Snežana Palić: NAŠLA KLICU RAZLOGA ZA UMETNIČKI KONCEPT (4)

Rođena je u Azanji, Osnovnu školu pohađala u Čačku i Smederevskoj Palanci, učestvovala na „Maloj Groharjevoj likovnoj koloniji“, likovno obrazovanje sticala u Nišu, prvu „tezgu“ imala u Savezu socijalističke omladine, prvo radno mesto dobila u Centru za informacije „Goša“, prvu samostalnu izložbu priredila u Domu JNA, oprobala se kao dizajner, bila tehnički urednik novina, opremala knjige, učestvovala na mnogim slikarskim kolonijama, njene slike stigle su do Južne Afrike, Australije i Amerike

„…Jednoga dana, kad više ničeg ne bude bilo, postojaće boje za oči koje ne postoje“- napisao je u knjizi utiska, povodom prve samostalne izložbe Snežane Palić, upriličene 26. aprila 1979. godine u galeriji Doma JNA u Smederevskoj Palanci dr Dragan Milivojević, uz napomenu da nije originalan, ali jeste od srca iskren.
Glumica Branka Veselinović, koja je tih godina bila čest gost „Goše“, posvetiće joj stihove:
Draga, Snežana, slikarko mlada,
da čestitam, hoću srcem sada,
tvoje slike sve imaju krila
poleti još, Snežana, mila!
Nek ti muza cvate bez prestanka,
Sve najleše želi tebi Branka.
I druga njena samostalna izložba, priređena u istom prostoru 4. marta 1982. godine, pobudila je pažnju likove publike. Književnik Milutin Srećković primetiće da je kolaž u modernom slikarstvu izraz one predmetnosti koja se, nezadovoljna ravnodušnošću svog postojanja, preobražava u novi smisao.
„Snežana Palić je našla klicu razloga za umetnički koncept svojih kolaža, oblikujući ih kao pravo života da se u svemu javi istančanim nervom lepote i tako bude svest koja sebe shvata i tvori“ – reći će Srećković. „Umetnica je čula nemušti jezik stvari i ponudila im je boje i oblike kako bi se oslobodile za govor. Zato na ovim kolažima gledalac prepoznaje po neki svoj nedosanjani san, suočava se sa odavno zaboravljenim intimama, zastaje iznenađen stvarnošću nečega što je ranije nazivao iluzijom.“

U knjizi utisaka svoju ocenu Snežaninih radova daje i književnik Dragutin Paunić:
„Lepo. Sa puno ukusa i smisla za zanat zvani: slika. Suočena sa dosta teškom disciplinom u slikarstvu – izlazi kao vešt pobedilac na radost očiju kojima je slika uvek (i obavezno) najlepši vidokrug. I još nešto: To se primećuje, kao što se primećuje lepota i šarm mlade umetnice.“
O tome kako Snežana odbačene sitnice pretvara u maštovite igračke i atraktivne kolaže zbog kojih joj je uvek „puna kuća“, Momčilo Kovačević je u „Praktičnoj ženi“ napisao:
„Ova umetnica, tehnički urednik i majka još nikada ništa nije bacila. Razigrana mašta ove žene oduvek joj je omogućavala da praznu flašicu od parfema i iznošenu suknju pretvori u lutkicu za devojčice, dok se čipke sa kombinezona, štipaljke, ostaci polomljene olovke, ili latice opale ruže utapaju u kolaže priznate umetničke vrednosti…Ona spada u plodne ali ne u one umetnike koji po svaku cenu, često i nepripremljeni žele da se istaknu, da se za njih čuje.“

Njen likovni dar prepoznat je još u nižim razredima Osnovne škole.
-Obožavala sam svoju učiteljicu Ankicu Tatalović – naglašava Snežana i predočava da je Osnovnu školu pohađala u Čačku („Vuk Karadžić“) i u Smederevskoj Palanci („Olga Milošević“). Umela je da mi priđe i podstakne da razvijam svoj talenat. Stalno je, pošto bi me blago pomilovala po kosi, govorila: „Moj mali umetnik, moj anđeo…“ Ja sam posle tih reči dobijala krila. Crtala sam i učestvovala na đačkim izložbama u školi. Moji vršnjaci su se oduševljavali. U višim razredima osmoljetke likovno mi je predavala nastavnica Dušanka Vasić. Izlagala sam svoje crteže i napredovala.
Kao talentovani likovnjak, 1973. godine upućena je na Malu Groharijevu slikarsku koloniju u ŠkofjaLoki. Tamo su se kao likovnjaci isticala još dva đaka: Đorđe Zdravković iz OŠ „Olga Milošević“ i Zoran Todorović iz OŠ „Heroj Radmila Šišković“.
-Bilo je predivno u Sloveniji- naglašava Snežana.- Crtali smo i uživali. „Gremo na kosilo“ – pozvala nas nastavnica likovnog, Slovenka. Kakva kosidba, pomislila sam, pa ovde smo došli da crtamo! Ali, sve se brzo razjasnilo. Bio je to poziv na ručak. Dve godine kasnije bili smo opet u Sloveniji, u Vuzenici. Smestili su nas kod svojih vršnjaka. I opet me zbunio slovenački jezik. Devojčica kod koje sam bila, posle nekoliko sati crtanja, kaže roditeljima: „ Jaz sem trudna.“ Zinula sam od čuda. A onda je usledio prevod: „Ja sam umorna“.
Sledeća Snežanina obrazovna stanica bila je Srednja umetnička škola „Đorđe Krstić“ u Nišu. Svi nastavnici su znali za njenu želju da se tamo likovno usavršava, ali i to da njeni siromašni roditelji to ne mogu da joj omoguće. Ali, u to vreme obrazovan je Titov fond za talente. Konkurisala je i dobila četvorogodišnju stipendiju. Položila je prijemi ispit i upisala se na grafički smer.
-Imala sam divne profesore – veli Snežana.- U lepom sećanju mi je ostao profesor Dragan Kostić. Predavao je crtanje. Sećam se, radili smo akt. Bilo je jako hladno. “Kreka“ se usijala, ali je sala velika. Došao je do mene. Gleda crtež. „Šta je, Snežana, zašto si posustala?“ – pita. „Radi, samo radi, blago meni“. Ne mogu, profesore, gladna sam. On zaćuta na trenutak, a onda: „Nastavi, Snežana, biće nešto od tebe…“
Njoj je omiljeni predmet bio plakat. Predavao je Miloš Bogićević. On je tada radio dizajn za pirotski „Prvi maj“. Često je donosio i učenicima pokazivao svoje radove. I profesor Kostić se bavio dizajnom. Njegovo delo je bilo rešenje za čuvenu „Drinu“.
-Imala sam i divnu razrednu – seća se Snežana. Zvala se Dušica Cvetković. Umrla je pre dve godine. Mnogo mi je žao. Mi smo je zvali Ćetkica. Nije najrazgovetnije izgovarala slovo Č.
Kad je završila školu, imala je poziv za rad u Sloveniji. Lično ju je zvao Lojze Malovrh, predsednik Male Groharijeve slikarske kolonije. Nije otišla i danas se kaje. Prvu „tezgu“ imala je u Savezu socijalističke omladine. Radila je rešenje za Omladinsku radnu akciju. Kasnije i za Boks klub.
-Moj profesor u Umetničkoj školi Pavićević imao je dobrog druga, boksera kome se ne sećam imena – kaže Snežana.- Ali, sećam se njegovih reči kako je najbolji trenutak u boksu kad pobeđeni podigne ruku pobedniku. To je meni dalo ideju za rešenje znaka BK „Goša“.

-Prvi posao sam dobila u Centru za informacije „Goša“ – predočava.- Srela sam tadašnjeg glavnog i odgovornog urednika svih „Gošinih“ glasila. Rekao mi je: „Dođi, za tebe ima mesta kod nas.“ Ja sam počela da radim 1.juna 1979. godine, isto kad i Đurađ Gavrilović i Milorad Stojilović. Bila sam prvo saradnik u tehničkoj redakciji, pa tehnički urednik lista „Goša“ i ostalih pisanih glasila. Uporedo sam radila idejna rešenja za znake sportskih kolektiva, za značke, plakate, memorandume, opremala knjige…Bila sam u predsedništvu fabričkog Kulturno-umetničkog društva. Stizala sam da se, kao tehnički urednik, angažujem i van „Goše“: u „Osnovcu“, „Uzoru“, „Trećem oku“….
Likovno stvaranje, i pored svih tih poslova, nije zapostavljala. Na to ukazuje i ovaj citat iz teksta Momčila Kovačevića pod naslovom „Ništa nije za bacanje“:
„Mada je u stalnom radnom odnosu kao tehnički urednik u fabričkom listu „Goša“, prava i jedina ljubav Snežane Palić ostaju dela nastala od odbačenog. Čim stigne u svoj neveliki stan pretrpan medvedićima, zekama, patuljcima i drugim junacima imaginarnog sveta nastalog od parčadi tkanine, neupotrebljivih kalemova bakarne žice, plastičnih kašičica i niza sličnih svari, ova umetnica stvara nove doživljaje, slike koje pogled zarobljavaju.“
Oprobala se i kao scenograf i kostimograf. Sarađivala je sa Mićom Berićem, Ljubom Mirčevskim i Ljiljanom Konjahin u predstavi „Karađorđe“ i sa Jugom Radivojevićem, rediteljem, predstave „Iza kulisa“. Radila je i za „Srpsku dramu“. Njeno interesovanje kretalo se na relaciji: scenografija – kostim – plakat. Nažalost, malo je njenih idejnih rešenja sačuvano. Sve je odnela majska poplava.

Njeno likovno umeće doći će do punog izražaja u TV „Goša“, posle Kopra, druge lokalne televizijske stanice u Jugoslaviji, koja je nakaradno privatizovana i – uništena! Što se Snežaninih likovnih ostvarenja tiče, ona se danas nalaze u mnogim zemljama Južne Afrike, Amerike i Australije… Jedna njena slika (kolaž) visi o zidu u Ambasadi Angole. Učesnik je mnogih slikarskih kolonija i član Društva likovnih stvaralaca „Vuksan“ od osnivanja.
Ponosna je na ćerke Jelenu i Jovanu od kojih ima četvoro unučadi. Jelena je fizioterapeut, talentovana je za slikarstvo, radi u vrtiću „Puž“. Jovana je završila Likovnu akademiju, živi u Beogradu i često izlaže sa članovima DLS „Vuksan“.
U životni i stvaralački mozaik Snežane Palić, sa zadovoljstvom unosim rečenicu iz knjige utisaka sa njene druge samostalne izložbe, koju je potpisala nastavnica Dušanka Vasić. Ona glasi: „Ponosim se svojom učenicom“.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2014. godine)