Пожаревца је прешао у плањанску „Мораву“ и увео је у виши ранг – Другу лигу.

Пре пет година је са Златаном Крстићем основао РК „Паланка“, где је и сада тренер у селекцијама 2002. и 2008.  годишта.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Милија Урошевић је већ укњижио 23 године пензионерског стажа. Сада је у прилици да склапа мозаик свог живота.Рођен је 1936. године у селу Шуме, и како сам каже, једном од најлепших у Шумадији. Његови родитељи, отац Живадин и мајка Јелисавета, били су земљорадници. Са задовољством истиче да му је мати пореклом од тополских Димитријевића. Вели да је његова баба по мајци, Миленија, радила на задужбинском имању на Опленцу.
Четири разреда Основне школе завршио је у родном месту. За своје учитеље, брачни пар из Рековца, каже да су били дивни људи, понекад строги, али врло правични. Био је међу најбољим ученицима. Резултати учења су га препоручили да настави школовање. Али, о томе нешто касније.
-Пре мене рођене су моје сестре Здравка и Бранка – износи Милија.- Можда мене и не би било да мој деда Тихомир, некадашњи жандармеријски наредник, није инсистирао да се настави гранање родословног стабла породице. А кад сам се ја родио, било је велико весеље: праштале су прангије и дуго веселило. Додатан разлог за славље било је и то што сам свет угледао на рођендан краља Петра Другог. Тако је мој рођендан у оно време „славила“ цела држава.

Одлазак у Тополу да настави школовање доживео је као нешто што ће му касније пружити шансу да боље живи и напредује. На стан га је примила тетка Дулешка за коју каже да је била најбоља куварица код краља. Једно време становао је и у оближњем селу Божурња на које се наслањало задужбинско имање с виноградима, винским подрумом и дивним летњиковцима.
-Мене су, као и сву сеоску децу, стално задиркивали вршњаци-варошани – сећа се Милија. – Ругали су се мом оделу и сеоском пореклу због чега сам навукао комплекс ниже вредности. Трудио сам се да будем бољи ђак од њих. Још тада сам заволео фудбал. Имао сам крпењачу, али сам већ знао неке финте које неки моји вршњаци из имућних тополских породица нису могли ни у сну да изведу. Због тога су ме јако мрзели, посебно потомци чувених богаташа Јешића и Пандовића.
Волео је да буде учитељ, али је због слабог имовног стања, уписао Гимназију у Рачи. Становао је у интернату. Живот у колективу имао је своју цену – много игре, мање учења.
-Дошао ми је у посету отац да види какав сам ђак и тад му нисам осветлао образ – прича Милија.- Имао сам четири-пет лоших оцена. Најгоре је што је отац то чуо у присуству комшије који га у Рачу довезао чезама. Бојећи се да ће овај то разгласити по селу, обећао сам оцу да ћу брзо поправити оцене. Обећање сам одржао и разред сам завршио са врло добрим успехом. Жеља да се упишем у Учитељску школу није ме напуштала. Међутим, постао сам ђак Индустријске школе у Смедеревској Паланци. Она је тада имала интернат (садашња зграда Опште болнице), где су смештај и исхрану ученици слабог имовног стања плаћали само 50 динара, а они из богатијих породица пуну економску цену.
Године 1954. постао је квалификовани бравар. Већ у то време тренирао је фудбал у „Радничком“. Запослио се у „Гоши“ и почео да зарађује свој хлеб. Ушао је у први тим и дебитовао на утакмици против градског клуба „Јасеница“. Била је то – предочава – јака екипа за коју је играо центарфор „Вардара“ Велковски, у то време војник у Смедеревској Паланци.
-Мој тренер Коле Марковић, као левом беку, наредио ми је да „чувам“ деснокрилног играча противничког тима Васића – присећа се наш саговорник.- „Ти си брз, иди уз њега, не дај му да прими лопту“ – саветовао ми тренер. Послушао сам га. За време утакмице код резултата 0:0, овај се окренуо ка мени, ударио ме главом у лице и повредио ми доњу усну. Што си ме ударио-? – упитао сам. „Ко? Нисам те ударио“ – правио се „луд“. Њега су ипак извели са терена и у игру убацили Петровског, тада капетана Југословенске армије.
Маја 1957. Урошевић је упућен на одслужење војног рока у Хрватски Карловац. Ишло се из Младеновца, возом. На одредиште је стигао у вечерњим сатима. Тога се сећа као да је јуче било:

-На улазу у касарнски круг стајао је водник, Македонац Ванчо Лазаревски, а поред њега војник, наш Паланчанин Васко Вукадиновић. Просто нисам веровао рођеним очима да ћу га ту видети. Мене и остале придошле војнике увели су у једну просторију. Око 22 часа водник се окренуо ка Васку и наредио: „Вукадиновићу, на спавање!“ Одмах је отишао, а ја сам остао тужан. Тада нисам знао за строга војна правила, па ми је било чудно зашто одлази, а не зове мене. Захваљујући њему касније сам почео да тренирам фудбал. Карловац је у то време имао 30.000 становника, а 32.000 војника. Град који је за време рата био усташко место у које је, како су говорили, често и радо долазио поглавник НДХ Анте Павелић, окруживале су касарне.
После завршене обуке отишао је у прекоманду у Крањ, а по истеку војног рока вратио се у Смедеревску Паланку и наставио да игра за „Раднички“. У „Гоши“ га је чекало радно место бравара, а нешто касније те 1959. године, захваљујући Животи Стојиљковићу, добио је посао у финансијској контроли. Годину дана потом уписао се у Економску школу у Младеновцу. Све испите исполагао је за две године.
-Све се то одвијало уз рад – напомиње.- Пре подне сам био на свом радном месту, затим ишао на тренинг, а од 16 до 22 часа био у школи. И све се постизало. Године 1961. прешао сам да играм за „Јасеницу“. Тренер је био професор Милорад Бајовић. Онда је 1962. дошло до фузије „Младости“ и „Јасенице“. Те године, 15. јула, сам се оженио. Отишао сам на море, а кад сам се вратио постао сам фудбалер „Младости“. Тренирао нас је Пухар из Светозарева. Кад је почело првенство добио сам место левог бека. Сећам се утакмице против екипе ФАП-а у Прибоју. Њихово игралиште је било мало. Ту утакмицу смо добили, а новине су мене и Херцега прогласили за најбоље играче утакмице.

После те утакмице десило се нешто што није очекивао. Тренер Пухар га је изоставио из тима за утакмицу против младеновачког „Јединства“.
-На моје место одредио је Трифуновића – сећа се.-Нисам издржао, упитао сам тренера што ме нема у тиму? „Ти си повређен“ – одговорио ми је. Тада, иако сам одређен за резерву, нисам ни излазио на терен. Некако у то време спремао сам се да правим кућу. Ређе сам одлазио на тренинге и то је био крај моје фудбалске каријере. Из „Гоше“ сам прешао за референта у СДК. Лично ме примио директор Рајко Благојевић. Служба друштвеног књиговодства се 1965. уселила у нову зграду. Усељење је било истовремено кад се отварао национални ресторан „Конак“ кога је преузело Трговинско предузеће „Узор“. Свирао је Баба из Бресја, виолиниста из филма „Скупљачи перја“. Аца Даниловић, један од директора у „Узору“, био је ангажовао Лепу Лукић. У једном тренутку су је довели и код нас, у СДК. Кад је Баба почео да свира окретне игре, замолио сам је за плес. Мало се нећкала, а онда пристала…
Године 1966., по налогу Едварда Кардеља, број запослених у СДК Југославије смањен је са 24.000 на 12.000. Тада је СДК у Смедеревској Паланци, Великој Плани и Младеновцу имао филијале. Смањењем броја запослених, од три филијале требало је само једна да задржи тај статус, а остале две да постану експозитуре.
-Младеновац је тада имао највише услова за филијалу – напомиње Милија Урошевић.- На челу СДК Југославије налазио се Хилмија Хасанагић. Њега су се сви бојали. Међутим, како је био пријатељ Рајка Благојевића, сагласио се да у Смедеревској Паланци остане исти број запослених. Кренули су састанци, расправе, а с њима и откази у дотадашњим филијалама у Младеновцу и Великој Плани. У Младеновцу је седница Радничког савета трајала од десет до шест часова ујутру наредног дана. Ја сам одређен да водим записник, који је касније служио кад доказ на суду, пошто су неки који су добили отказ били поднели тужбе суду. И тад се десио један немио случај. Радник СДК у Младеновцу, који је био пред пензијом, а нашао се на списку за отказ, устао је и пошао у тоалет, где је и умро.

Милија је 1971. уписао Вишу економску школу у Новом Саду, коју је завршио за 26 месеци, уз рад, али тако да је са посла одсуствовао само кад је полагао испите. Док је студирао, вели, ни један дан није изашао у град. Диплома ВЕШ довела га је у контролу СДК за плату од тадашњих 600.000 динара. Међутим, у Угоститељско-туристичком предузећу „Паланка“ понудили су му већу плату него што је имао у СДК. Добио је радно место контролора у угоститељству. У међувремену је на снагу ступио Закон о удруженом раду, па су у УТРО формиране две организације удруженог рада: ООУР „Јасеница“ и ООУР Хотел „Кисељак“.
-Мене је тадашњи директор Радне организације УТРО „Паланка“ Топлица Маричић предложио за директора ООУР „Јасеница“, којој су припадали сви угоститељски објекти у граду – износи Милија.- Прихватио сам понуду и убрзо су кренуле инвестиције у уређење угоститељских објеката. Сећам се да је тада прво почело реновирање ресторана „Башта“. Онда је дошло и до тога да на железничкој станици саградимо нови угоститељски објекат, први од тврдог материјала на земљишту Железнице. До тада су подизани само монтажни објекти…Из тог периода изнео би само још и то да сам за директора ООУР „Јасеница“ постављен без претходне сагласности Општинског комитета Савеза комуниста на чијем се челу налазио мој школски друг Буца Илић. Могуће је да сам у то време једини у општини постао директор без сагласности Партије и на том месту остао до 1. јануара 1992. године кад сам отишао у пензију.
Милија Урошевић је задовољан својом животном и радном биографијом. У браку са супругом Милевом добио је два сина: Андреју и Александра. Имају два унука и унуку: Филипа, Миљана и Теодору.

-Од 1992. године у кући живи нас деветоро: супруга, ја, синови, две снаје Оливера и Стојанка и троје унучади – с поносом истиче Милија Урошевић.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Син је просветних радника Надежде и Владислава. Основну школу  и Гимназију завршио  је у Смедеревској Паланци. Студије историје окончао је у Београду. Прво радно место добио је у Основној  школи „Никола Тесла“ у Голобоку. Радио је и у Историјском архиву. Активно се бавио спортом. Предавао је више предмета у Гимназији  и Машинско-електротехничкој школи „Гоша“. Професор је историје у Паланачкој гимназији. Омиљен је међу својим  ученицима.

Обављао је и важне друштвене функције и био на челу управних одбора угледних установа културе и локалног информисања.  И то све као нестраначка личност. Срцем је, ипак, везан за професуру у којој постиже и значајне резултате. Поносан је на своје ђаке који су заблистали на општинским, регионалним и републичким такмичењима.

Наш саговорник је дипломирани историчар Александар Саша Јелић.

Разговарамо у Редакцији нашег листа. Дошао је строго у заказано време.

И  креће прича:

-Кад би се знаменити људи Смедеревске Паланке стрељали, ја бих џабе изгубио главу.

Необичан почетак за животну исповест.

Али, прича је изгледа једино тако и могла да почне.

Искрено и одмерено. 

Наставља:

-Моји отац Владислав Јелић Џоја је учинио за свој град  више него што ћу ја икада урадити.

Има право.

Владислав је био појам радиности, човекољубља, паланкољубља и завичајољубља.

Наставља:

-Моја мајка Надежда, рођена Здравковић, је трећа генерација Београђана.

Као из рукава сипа податке:

-У Смедеревској Паланци живи од 1954. године. Значи, већ шест деценија. Предавала је руски, француски и српски језик, ликовно и музичко образовање.

Пре четврт века ми се поверила: „Сине, данас се више осећам као Паланчанка него као Београђанка“. И заслужује тај статус.

Толико о родитељима и пореклу.

Прелазимо  на Сашино школовање.

-Био сам ђак „Олге Милошевић“, једне од  три, тада најмање, Основне школе у граду. По њеном завршетку, уписао сам се у Гимназију „Света Ђорђевић“, данас је то Паланачка гимназија.

Опет о мајци,  професору руског језика:

-Имао сам срећу, иако је била разредна мојој генерацији, да ми не предаје…

А  онда  износи задивљујуће податке из њене животне биографије:

-Радила је 52 године у просвети.     Од тога 39 година у настави и 13 као испитивач из руског језика, све  док није обневидела…

Није му предавао ни отац Владислав. Пре него што је отишао из просвете, предавао је физичко васпитање и образовање. Тако се тада, једноставно и јасно, звао тај предмет.

Чиме се све бавио наш саговорник?

-Од увек сам волео спорт – предочава.- Играо сам за Кошаркашки клуб „Младост“. У то време сви играчи су били из Смедеревске Паланке. Дакле, деца са нашег асфалта. Био сам и селектор млађих екипа. Пет пута сам ишао на републичка такмичења заједно са садашњим директором Паланачке гимназије  ВикторомСрбуом. Имам три медаље са школских такмичења: бронзану из кошарке, сребрну из атлетике и златну са стонотенисеркама Паланачке гимназије.

Дотичемо се његових функција. За њих је карактеристично једно: све су биле неплаћене.

-Радио сам волонтерски, али не и аматерски – подвлачи.

Ређа их по сећању:

Председник Управног одбора  РНО „Јасеница“ и Народног музеја, председник Уметничког савета Биоскопа (15 година), две године члан, а четири председник Уметничког савета Градског позоришта, четири пута, из редова запослених, биран у Школски одбор Паланачке гимназије, обављао дужност уредника филмског програма ТВ „Гоша“, био је повереник међународног удружења „Клио“, потпредседник Кошаркашког савеза Подунавско-браничевског округа, три године председник Комисије за избор најбољег  паланачког спортисте, екипе и кандидата за животно дело.

-Имао сам задовољство и част да држим слово добитницима награде за животно дело Драги Псутки, који је по мени најбољи спортиста који је остао у Паланци,  Божидару Коцејићу – Шјору, Сплићанину кољи је више него везан за Паланку и њен спорт и мом  професору, а две године директору Милораду Бајовићу – додаје.

Последњих 11 година  члан је Драмског студија Гимназије. Као врле чланове помиње и тројицу  својих колега: професора у пензији Мирослава Јозића и још увек активног професора Зорана Тодоровића- Тодора, и донедавног директора Гимназије Драгољуба Ђорђевића-Дракчета.

У  наставку истиче:

-Они су синоним за Гимназију: Јозић јер члан Удружења књижевника Србије, а Тодоровић члан УЛУС-а. Професор Ђорђевић је редовно са нама, чак пет пута, ишао у Крагујевац на Републички фестивал  гимназијских позоришних остварења, затим у  позориште „Дадов“ у  Београду, у Ваљево, Стару Пазову и позориште „Масука“ у Великој Плани. Јозићева цела породица је радила у Драмском студију. Његова супруга Вера бавила се костимом. И све троје њихове деце,  којима сам предавао и сарађивао приликом припрема академија за дан Школе, светосавских свечаности и позоришних представа, била су радно ангажована у Драмском студију. Ја сам био или асистент редитеља, или инспицијент у представи „Бог“ по тексту Вуди Алена у режији Павла Јозића. То је једина представа која је објединила награде стручног жирија и публике.

У разговору обелодањује и  функцију помоћника команданта за васпитање и морал елитне јединице 24.инжењеријског пука чији је командант био Драгољуб Лала Миолски. За њега каже да је учинио много за паланачку општину. Руководио је изградњом путева у селима око Смедеревске Паланке. Извео је и позамашне земљане радове на траси којом је Смедеревска Паланка требало  да добије прикључак на ауто-пут Београд – Ниш, код Лозовичке чесме.

С поносом истиче да је резервни официр. Прву звездицу  добио је у Школи за резервне официре у Билећи. У јуну, после 31 године, био је у Билећи и Требињу, где је служио војни рок.

Даљи ток разговора усмеравамо на ученике, школу и професуру.

Саша прича:

-Ја изузетно ценим и волим своје ђаке. Мислим  да и они цене и воле мене. То је зато што им не стварам желудачну киселину. Оцењивање знања иде од 1 до 5, али ја дајем оцене од 2 до 5. Ђаци мене не воле зато што сам добар предавач, или зато што дајем добре оцене, већ због тога што се и шалим с њима. Шала је основа мог живота. Признајем да мало више волим децу са села, која су, у ствари,  ђаци-путници, и женску децу која су рањива. То не значи да не волим и градску децу. Ученици са села редовно долазе у школу и углавном не касне, за разлику од својих вршњака Паланчана. Често их питам: Где се налази Паланачка гимназија? А онда кажем како се налази лево, од Аутобуске станице идући према Кисељаку. Они се на то слатко смеју.

Питамо: Које је све предмете до сада предавао?

-Историју, нормално, затим Устав и права грађана, предвојничку обуку и три године ликовну културу у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ – износи професор Јелић. – Своје ученике редовно водим у Галерију модерне уметности, Народни музеј и Историјски архив. Једном годишње имам час када их упознајем са културно-историјским споменицима у центру Смедеревске Паланке.

Што се тиче града, највише је, природно, везан за професуру, културу и спорт  који сматра делом културе.

-Сваки спорт ми је драг срцу. И тако ће бити за навек – зариче се.

Десет његових бивших ђака данас су професори историје.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2014. године.)

Рођена је у Азањи, Основну школу похађала у Чачку и Смедеревској Паланци, учествовала на „Малој Грохарјевој ликовној колонији“, ликовно образовање стицала у Нишу, прву „тезгу“ имала у Савезу социјалистичке омладине, прво радно место добила у Центру за информације „Гоша“, прву самосталну изложбу приредила у Дому ЈНА, опробала се као дизајнер, била технички уредник новина, опремала књиге, учествовала на многим сликарским колонијама, њене слике стигле су до Јужне Африке, Аустралије и Америке

„…Једнога дана, кад више ничег не буде било, постојаће боје за очи које не постоје“- написао је у књизи утиска, поводом прве самосталне изложбе Снежане Палић, уприличене 26. априла 1979. године у галерији Дома ЈНА у Смедеревској Паланци др Драган Миливојевић, уз напомену да није оригиналан, али јесте од срца искрен.
Глумица Бранка Веселиновић, која је тих година била чест гост „Гоше“, посветиће јој стихове:
Драга, Снежана, сликарко млада,
да честитам, хоћу срцем сада,
твоје слике све имају крила
полети још, Снежана, мила!
Нек ти муза цвате без престанка,
Све најлеше жели теби Бранка.
И друга њена самостална изложба, приређена у истом простору 4. марта 1982. године, побудила је пажњу ликове публике. Књижевник Милутин Срећковић приметиће да је колаж у модерном сликарству израз оне предметности која се, незадовољна равнодушношћу свог постојања, преображава у нови смисао.
„Снежана Палић је нашла клицу разлога за уметнички концепт својих колажа, обликујући их као право живота да се у свему јави истанчаним нервом лепоте и тако буде свест која себе схвата и твори“ – рећи ће Срећковић. „Уметница је чула немушти језик ствари и понудила им је боје и облике како би се ослободиле за говор. Зато на овим колажима гледалац препознаје по неки свој недосањани сан, суочава се са одавно заборављеним интимама, застаје изненађен стварношћу нечега што је раније називао илузијом.“

У књизи утисака своју оцену Снежаниних радова даје и књижевник Драгутин Паунић:
„Лепо. Са пуно укуса и смисла за занат звани: слика. Суочена са доста тешком дисциплином у сликарству – излази као вешт победилац на радост очију којима је слика увек (и обавезно) најлепши видокруг. И још нешто: То се примећује, као што се примећује лепота и шарм младе уметнице.“
О томе како Снежана одбачене ситнице претвара у маштовите играчке и атрактивне колаже због којих јој је увек „пуна кућа“, Момчило Ковачевић је у „Практичној жени“ написао:
„Ова уметница, технички уредник и мајка још никада ништа није бацила. Разиграна машта ове жене одувек јој је омогућавала да празну флашицу од парфема и изношену сукњу претвори у луткицу за девојчице, док се чипке са комбинезона, штипаљке, остаци поломљене оловке, или латице опале руже утапају у колаже признате уметничке вредности…Она спада у плодне али не у оне уметнике који по сваку цену, често и неприпремљени желе да се истакну, да се за њих чује.“

Њен ликовни дар препознат је још у нижим разредима Основне школе.
-Обожавала сам своју учитељицу Анкицу Таталовић – наглашава Снежана и предочава да је Основну школу похађала у Чачку („Вук Караџић“) и у Смедеревској Паланци („Олга Милошевић“). Умела је да ми приђе и подстакне да развијам свој таленат. Стално је, пошто би ме благо помиловала по коси, говорила: „Мој мали уметник, мој анђео…“ Ја сам после тих речи добијала крила. Цртала сам и учествовала на ђачким изложбама у школи. Моји вршњаци су се одушевљавали. У вишим разредима осмољетке ликовно ми је предавала наставница Душанка Васић. Излагала сам своје цртеже и напредовала.
Као талентовани ликовњак, 1973. године упућена је на Малу Грохаријеву сликарску колонију у ШкофјаЛоки. Тамо су се као ликовњаци истицала још два ђака: Ђорђе Здравковић из ОШ „Олга Милошевић“ и Зоран Тодоровић из ОШ „Херој Радмила Шишковић“.
-Било је предивно у Словенији- наглашава Снежана.- Цртали смо и уживали. „Гремо на косило“ – позвала нас наставница ликовног, Словенка. Каква косидба, помислила сам, па овде смо дошли да цртамо! Али, све се брзо разјаснило. Био је то позив на ручак. Две године касније били смо опет у Словенији, у Вузеници. Сместили су нас код својих вршњака. И опет ме збунио словеначки језик. Девојчица код које сам била, после неколико сати цртања, каже родитељима: „ Јаз сем трудна.“ Зинула сам од чуда. А онда је уследио превод: „Ја сам уморна“.
Следећа Снежанина образовна станица била је Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Сви наставници су знали за њену жељу да се тамо ликовно усавршава, али и то да њени сиромашни родитељи то не могу да јој омогуће. Али, у то време образован је Титов фонд за таленте. Конкурисала је и добила четворогодишњу стипендију. Положила је пријеми испит и уписала се на графички смер.
-Имала сам дивне професоре – вели Снежана.- У лепом сећању ми је остао професор Драган Костић. Предавао је цртање. Сећам се, радили смо акт. Било је јако хладно. “Крека“ се усијала, али је сала велика. Дошао је до мене. Гледа цртеж. „Шта је, Снежана, зашто си посустала?“ – пита. „Ради, само ради, благо мени“. Не могу, професоре, гладна сам. Он заћута на тренутак, а онда: „Настави, Снежана, биће нешто од тебе…“
Њој је омиљени предмет био плакат. Предавао је Милош Богићевић. Он је тада радио дизајн за пиротски „Први мај“. Често је доносио и ученицима показивао своје радове. И професор Костић се бавио дизајном. Његово дело је било решење за чувену „Дрину“.
-Имала сам и дивну разредну – сећа се Снежана. Звала се Душица Цветковић. Умрла је пре две године. Много ми је жао. Ми смо је звали Ћеткица. Није најразговетније изговарала слово Ч.
Кад је завршила школу, имала је позив за рад у Словенији. Лично ју је звао Лојзе Маловрх, председник Мале Грохаријеве сликарске колоније. Није отишла и данас се каје. Прву „тезгу“ имала је у Савезу социјалистичке омладине. Радила је решење за Омладинску радну акцију. Касније и за Бокс клуб.
-Мој професор у Уметничкој школи Павићевић имао је доброг друга, боксера коме се не сећам имена – каже Снежана.- Али, сећам се његових речи како је најбољи тренутак у боксу кад побеђени подигне руку победнику. То је мени дало идеју за решење знака БК „Гоша“.

-Први посао сам добила у Центру за информације „Гоша“ – предочава.- Срела сам тадашњег главног и одговорног уредника свих „Гошиних“ гласила. Рекао ми је: „Дођи, за тебе има места код нас.“ Ја сам почела да радим 1.јуна 1979. године, исто кад и Ђурађ Гавриловић и Милорад Стојиловић. Била сам прво сарадник у техничкој редакцији, па технички уредник листа „Гоша“ и осталих писаних гласила. Упоредо сам радила идејна решења за знаке спортских колектива, за значке, плакате, меморандуме, опремала књиге…Била сам у председништву фабричког Културно-уметничког друштва. Стизала сам да се, као технички уредник, ангажујем и ван „Гоше“: у „Основцу“, „Узору“, „Трећем оку“….
Ликовно стварање, и поред свих тих послова, није запостављала. На то указује и овај цитат из текста Момчила Ковачевића под насловом „Ништа није за бацање“:
„Мада је у сталном радном односу као технички уредник у фабричком листу „Гоша“, права и једина љубав Снежане Палић остају дела настала од одбаченог. Чим стигне у свој невелики стан претрпан медведићима, зекама, патуљцима и другим јунацима имагинарног света насталог од парчади тканине, неупотребљивих калемова бакарне жице, пластичних кашичица и низа сличних свари, ова уметница ствара нове доживљаје, слике које поглед заробљавају.“
Опробала се и као сценограф и костимограф. Сарађивала је са Мићом Берићем, Љубом Мирчевским и Љиљаном Коњахин у представи „Карађорђе“ и са Југом Радивојевићем, редитељем, представе „Иза кулиса“. Радила је и за „Српску драму“. Њено интересовање кретало се на релацији: сценографија – костим – плакат. Нажалост, мало је њених идејних решења сачувано. Све је однела мајска поплава.

Њено ликовно умеће доћи ће до пуног изражаја у ТВ „Гоша“, после Копра, друге локалне телевизијске станице у Југославији, која је накарадно приватизована и – уништена! Што се Снежаниних ликовних остварења тиче, она се данас налазе у многим земљама Јужне Африке, Америке и Аустралије… Једна њена слика (колаж) виси о зиду у Амбасади Анголе. Учесник је многих сликарских колонија и члан Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ од оснивања.
Поносна је на ћерке Јелену и Јовану од којих има четворо унучади. Јелена је физиотерапеут, талентована је за сликарство, ради у вртићу „Пуж“. Јована је завршила Ликовну академију, живи у Београду и често излаже са члановима ДЛС „Вуксан“.
У животни и стваралачки мозаик Снежане Палић, са задовољством уносим реченицу из књиге утисака са њене друге самосталне изложбе, коју је потписала наставница Душанка Васић. Она гласи: „Поносим се својом ученицом“.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2014. године)

Рођена је у Високом, одрастала у Инђији, с мајком живела у Смедереву, Гроцкој, Младеновцу и Смедеревској Паланци, желела да студира сликарство, у воде уметности упутио је Бане Радовановић Раф, радила је и пензију стекла у „Гоши“
Оно што је некада прижељкивала тиме се данас бави. Волела је да упише студије сликарства, а игром случаја кренула је другим путем. Постала је женски фризер што је, такође, на неки начин у дослуху са уметношћу. Међутим, посао је добила у „Гоши“ (мостовно) у кадровској служби где је остварила пун стаж и одатле отишла у пензију.
Наш саговорник Мирјана Николић нема атеље. Слика у свом стану, излаже и редовно иде на ликовне колоније. Члан је Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“. Заступљена је и у поставци традиционалне овогодишње јесене изложбе. Слика углавном пејсаже и мртву природу. То су, како је то лепо уочио књижевник Драгутун Паунић, два њена омиљена жанра.
-Када се први пут срела са уљаним бојама, неопозиво је поверовала у свој таленат, ни за тренутак не сумњајући у сопствену сликарску способност – написао је поводом једне њене изложбе књижевник Паунић.-Такво мишљење, које је тада могло бити само својеврсна младалачка егзалтација, временом се потврдило једним зрелим и озбиљним стваралачким опусом. Разуме се, тај пређени пут, био је: грч и напор, расипање и пропињање. И, надасве, чудесна авантура духа, пуна најразличитијих препрека, карактеристичних за све аматерске самотнике. Али, и поред свега, она је данас, неоспорно аутохтон сликар, стваралац са препознатљивим рукописом.
Наслањајући се у многим фазама стваралаштва на чист реалистички поступак са израженим примесама експресионизма, Мирјана Николић је, као што је већ примећено, изнашла оригиналан израз, у коме се осећа традиционалистичка кичица у снажном импасту. Овом свом запажању, Паунић додаје:
-Свагда на широком и јединственом простору између јаве и сна, избија њена, рекло би се, урођена, ретка сликарска распеваност и лакоћа, која као да може све да дохвати, и ништа да јој се не отме и измакне. Пејсажи и мртве природе, у ствари су, необични спојеви облика и боја идиличне и ведре слике савременог света, чији је задатак да нам, барем на кратко, растужену и опору свакодневицу учине пријатнијом и сношљивијом. Пред Мирјаном Николић, сликарком особитог сензибилитета, су многе самосталне и колективне изложбе, преко којих ће се она (за сада, још увек скрајнута у медијску сенку) тек наметнути нашој перцепцији поимања лепоте и уметности уопште. Јер, њена платна последњих година постала су празник за очи небројаних љубитеља сликарства.
То би, могло би се казати, била реч ликовне критике, односно слика њеног стваралаштва каквог га је видео један од бољих познавалаца сликарства књижевник Драгутин Паунић. Стоји и оцена о томе да је изостала медијска подршка, можда и зато што се Мирјана Николић још снебива да проговори о себи. И приликом овог разговора за новине, више пута је поновила како она можда и није баш та која треба да се нађе у галерији познатих Паланчана, па ју је требало снагом аргумената убедити у супротно.
Али, кренимо редом. Од почетка њене животне приче. У неким деловима необичне, и разуме се, занимљиве. Онако како је казивала „у перо“.

-Рођена сам у Високом 1954. године, где је моја мајка Бојана радила као моделар у војно-кожарској фирми. Из Инђије, где је до тада живела, дошла је на испомоћ и ту је мене родила. Убрзо после порођаја вратила се у Инђију. Мој деда, њен отац Милорад, дошао је у Високо и одвео нас кући. Мајка више није имала деце и тако смо до последње капи њеног живота остале заједно.
Мирјана је одрастала у питомом Срему. У Инђији је завршила шест разреда осмољетке и то у три школе: „Душан Јерковић“, „Петар Кочић“ и „Јован Поповић“. А онда је уследила селидба. Животни пут је њу и мајку одвео у Смедерево. Мирјана је наставила школу, а мајка се запослила у „Велуру“.
-Од куда жеља да се бавим сликарством? – пита се Мирјана.- Одувек сам нешто црткала. Ваљда још кад сам први пут узела оловку у руку. И док су се моји вршњаци играли, ја сам одлазила у природу. Нешто ме вукло тамо. Тада нисам ни слутила да ће ме много година касније тако снажно инспирисати природа.
Ту Мирјана застаје, присећа се својих честих одлазака на железничку станицу у Инђији, међу ужурбане путнике и возове. Деда јој је био железничар, а стицајем околности, и стан им је био ту куд пролазе возови.
-Сликарски ген сам и наследила од деде – открива Мирјана.- Оловком је радио дивне цртеже. Њега су инспирисале животиње. И моја мајка је лепо цртала, али се због посла није томе могла посветити.
Мирјана је у Смедереву, по завршетку основне школе, почела да учи за женског фризера. Мајка ју је уписала у Школу ученика у привреди. Праксу је имала у једном смедеревском фризерском салону, а наставу у Пожаревцу.
-Кад сам мајци први пут рекла да бих уписала Ликовну академију, она ме некако зачуђено погледала – присећа се Мирјана.- „Ма каква Академија, треба некоме да продаш слику да би имала за хлеб“ – рекла је. „Заврши ти прво занат, да имаш парче хлеба у рукама, а онда, ако баш хоћеш, иди да студираш сликарство.
Мирјана је у Смедереву, иако је имала школских обавеза, прилично времена проводила на Дунаву. Са обале реке, посматрала је дивне пејсаже и верно их, оловком углавном,преносила на папир. Своју љубав према сликарству вешто је прикривала. Оно је било њена опсесија и тајна.

-У основној школи за писмени из српског имали смо тему: „Шта бих хтела (хтео) да будем кад одрастем“ – прича Мирјана.- Из мене је проговорила искреност и ја сам написала како желим постати сликар, ликовни уметник. Добила сам петицу, а наставница ме натерала да свој задатак прочитам пред одељењем. И онда је наступило разочарење, јер су се готово сви, док сам читала свој рад, слатко смејали. Покупила сам своје књиге и пошла кући. Џаба ти петица. Била сам тужна, а ни данас не знам шта је ту мојим вршњацима толико било смешно?
Из Смедерева је дошла нова селидба: прво у Гроцку,па у Младеновац. А затим још једна – у Смедеревску Паланку. Био је 6. фебруар 1973. кад се с мајком нашла у новом станишту.
-Мајка се запослила у „Занатству“, а селидба у нову средину за мене је била прави шок – предочава Мирјана. – Почела сам да радим у „Гоши“. И ту сам се суочила с проблемом – сваког јутра морала сам на посао, а вукла ме снажна жеља да сликам. Дешавало се по некад и да не одем на посао. Али, у фабрици сам упознала Банета Радовановића Рафа, који ме је полако и зналачки уводио у тајне сликарства.
Године 1987. урадила је прву слику за изложбу. Сећа се мотива мртве природе. Изложба је била у Галерији модерне уметности. Кад је формирано Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“, одмах је постала члан.
-Тада је све кренуло – напомиње. – Истрајавала сам. Као сликар и даље сам се развијала под будним оком Банета Радовановића Рафа. Био је врло строг и углавном оправдано. Више ме је критиковао него што ме је хвалио. Али ја сам била упорна. Пратили су ме успони и падови. Нисам очајавала, јер ја сам сликарство схватала као игру која ме опуштала. Једино ме пред сваку изложбу хватала трема, бојала сам се шта ће о мојим сликама рећи ликовна публика? Мене је стално храбрио Раде Милошевић Башинац и њему сам вечно захвална.
У једном периоду, кад јој се родила ћерка Марија, мање времена је проводила за штафелајем. Тада ни слутила није да ће и она упловити у уметничке воде. Данас у Аранђеловцу, где је засновала породицу, успешно израђује етно-намештај, иконе и осликава стакло и разне предмете. И она је члан ДЛС „Вуксан“.

Мирјана је у међувремену имала три самосталне изложбе: у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Рековцу. У Аранђеловцу је излагала у Малој галерији у Јадранској улици. Иза ње су многе ликовне колоније и колективне изложбе. У Лапову је успешно прошла селекцију и две њене слике су ушле у поставку Осме међународне изложбе у галерији Културно-туристичког центра „Стефан Немања“.
Радо се сећа свог учешћа на првој сликарској колонији у Водицама, коју је водио Радосав Прелевић. Затим су се ређале у Бијелој, Крагујевцу, Костолцу, Голупцу, Башину, Врњачкој Бањи, Пожаревцу… Ових дана била је на колонији у Својнову код Параћина.
-Тамо је заиста дивно, прави рај за уметнике – истиче Мирјана.- Радили смо у дивном амбијенту. На брдашцу се налази црква с великом портом. А са тог места, где год поглед падне, види се вијугава Морава и дивни предели Шумадије.
И тако већ годинама, између јаве и сна, ствара Мирјана Николић.

(Напомена: разговор је вођен 2014. године.)

Занимљив животни пут имао је Церовчанин Живота Милић. Његова радна биографија испуњена је изузетним постигнућима. Мало је коме пошло за руком оно што је њему. Рад га је прославио у Немачкој. И на то је данас врло поносан. Отишао је из родног села као квалификовани радник, а догурао до предавача на престижном универзитету. Успут је стизао да се бави културом, спортом, хуманитарним активностима…Све чега се латио завршавало се успехом.
Али, кренимо редом. Сам каже да је у богатој каријери имао четири фазе. Прва је везана за његов одлазак на привремени рад у иностранство, како се то некад говорило. А тај привремени рад трајао је до пензионисања. Имао је срећу да га је чекало радно место у угледној фирми за металопрераду. И десило се нешто што се граничи са сном: већ у првој недељи рада постао је пословођа. Био је надређени шездесеторици Португалаца. Тада, како сам каже, није знао ни једну немачку реч.

-Кад сам ступио на посао, одредили су да шест месеци будем уз једног косметског Шиптара, кољи је већ имао четири месеца стажа, само да гледам шта се и како ради – прича Милић.- А тај је први пут сео у воз кад је кренуо у Немачку. Тамо се добро показао, учио је, завршавао високе школе… Пре тога није имао ни једну квалификацију. Био је завршио само курс прве помоћи у ЈНА. Користио сам прилику да станем за машину кад он оде у тоалет.
Кад је то приметио пословођа, дотрчао је, ухватио Милића, ухватио га за рамена и повукао назад. Учинио је то нагло и прилично грубо.
-Почео сам да дрхтим – сећа се Милић.- Нисам знао о чему се ради. Ту се срећом задесио један старији Словенац. Остао је у Немачкој кад се рат завршио. Радио је као тумач. Позвали су га да ми објасни о чему се ради. Наиме, пословођа Немац, се уплашио кад ме видео за машином. Страховао је повредићу се, па биће белаја. Није знао да занат имам у малом прсту и да неке ствари знам боље од колега Немаца.
Милић је био феномен од првог дана рада у немачкој фирми. Машине и материјале познавао је до танчина. Био је у неку руку уметник професије.
-Ја умем да радим на овој машини, она за мене није баук – казао је прилично хладнокрвно Милић.-Гледали су ме зачуђено. Онда су донели цртеже да провере моје знање. „Прочитао“ сам их с лакоћом и врло прецизно. „Па ви ово знате?“ – чудио се Немац. Знам, како да не знам. Окуражио сам се и замолио их да ја њима поставим питање. А у нашем занимању има цака, које мало ко зна. Јер, много тога је могуће урадити на тим машинама. Казао сам пословођи да ми осим машине и цртежа ништа друго не треба. И направићу шта хоће. Немац се одушевио.
После две године рада у тој фабрици јавила се нова, боља понуда, а газда је био кум Адолфа Хитлера. Његов син је већ имао докторску титулу. Студирао је и усавршавао се у Америци.
-Прешао сам у малу фирму, запошљавала је десет људи – наставља Милић.- Тамо се већ чуло за мене. Говорили су како је у Немачку дошао неки Југословен, металац какав се није појавио одавно. Радило се на сатницу, а нови газда је плаћао по комаду. Завршавао сам у смени 32 комада. Излазило је четири, пет марака на сат. Ја сам зарађивао у просеку 70 до 80 марака дневно. Остали радници нису успевали да ме прате ни у квантитету ни по квалитету. Двојица Аустријанаца су били љубоморни на мене, а ја сам их обучавао да раде, пошто су по струци били грађевинци. Тужили су ме газди да сваког дана читам новине, а он ме саветовао да се негде склоним, да ме не виде с новинама у рукама.
Милић се већ био прочуо кад добар радник. Понуде за нови посао су готово сустизале једна другу. Газда је сазнао да хоће напустити фирму , па је почео да плаче, говорећи како треба да остане код њега. Следећег дана је отпустио Аустријанце тужибабе, али је Милић, ипак, отишао у нову фирму, која је била у успону. Почела је са три, четири радника, а кад је Милић одлазио из ње било их је већ стотину.

Четврта, последња фирма у којој је радио, била је она права. Почео је као пословођа. Посао је текао као вода. Једно време је замењивао брата свог шефа, машинског инжењера. Бринуо је о 160 радника.
-На документима сам се потписивао као др Милић – предочава нам.- То сам се више шалио, јер ја сам у ствари дрејер. Они су то схватили као титулу, а у ствари у преводу је то било дрејер Милић. То су касније укапирали студенти на једном Универзитету где сам био предавач. Отворено су ме питали: „Чекајте, ви нисте доктор наука?“ Не, не, ја сам дрејер. Моји асистенти су били два дипломирана инжењера. То је, да кажем, био приватни Универзитет. Студенти су по завршетку студија добијали звање инжењера, али су могли да раде само у одређеној фирми. Били су у неку руку специјалисти за одређену област. У току студија су волели да се шале са мном и сви су научили српски језик.
Милић је радио у области Вестфалија, која је имала 15 милиона становника и тридесетак Универзитета. Студентима је, истиче, давао добре оцене.
-Заслужили су, јер су све знали – износи Живота.-Ако је неком теже ишло, нисам бирао место где ћу га подучити, чак и у дискотеци. Четвртком смо имали праксу да се окупљамо, уз пиће и мезе, па и тад смо један сат посвећивали послу и струци. Све је свима морало бити јасно. После ове „обавезе“, могло се ћаскати о фудбалу, о свему шта нам падне на памет. Сви су били изузетно дисциплиновани, волели су оно зашта се школују.
Године 2002. Милић је постао првак Немачке у свом занимању. Проглашен је на једном сајму међу 500 кандидата.
-Сви су се сами пријавили, а мене је кандидовао један полицајац, који је исто био металац – наглашава Милић.- Требало је изабрати једног бравара, стругара и трећег који је био кандидован као тим. Између нас тројице најбоље оцењених, био сам најбољи. Прочуло се то. Радили смо иновације. Од њих смо и живели… Појавио се био неки нови материјал, кад га стегнеш на машини и удариш чекићем, он звони најмање десет минута. Прилично је тежак за обраду. Осмелио сам се да пробам, а само материјал за обраду је вредео 130.000 марака! Урадио сам задате операције на четири комада. По месец дана сам радио на једном. И успео сам. Први пут се обрађивао тај материјал. И то се прочуло. Сазнали су и у Америци. А то је материјал који траје вечито.

Живота Милић сада живи у Церовцу. У пензију је отишао раније због здравља. Његов живот тече на релацији Церовац – Смедеревска Паланка. Често се може видети у друштву пријатеља. Најчешће у „Пабу“. Ословљавају га „Хер Жика“, и то му годи. Готово да се не одваја од металног штапа својеручне израде. Од летње жеге брани се шеширом „на расклапање“. Не таји да је у Немачкој добро прошао. Па ни то да потиче из имућне породице. Отац је имао три млина. Он сада има оно што му је најпотребније – мир уз своје најмилије. Поштован је и цењен. Само да га здравље послужи.

(Напомена: разговор је вођен 2014. године)

Рођен је у Сплиту, где је играо кошарку у „Југопластици“ и фудбал у „Хајдуку“, у Београду је носио дрес „Црвене звезде“, “Чукаричког“ и „Конграпа“, друг из војске га довео у Смедеревску Паланку, играо је за „Раднички“ , „Младост“ и „Узор“, стално је био запослен у „Јединству“ одакле је после 35 година рада отишао у пензију

У лична документа уписан је као Божидар Коцејић. Суграђани га знају по надимку Шјор. Тако га већином и ословљавају. А рођен је у Сплиту, на Јадрану. Било је то 19. децембра 1936. године. Одрастао је у честитој породици. Отац Марко је био пекар, а мајка Анка домаћица. Она је у позним годинама почела да слика. Неколико њених ликовних остварења красе стан сина, снахе и њихове деце у паланачком „Партенону“. Била је врло талентована и с пођеднаким успехом је радила портрете и пејсаже.
Шјор је у Смедеревску Паланку дошао 1960. године, на Светог Николу. И баш тада је славио свој 24 рођендан. Дошао је и остао, јер како рече, у овом граду се заљубио, оженио и добио децу. Од првог дана у новој средини градио је спортску каријеру. С подједнаким успехом играо је фудбал, кошарку и рукомет. Фудбал га је прославио. Спорту је дао највише што је могао. Данас је поносан на резултате које је постизао.
-У овај град сам стигао из Београда – прича Шјор.- Играо сам кошарку у „Црвеној звезди“. И ко зна докле бих стигао да у клубу није избила озбиљна афера. Радило се ваљда о неком шверцу. Више играча је због тога кажњено. Мени је „Црвена звезда“ била дала стан на Чукарици. Налазио се близу старог игралишта „Чукаричког“. С обзиром да сам некада бранио за јуниорски тим сплитског „Хајдука“, одлучио сам да се посветим фудбалу. Заиграо сам за „Чукарички“, а после прешао у фудбалски клуб Грађевинског предузећа „Конграп“, који је био у нешто нижем рангу такмичења.
Ту се, вели, истакао па су на њега „бацили око“ још неки клубови. Али, прст судбине му је показао нови пут. Друг из војске је инсистирао да дође у Смедеревску Паланку. Он је већ играо за „Раднички“, па је и Шјор обукао дрес те екипе.
-Године 1963. дошло је до фузије два паланачка клуба: „Јасенице“ и „Радничког“ – сећа се Шјор.- Оба тима су добила ново име: „Младост“. Резултати новог клуба оправдали су спајање „Јасенице“ и „Радничког“. Већ у тој сезони били смо други у Српској лиги, одмах после ужичке „Слободе“. Следеће године смо постали друголигаши, а ове се навршава пола века од тог догађаја.

Док прича, Шјор погледом прати гомилу фотографија из тог времена. Ту су и признања која је добио за заслуге у развоју паланачког спорта.
-Жао ми је што се неко не сети да на пригодан начин обележи тај наш резултат – напомиње Шјор.- Ако ништа друго, требало би бар изнети сећање у локалним гласилима на то време. А имали бисмо шта да кажемо и чиме да се похвалимо. Нека та наша сећања уђу у фудбалску историју овог града.
Причом се враћамо у Сплит. Шјор је, наиме, истовремено играо фудбал за „Хајдук“ и кошарку за „Југопластику“. С радошћу показује монографију „Југопластике“ с посветом. Издата је за 75. годишњицу клуба. У њој је објављена и његова фотографија.
Можда би и остао у „Хајдуку“ да се није повредио. Шест месеци му је нога била у гипсу.
-Кошаркашки клуб је био у мом комшилуку, па је могуће да је и то био разлог што сам приступио „Југопластици“ – износи Шјор. -Међу кошаркашима је било много мојих пријатеља.Неки од њих, нажалост, више нису живи. Заволео сам кошарку и имао сам доста успеха у игри. Ту су ме и запазили из „Црвене звезде“.
Шјор са задовољством говори да је у Сплиту имао одличног тренера Хрвоја Ћулића. Он је истовремено био и играч. Нажалост, недавно је умро. Њега је, подсећа Шјор, прославила женска екипа „Југоластике“. Она је, после селекције „Црвене звезде“, била најјача екипа у Југославији.

-Мене је у „Хајдуку“ тренирао чувени барба Лука Калитерна – наглашава Шјор.- Био је то добри, стари тренер. Сви који се макар мало разумеју у фудбал, знају ко је био тај човек…
Шјор отвара кутије у којима стоје његова спортска признања.
-Ово ми је била прва Плакета за животно дело – показује.- А ово је друга Плакета коју ми је доделио Савез за физичку културу. Ово признање носи потпис Селимира Глишића. Добио сам и признање „Младости“ кад се славила 75. годишњица. И моја супруга има спортска признања…
Спортску каријеру је, напомиње, завршио у Смедеревској Паланци, али не у „Младости“, већ у „Узору“.
-Покојни Шампа је преузео да тренира ФК „Узор“, па је молио мене, Витомирца и друге да му мало појачамо клуб – подвлачи Шјор.-Прихватили смо и пласирали се у виши ранг такмичења. Били смо у рангу „Младости“. А онда се ФК „Узор“ расформирао тако да сам и ја 1976. године завршио фудбалску каријеру.
Шјор је у пензији од 1993. године. Радио је у Грађевинско-индустријском предузећу „Јединство“. Био је шеф механизације 35 година. Неко време је радио и у Рачи. Тамо га је повео Аца Радић, који је стварао нову фирму „Технорад“.
Враћамо се на почетак ове приче. Његови родитељи имали су још два сина: Петра и Витомира. Петар је умро кад је имао три године, а Витомир 1984. године.
Шјор прелистава албум. Зауставља поглед на фотографији на којој је његов отац са својим учеником.
-Узео сам ову фотографију 2010. године кад ми је умрла маћеха – предочава. А на овој фотографији – показује – смо ја и мој отац пред нашом пекаром…, а ово је „веспа“ на којој смо се ја и покојни Буца Којић Воскар из Смедеревске Паланке довезли до Сплита. Да покажем и ово…, ми смо једна од најстаријих фамилија у Сплиту, а ово је кућа мојих родитеља коју сам ја наследио. Под заштитом је државе… Сада тамо немам никога. Ова кућа ће припасти мојој деци: сину Виборгу и ћерки Анети. Она је била лекар овде, у Смедеревској Паланци, сад ради у Холандији. Син је у Београду. Завршио је Вишу тренерску школу. Бранио је у „Младости“, па је отишао у „Партизан“. Док је био на припремама у Босанској Крупи, запазили су га из „Хајдука“ и узели. Тамо је провео четири године.

Виборг је потом обукао дрес ОФК „Београд“. Истакао се у одбрани пенала. Једно време је бранио за „Звездару“, па за обреновачки „Раднички“. Играо је и у иностранству. Сада у Београду има своју Голманску академију.
Док „скачемо“ с теме на тему, са зидова Шјоровог стана „гледају“ нас озбиљна лица његовог оца и мајке. Поглед пада на фотографију младог гардисте.
-То је мој отац Марко – објашњава Шјор. – Био је краљев гардиста. Ја сам служио у Морнарици у Дивуљама. Сви мисле да сам био у војсци у Смедеревској Паланци, па остао овде. Међутим, моји животни путеви су ишли другом трасом.
Из радне биографије издваја овај детаљ. Својевремено је при Радничком универзитету предавао механику. Знање је стицао код познатог сплитског мајстора. Умео је да га пренесе и другима. Био је и члан испитне комисије за возачки испит.
Данас, као пензионер, пребира по сећањима. Доживео је много тога лепог. Радио је у фирми која је изградила многе стамбене, индустријске и друге објекте. Поред осталог, и све робне куће које су припадале трговачком ланцу „Београд“. Његов задатак је био старање да механизација функционише беспрекорно. Тако је и било.

(Напомена: разговор је вођен 2014. године)