Александар Саша Јелић: ОМИЉЕНИ ПРОФЕСОР МЕЂУ ЂАЦИМА ПАЛАНАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ (5)
Син је просветних радника Надежде и Владислава. Основну школу и Гимназију завршио је у Смедеревској Паланци. Студије историје окончао је у Београду. Прво радно место добио је у Основној школи „Никола Тесла“ у Голобоку. Радио је и у Историјском архиву. Активно се бавио спортом. Предавао је више предмета у Гимназији и Машинско-електротехничкој школи „Гоша“. Професор је историје у Паланачкој гимназији. Омиљен је међу својим ученицима.
Обављао је и важне друштвене функције и био на челу управних одбора угледних установа културе и локалног информисања. И то све као нестраначка личност. Срцем је, ипак, везан за професуру у којој постиже и значајне резултате. Поносан је на своје ђаке који су заблистали на општинским, регионалним и републичким такмичењима.
Наш саговорник је дипломирани историчар Александар Саша Јелић.
Разговарамо у Редакцији нашег листа. Дошао је строго у заказано време.
И креће прича:
-Кад би се знаменити људи Смедеревске Паланке стрељали, ја бих џабе изгубио главу.
Необичан почетак за животну исповест.
Али, прича је изгледа једино тако и могла да почне.
Искрено и одмерено.
Наставља:
-Моји отац Владислав Јелић Џоја је учинио за свој град више него што ћу ја икада урадити.
Има право.
Владислав је био појам радиности, човекољубља, паланкољубља и завичајољубља.
Наставља:
-Моја мајка Надежда, рођена Здравковић, је трећа генерација Београђана.
Као из рукава сипа податке:
-У Смедеревској Паланци живи од 1954. године. Значи, већ шест деценија. Предавала је руски, француски и српски језик, ликовно и музичко образовање.
Пре четврт века ми се поверила: „Сине, данас се више осећам као Паланчанка него као Београђанка“. И заслужује тај статус.
Толико о родитељима и пореклу.
Прелазимо на Сашино школовање.
-Био сам ђак „Олге Милошевић“, једне од три, тада најмање, Основне школе у граду. По њеном завршетку, уписао сам се у Гимназију „Света Ђорђевић“, данас је то Паланачка гимназија.
Опет о мајци, професору руског језика:
-Имао сам срећу, иако је била разредна мојој генерацији, да ми не предаје…
А онда износи задивљујуће податке из њене животне биографије:
-Радила је 52 године у просвети. Од тога 39 година у настави и 13 као испитивач из руског језика, све док није обневидела…
Није му предавао ни отац Владислав. Пре него што је отишао из просвете, предавао је физичко васпитање и образовање. Тако се тада, једноставно и јасно, звао тај предмет.
Чиме се све бавио наш саговорник?
-Од увек сам волео спорт – предочава.- Играо сам за Кошаркашки клуб „Младост“. У то време сви играчи су били из Смедеревске Паланке. Дакле, деца са нашег асфалта. Био сам и селектор млађих екипа. Пет пута сам ишао на републичка такмичења заједно са садашњим директором Паланачке гимназије ВикторомСрбуом. Имам три медаље са школских такмичења: бронзану из кошарке, сребрну из атлетике и златну са стонотенисеркама Паланачке гимназије.
Дотичемо се његових функција. За њих је карактеристично једно: све су биле неплаћене.
-Радио сам волонтерски, али не и аматерски – подвлачи.
Ређа их по сећању:
Председник Управног одбора РНО „Јасеница“ и Народног музеја, председник Уметничког савета Биоскопа (15 година), две године члан, а четири председник Уметничког савета Градског позоришта, четири пута, из редова запослених, биран у Школски одбор Паланачке гимназије, обављао дужност уредника филмског програма ТВ „Гоша“, био је повереник међународног удружења „Клио“, потпредседник Кошаркашког савеза Подунавско-браничевског округа, три године председник Комисије за избор најбољег паланачког спортисте, екипе и кандидата за животно дело.
-Имао сам задовољство и част да држим слово добитницима награде за животно дело Драги Псутки, који је по мени најбољи спортиста који је остао у Паланци, Божидару Коцејићу – Шјору, Сплићанину кољи је више него везан за Паланку и њен спорт и мом професору, а две године директору Милораду Бајовићу – додаје.
Последњих 11 година члан је Драмског студија Гимназије. Као врле чланове помиње и тројицу својих колега: професора у пензији Мирослава Јозића и још увек активног професора Зорана Тодоровића- Тодора, и донедавног директора Гимназије Драгољуба Ђорђевића-Дракчета.
У наставку истиче:
-Они су синоним за Гимназију: Јозић јер члан Удружења књижевника Србије, а Тодоровић члан УЛУС-а. Професор Ђорђевић је редовно са нама, чак пет пута, ишао у Крагујевац на Републички фестивал гимназијских позоришних остварења, затим у позориште „Дадов“ у Београду, у Ваљево, Стару Пазову и позориште „Масука“ у Великој Плани. Јозићева цела породица је радила у Драмском студију. Његова супруга Вера бавила се костимом. И све троје њихове деце, којима сам предавао и сарађивао приликом припрема академија за дан Школе, светосавских свечаности и позоришних представа, била су радно ангажована у Драмском студију. Ја сам био или асистент редитеља, или инспицијент у представи „Бог“ по тексту Вуди Алена у режији Павла Јозића. То је једина представа која је објединила награде стручног жирија и публике.
У разговору обелодањује и функцију помоћника команданта за васпитање и морал елитне јединице 24.инжењеријског пука чији је командант био Драгољуб Лала Миолски. За њега каже да је учинио много за паланачку општину. Руководио је изградњом путева у селима око Смедеревске Паланке. Извео је и позамашне земљане радове на траси којом је Смедеревска Паланка требало да добије прикључак на ауто-пут Београд – Ниш, код Лозовичке чесме.
С поносом истиче да је резервни официр. Прву звездицу добио је у Школи за резервне официре у Билећи. У јуну, после 31 године, био је у Билећи и Требињу, где је служио војни рок.
Даљи ток разговора усмеравамо на ученике, школу и професуру.
Саша прича:
-Ја изузетно ценим и волим своје ђаке. Мислим да и они цене и воле мене. То је зато што им не стварам желудачну киселину. Оцењивање знања иде од 1 до 5, али ја дајем оцене од 2 до 5. Ђаци мене не воле зато што сам добар предавач, или зато што дајем добре оцене, већ због тога што се и шалим с њима. Шала је основа мог живота. Признајем да мало више волим децу са села, која су, у ствари, ђаци-путници, и женску децу која су рањива. То не значи да не волим и градску децу. Ученици са села редовно долазе у школу и углавном не касне, за разлику од својих вршњака Паланчана. Често их питам: Где се налази Паланачка гимназија? А онда кажем како се налази лево, од Аутобуске станице идући према Кисељаку. Они се на то слатко смеју.
Питамо: Које је све предмете до сада предавао?
-Историју, нормално, затим Устав и права грађана, предвојничку обуку и три године ликовну културу у Машинско-електротехничкој школи „Гоша“ – износи професор Јелић. – Своје ученике редовно водим у Галерију модерне уметности, Народни музеј и Историјски архив. Једном годишње имам час када их упознајем са културно-историјским споменицима у центру Смедеревске Паланке.
Што се тиче града, највише је, природно, везан за професуру, културу и спорт који сматра делом културе.
-Сваки спорт ми је драг срцу. И тако ће бити за навек – зариче се.
Десет његових бивших ђака данас су професори историје.
(Напомена уредништва: разговор је вођен 2014. године.)