Aleksandar Saša Jelić: OMILJENI PROFESOR MEĐU ĐACIMA PALANAČKE GIMNAZIJE (5)

Sin je prosvetnih radnika Nadežde i Vladislava. Osnovnu školu  i Gimnaziju završio  je u Smederevskoj Palanci. Studije istorije okončao je u Beogradu. Prvo radno mesto dobio je u Osnovnoj  školi „Nikola Tesla“ u Goloboku. Radio je i u Istorijskom arhivu. Aktivno se bavio sportom. Predavao je više predmeta u Gimnaziji  i Mašinsko-elektrotehničkoj školi „Goša“. Profesor je istorije u Palanačkoj gimnaziji. Omiljen je među svojim  učenicima.

Obavljao je i važne društvene funkcije i bio na čelu upravnih odbora uglednih ustanova kulture i lokalnog informisanja.  I to sve kao nestranačka ličnost. Srcem je, ipak, vezan za profesuru u kojoj postiže i značajne rezultate. Ponosan je na svoje đake koji su zablistali na opštinskim, regionalnim i republičkim takmičenjima.

Naš sagovornik je diplomirani istoričar Aleksandar Saša Jelić.

Razgovaramo u Redakciji našeg lista. Došao je strogo u zakazano vreme.

I  kreće priča:

-Kad bi se znameniti ljudi Smederevske Palanke streljali, ja bih džabe izgubio glavu.

Neobičan početak za životnu ispovest.

Ali, priča je izgleda jedino tako i mogla da počne.

Iskreno i odmereno. 

Nastavlja:

-Moji otac Vladislav Jelić Džoja je učinio za svoj grad  više nego što ću ja ikada uraditi.

Ima pravo.

Vladislav je bio pojam radinosti, čovekoljublja, palankoljublja i zavičajoljublja.

Nastavlja:

-Moja majka Nadežda, rođena Zdravković, je treća generacija Beograđana.

Kao iz rukava sipa podatke:

-U Smederevskoj Palanci živi od 1954. godine. Znači, već šest decenija. Predavala je ruski, francuski i srpski jezik, likovno i muzičko obrazovanje.

Pre četvrt veka mi se poverila: „Sine, danas se više osećam kao Palančanka nego kao Beograđanka“. I zaslužuje taj status.

Toliko o roditeljima i poreklu.

Prelazimo  na Sašino školovanje.

-Bio sam đak „Olge Milošević“, jedne od  tri, tada najmanje, Osnovne škole u gradu. Po njenom završetku, upisao sam se u Gimnaziju „Sveta Đorđević“, danas je to Palanačka gimnazija.

Opet o majci,  profesoru ruskog jezika:

-Imao sam sreću, iako je bila razredna mojoj generaciji, da mi ne predaje…

A  onda  iznosi zadivljujuće podatke iz njene životne biografije:

-Radila je 52 godine u prosveti.     Od toga 39 godina u nastavi i 13 kao ispitivač iz ruskog jezika, sve  dok nije obnevidela…

Nije mu predavao ni otac Vladislav. Pre nego što je otišao iz prosvete, predavao je fizičko vaspitanje i obrazovanje. Tako se tada, jednostavno i jasno, zvao taj predmet.

Čime se sve bavio naš sagovornik?

-Od uvek sam voleo sport – predočava.- Igrao sam za Košarkaški klub „Mladost“. U to vreme svi igrači su bili iz Smederevske Palanke. Dakle, deca sa našeg asfalta. Bio sam i selektor mlađih ekipa. Pet puta sam išao na republička takmičenja zajedno sa sadašnjim direktorom Palanačke gimnazije  ViktoromSrbuom. Imam tri medalje sa školskih takmičenja: bronzanu iz košarke, srebrnu iz atletike i zlatnu sa stonoteniserkama Palanačke gimnazije.

Dotičemo se njegovih funkcija. Za njih je karakteristično jedno: sve su bile neplaćene.

-Radio sam volonterski, ali ne i amaterski – podvlači.

Ređa ih po sećanju:

Predsednik Upravnog odbora  RNO „Jasenica“ i Narodnog muzeja, predsednik Umetničkog saveta Bioskopa (15 godina), dve godine član, a četiri predsednik Umetničkog saveta Gradskog pozorišta, četiri puta, iz redova zaposlenih, biran u Školski odbor Palanačke gimnazije, obavljao dužnost urednika filmskog programa TV „Goša“, bio je poverenik međunarodnog udruženja „Klio“, potpredsednik Košarkaškog saveza Podunavsko-braničevskog okruga, tri godine predsednik Komisije za izbor najboljeg  palanačkog sportiste, ekipe i kandidata za životno delo.

-Imao sam zadovoljstvo i čast da držim slovo dobitnicima nagrade za životno delo Dragi Psutki, koji je po meni najbolji sportista koji je ostao u Palanci,  Božidaru Kocejiću – Šjoru, Splićaninu kolji je više nego vezan za Palanku i njen sport i mom  profesoru, a dve godine direktoru Miloradu Bajoviću – dodaje.

Poslednjih 11 godina  član je Dramskog studija Gimnazije. Kao vrle članove pominje i trojicu  svojih kolega: profesora u penziji Miroslava Jozića i još uvek aktivnog profesora Zorana Todorovića- Todora, i donedavnog direktora Gimnazije Dragoljuba Đorđevića-Drakčeta.

U  nastavku ističe:

-Oni su sinonim za Gimnaziju: Jozić jer član Udruženja književnika Srbije, a Todorović član ULUS-a. Profesor Đorđević je redovno sa nama, čak pet puta, išao u Kragujevac na Republički festival  gimnazijskih pozorišnih ostvarenja, zatim u  pozorište „Dadov“ u  Beogradu, u Valjevo, Staru Pazovu i pozorište „Masuka“ u Velikoj Plani. Jozićeva cela porodica je radila u Dramskom studiju. Njegova supruga Vera bavila se kostimom. I sve troje njihove dece,  kojima sam predavao i sarađivao prilikom priprema akademija za dan Škole, svetosavskih svečanosti i pozorišnih predstava, bila su radno angažovana u Dramskom studiju. Ja sam bio ili asistent reditelja, ili inspicijent u predstavi „Bog“ po tekstu Vudi Alena u režiji Pavla Jozića. To je jedina predstava koja je objedinila nagrade stručnog žirija i publike.

U razgovoru obelodanjuje i  funkciju pomoćnika komandanta za vaspitanje i moral elitne jedinice 24.inženjerijskog puka čiji je komandant bio Dragoljub Lala Miolski. Za njega kaže da je učinio mnogo za palanačku opštinu. Rukovodio je izgradnjom puteva u selima oko Smederevske Palanke. Izveo je i pozamašne zemljane radove na trasi kojom je Smederevska Palanka trebalo  da dobije priključak na auto-put Beograd – Niš, kod Lozovičke česme.

S ponosom ističe da je rezervni oficir. Prvu zvezdicu  dobio je u Školi za rezervne oficire u Bileći. U junu, posle 31 godine, bio je u Bileći i Trebinju, gde je služio vojni rok.

Dalji tok razgovora usmeravamo na učenike, školu i profesuru.

Saša priča:

-Ja izuzetno cenim i volim svoje đake. Mislim  da i oni cene i vole mene. To je zato što im ne stvaram želudačnu kiselinu. Ocenjivanje znanja ide od 1 do 5, ali ja dajem ocene od 2 do 5. Đaci mene ne vole zato što sam dobar predavač, ili zato što dajem dobre ocene, već zbog toga što se i šalim s njima. Šala je osnova mog života. Priznajem da malo više volim decu sa sela, koja su, u stvari,  đaci-putnici, i žensku decu koja su ranjiva. To ne znači da ne volim i gradsku decu. Učenici sa sela redovno dolaze u školu i uglavnom ne kasne, za razliku od svojih vršnjaka Palančana. Često ih pitam: Gde se nalazi Palanačka gimnazija? A onda kažem kako se nalazi levo, od Autobuske stanice idući prema Kiseljaku. Oni se na to slatko smeju.

Pitamo: Koje je sve predmete do sada predavao?

-Istoriju, normalno, zatim Ustav i prava građana, predvojničku obuku i tri godine likovnu kulturu u Mašinsko-elektrotehničkoj školi „Goša“ – iznosi profesor Jelić. – Svoje učenike redovno vodim u Galeriju moderne umetnosti, Narodni muzej i Istorijski arhiv. Jednom godišnje imam čas kada ih upoznajem sa kulturno-istorijskim spomenicima u centru Smederevske Palanke.

Što se tiče grada, najviše je, prirodno, vezan za profesuru, kulturu i sport  koji smatra delom kulture.

-Svaki sport mi je drag srcu. I tako će biti za navek – zariče se.

Deset njegovih bivših đaka danas su profesori istorije.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2014. godine.)