Milija Urošević: OD BRAVARA DO DIREKTORA (6)

Milija Urošević je već uknjižio 23 godine penzionerskog staža. Sada je u prilici da sklapa mozaik svog života.Rođen je 1936. godine u selu Šume, i kako sam kaže, jednom od najlepših u Šumadiji. Njegovi roditelji, otac Živadin i majka Jelisaveta, bili su zemljoradnici. Sa zadovoljstvom ističe da mu je mati poreklom od topolskih Dimitrijevića. Veli da je njegova baba po majci, Milenija, radila na zadužbinskom imanju na Oplencu.
Četiri razreda Osnovne škole završio je u rodnom mestu. Za svoje učitelje, bračni par iz Rekovca, kaže da su bili divni ljudi, ponekad strogi, ali vrlo pravični. Bio je među najboljim učenicima. Rezultati učenja su ga preporučili da nastavi školovanje. Ali, o tome nešto kasnije.
-Pre mene rođene su moje sestre Zdravka i Branka – iznosi Milija.- Možda mene i ne bi bilo da moj deda Tihomir, nekadašnji žandarmerijski narednik, nije insistirao da se nastavi grananje rodoslovnog stabla porodice. A kad sam se ja rodio, bilo je veliko veselje: praštale su prangije i dugo veselilo. Dodatan razlog za slavlje bilo je i to što sam svet ugledao na rođendan kralja Petra Drugog. Tako je moj rođendan u ono vreme „slavila“ cela država.

Odlazak u Topolu da nastavi školovanje doživeo je kao nešto što će mu kasnije pružiti šansu da bolje živi i napreduje. Na stan ga je primila tetka Duleška za koju kaže da je bila najbolja kuvarica kod kralja. Jedno vreme stanovao je i u obližnjem selu Božurnja na koje se naslanjalo zadužbinsko imanje s vinogradima, vinskim podrumom i divnim letnjikovcima.
-Mene su, kao i svu seosku decu, stalno zadirkivali vršnjaci-varošani – seća se Milija. – Rugali su se mom odelu i seoskom poreklu zbog čega sam navukao kompleks niže vrednosti. Trudio sam se da budem bolji đak od njih. Još tada sam zavoleo fudbal. Imao sam krpenjaču, ali sam već znao neke finte koje neki moji vršnjaci iz imućnih topolskih porodica nisu mogli ni u snu da izvedu. Zbog toga su me jako mrzeli, posebno potomci čuvenih bogataša Ješića i Pandovića.
Voleo je da bude učitelj, ali je zbog slabog imovnog stanja, upisao Gimnaziju u Rači. Stanovao je u internatu. Život u kolektivu imao je svoju cenu – mnogo igre, manje učenja.
-Došao mi je u posetu otac da vidi kakav sam đak i tad mu nisam osvetlao obraz – priča Milija.- Imao sam četiri-pet loših ocena. Najgore je što je otac to čuo u prisustvu komšije koji ga u Raču dovezao čezama. Bojeći se da će ovaj to razglasiti po selu, obećao sam ocu da ću brzo popraviti ocene. Obećanje sam održao i razred sam završio sa vrlo dobrim uspehom. Želja da se upišem u Učiteljsku školu nije me napuštala. Međutim, postao sam đak Industrijske škole u Smederevskoj Palanci. Ona je tada imala internat (sadašnja zgrada Opšte bolnice), gde su smeštaj i ishranu učenici slabog imovnog stanja plaćali samo 50 dinara, a oni iz bogatijih porodica punu ekonomsku cenu.
Godine 1954. postao je kvalifikovani bravar. Već u to vreme trenirao je fudbal u „Radničkom“. Zaposlio se u „Goši“ i počeo da zarađuje svoj hleb. Ušao je u prvi tim i debitovao na utakmici protiv gradskog kluba „Jasenica“. Bila je to – predočava – jaka ekipa za koju je igrao centarfor „Vardara“ Velkovski, u to vreme vojnik u Smederevskoj Palanci.
-Moj trener Kole Marković, kao levom beku, naredio mi je da „čuvam“ desnokrilnog igrača protivničkog tima Vasića – priseća se naš sagovornik.- „Ti si brz, idi uz njega, ne daj mu da primi loptu“ – savetovao mi trener. Poslušao sam ga. Za vreme utakmice kod rezultata 0:0, ovaj se okrenuo ka meni, udario me glavom u lice i povredio mi donju usnu. Što si me udario-? – upitao sam. „Ko? Nisam te udario“ – pravio se „lud“. Njega su ipak izveli sa terena i u igru ubacili Petrovskog, tada kapetana Jugoslovenske armije.
Maja 1957. Urošević je upućen na odsluženje vojnog roka u Hrvatski Karlovac. Išlo se iz Mladenovca, vozom. Na odredište je stigao u večernjim satima. Toga se seća kao da je juče bilo:

-Na ulazu u kasarnski krug stajao je vodnik, Makedonac Vančo Lazarevski, a pored njega vojnik, naš Palančanin Vasko Vukadinović. Prosto nisam verovao rođenim očima da ću ga tu videti. Mene i ostale pridošle vojnike uveli su u jednu prostoriju. Oko 22 časa vodnik se okrenuo ka Vasku i naredio: „Vukadinoviću, na spavanje!“ Odmah je otišao, a ja sam ostao tužan. Tada nisam znao za stroga vojna pravila, pa mi je bilo čudno zašto odlazi, a ne zove mene. Zahvaljujući njemu kasnije sam počeo da treniram fudbal. Karlovac je u to vreme imao 30.000 stanovnika, a 32.000 vojnika. Grad koji je za vreme rata bio ustaško mesto u koje je, kako su govorili, često i rado dolazio poglavnik NDH Ante Pavelić, okruživale su kasarne.
Posle završene obuke otišao je u prekomandu u Kranj, a po isteku vojnog roka vratio se u Smederevsku Palanku i nastavio da igra za „Radnički“. U „Goši“ ga je čekalo radno mesto bravara, a nešto kasnije te 1959. godine, zahvaljujući Životi Stojiljkoviću, dobio je posao u finansijskoj kontroli. Godinu dana potom upisao se u Ekonomsku školu u Mladenovcu. Sve ispite ispolagao je za dve godine.
-Sve se to odvijalo uz rad – napominje.- Pre podne sam bio na svom radnom mestu, zatim išao na trening, a od 16 do 22 časa bio u školi. I sve se postizalo. Godine 1961. prešao sam da igram za „Jasenicu“. Trener je bio profesor Milorad Bajović. Onda je 1962. došlo do fuzije „Mladosti“ i „Jasenice“. Te godine, 15. jula, sam se oženio. Otišao sam na more, a kad sam se vratio postao sam fudbaler „Mladosti“. Trenirao nas je Puhar iz Svetozareva. Kad je počelo prvenstvo dobio sam mesto levog beka. Sećam se utakmice protiv ekipe FAP-a u Priboju. Njihovo igralište je bilo malo. Tu utakmicu smo dobili, a novine su mene i Hercega proglasili za najbolje igrače utakmice.

Posle te utakmice desilo se nešto što nije očekivao. Trener Puhar ga je izostavio iz tima za utakmicu protiv mladenovačkog „Jedinstva“.
-Na moje mesto odredio je Trifunovića – seća se.-Nisam izdržao, upitao sam trenera što me nema u timu? „Ti si povređen“ – odgovorio mi je. Tada, iako sam određen za rezervu, nisam ni izlazio na teren. Nekako u to vreme spremao sam se da pravim kuću. Ređe sam odlazio na treninge i to je bio kraj moje fudbalske karijere. Iz „Goše“ sam prešao za referenta u SDK. Lično me primio direktor Rajko Blagojević. Služba društvenog knjigovodstva se 1965. uselila u novu zgradu. Useljenje je bilo istovremeno kad se otvarao nacionalni restoran „Konak“ koga je preuzelo Trgovinsko preduzeće „Uzor“. Svirao je Baba iz Bresja, violinista iz filma „Skupljači perja“. Aca Danilović, jedan od direktora u „Uzoru“, bio je angažovao Lepu Lukić. U jednom trenutku su je doveli i kod nas, u SDK. Kad je Baba počeo da svira okretne igre, zamolio sam je za ples. Malo se nećkala, a onda pristala…
Godine 1966., po nalogu Edvarda Kardelja, broj zaposlenih u SDK Jugoslavije smanjen je sa 24.000 na 12.000. Tada je SDK u Smederevskoj Palanci, Velikoj Plani i Mladenovcu imao filijale. Smanjenjem broja zaposlenih, od tri filijale trebalo je samo jedna da zadrži taj status, a ostale dve da postanu ekspoziture.
-Mladenovac je tada imao najviše uslova za filijalu – napominje Milija Urošević.- Na čelu SDK Jugoslavije nalazio se Hilmija Hasanagić. Njega su se svi bojali. Međutim, kako je bio prijatelj Rajka Blagojevića, saglasio se da u Smederevskoj Palanci ostane isti broj zaposlenih. Krenuli su sastanci, rasprave, a s njima i otkazi u dotadašnjim filijalama u Mladenovcu i Velikoj Plani. U Mladenovcu je sednica Radničkog saveta trajala od deset do šest časova ujutru narednog dana. Ja sam određen da vodim zapisnik, koji je kasnije služio kad dokaz na sudu, pošto su neki koji su dobili otkaz bili podneli tužbe sudu. I tad se desio jedan nemio slučaj. Radnik SDK u Mladenovcu, koji je bio pred penzijom, a našao se na spisku za otkaz, ustao je i pošao u toalet, gde je i umro.

Milija je 1971. upisao Višu ekonomsku školu u Novom Sadu, koju je završio za 26 meseci, uz rad, ali tako da je sa posla odsustvovao samo kad je polagao ispite. Dok je studirao, veli, ni jedan dan nije izašao u grad. Diploma VEŠ dovela ga je u kontrolu SDK za platu od tadašnjih 600.000 dinara. Međutim, u Ugostiteljsko-turističkom preduzeću „Palanka“ ponudili su mu veću platu nego što je imao u SDK. Dobio je radno mesto kontrolora u ugostiteljstvu. U međuvremenu je na snagu stupio Zakon o udruženom radu, pa su u UTRO formirane dve organizacije udruženog rada: OOUR „Jasenica“ i OOUR Hotel „Kiseljak“.
-Mene je tadašnji direktor Radne organizacije UTRO „Palanka“ Toplica Maričić predložio za direktora OOUR „Jasenica“, kojoj su pripadali svi ugostiteljski objekti u gradu – iznosi Milija.- Prihvatio sam ponudu i ubrzo su krenule investicije u uređenje ugostiteljskih objekata. Sećam se da je tada prvo počelo renoviranje restorana „Bašta“. Onda je došlo i do toga da na železničkoj stanici sagradimo novi ugostiteljski objekat, prvi od tvrdog materijala na zemljištu Železnice. Do tada su podizani samo montažni objekti…Iz tog perioda izneo bi samo još i to da sam za direktora OOUR „Jasenica“ postavljen bez prethodne saglasnosti Opštinskog komiteta Saveza komunista na čijem se čelu nalazio moj školski drug Buca Ilić. Moguće je da sam u to vreme jedini u opštini postao direktor bez saglasnosti Partije i na tom mestu ostao do 1. januara 1992. godine kad sam otišao u penziju.
Milija Urošević je zadovoljan svojom životnom i radnom biografijom. U braku sa suprugom Milevom dobio je dva sina: Andreju i Aleksandra. Imaju dva unuka i unuku: Filipa, Miljana i Teodoru.

-Od 1992. godine u kući živi nas devetoro: supruga, ja, sinovi, dve snaje Olivera i Stojanka i troje unučadi – s ponosom ističe Milija Urošević.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2015. godine.)