ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Наши људи - Паланчани који се памте" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2021. године

Мирјана Николић: ЧУДЕСНА АВАНТУРА ДУХА (3)

Рођена је у Високом, одрастала у Инђији, с мајком живела у Смедереву, Гроцкој, Младеновцу и Смедеревској Паланци, желела да студира сликарство, у воде уметности упутио је Бане Радовановић Раф, радила је и пензију стекла у „Гоши“
Оно што је некада прижељкивала тиме се данас бави. Волела је да упише студије сликарства, а игром случаја кренула је другим путем. Постала је женски фризер што је, такође, на неки начин у дослуху са уметношћу. Међутим, посао је добила у „Гоши“ (мостовно) у кадровској служби где је остварила пун стаж и одатле отишла у пензију.
Наш саговорник Мирјана Николић нема атеље. Слика у свом стану, излаже и редовно иде на ликовне колоније. Члан је Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“. Заступљена је и у поставци традиционалне овогодишње јесене изложбе. Слика углавном пејсаже и мртву природу. То су, како је то лепо уочио књижевник Драгутун Паунић, два њена омиљена жанра.
-Када се први пут срела са уљаним бојама, неопозиво је поверовала у свој таленат, ни за тренутак не сумњајући у сопствену сликарску способност – написао је поводом једне њене изложбе књижевник Паунић.-Такво мишљење, које је тада могло бити само својеврсна младалачка егзалтација, временом се потврдило једним зрелим и озбиљним стваралачким опусом. Разуме се, тај пређени пут, био је: грч и напор, расипање и пропињање. И, надасве, чудесна авантура духа, пуна најразличитијих препрека, карактеристичних за све аматерске самотнике. Али, и поред свега, она је данас, неоспорно аутохтон сликар, стваралац са препознатљивим рукописом.
Наслањајући се у многим фазама стваралаштва на чист реалистички поступак са израженим примесама експресионизма, Мирјана Николић је, као што је већ примећено, изнашла оригиналан израз, у коме се осећа традиционалистичка кичица у снажном импасту. Овом свом запажању, Паунић додаје:
-Свагда на широком и јединственом простору између јаве и сна, избија њена, рекло би се, урођена, ретка сликарска распеваност и лакоћа, која као да може све да дохвати, и ништа да јој се не отме и измакне. Пејсажи и мртве природе, у ствари су, необични спојеви облика и боја идиличне и ведре слике савременог света, чији је задатак да нам, барем на кратко, растужену и опору свакодневицу учине пријатнијом и сношљивијом. Пред Мирјаном Николић, сликарком особитог сензибилитета, су многе самосталне и колективне изложбе, преко којих ће се она (за сада, још увек скрајнута у медијску сенку) тек наметнути нашој перцепцији поимања лепоте и уметности уопште. Јер, њена платна последњих година постала су празник за очи небројаних љубитеља сликарства.
То би, могло би се казати, била реч ликовне критике, односно слика њеног стваралаштва каквог га је видео један од бољих познавалаца сликарства књижевник Драгутин Паунић. Стоји и оцена о томе да је изостала медијска подршка, можда и зато што се Мирјана Николић још снебива да проговори о себи. И приликом овог разговора за новине, више пута је поновила како она можда и није баш та која треба да се нађе у галерији познатих Паланчана, па ју је требало снагом аргумената убедити у супротно.
Али, кренимо редом. Од почетка њене животне приче. У неким деловима необичне, и разуме се, занимљиве. Онако како је казивала „у перо“.

-Рођена сам у Високом 1954. године, где је моја мајка Бојана радила као моделар у војно-кожарској фирми. Из Инђије, где је до тада живела, дошла је на испомоћ и ту је мене родила. Убрзо после порођаја вратила се у Инђију. Мој деда, њен отац Милорад, дошао је у Високо и одвео нас кући. Мајка више није имала деце и тако смо до последње капи њеног живота остале заједно.
Мирјана је одрастала у питомом Срему. У Инђији је завршила шест разреда осмољетке и то у три школе: „Душан Јерковић“, „Петар Кочић“ и „Јован Поповић“. А онда је уследила селидба. Животни пут је њу и мајку одвео у Смедерево. Мирјана је наставила школу, а мајка се запослила у „Велуру“.
-Од куда жеља да се бавим сликарством? – пита се Мирјана.- Одувек сам нешто црткала. Ваљда још кад сам први пут узела оловку у руку. И док су се моји вршњаци играли, ја сам одлазила у природу. Нешто ме вукло тамо. Тада нисам ни слутила да ће ме много година касније тако снажно инспирисати природа.
Ту Мирјана застаје, присећа се својих честих одлазака на железничку станицу у Инђији, међу ужурбане путнике и возове. Деда јој је био железничар, а стицајем околности, и стан им је био ту куд пролазе возови.
-Сликарски ген сам и наследила од деде – открива Мирјана.- Оловком је радио дивне цртеже. Њега су инспирисале животиње. И моја мајка је лепо цртала, али се због посла није томе могла посветити.
Мирјана је у Смедереву, по завршетку основне школе, почела да учи за женског фризера. Мајка ју је уписала у Школу ученика у привреди. Праксу је имала у једном смедеревском фризерском салону, а наставу у Пожаревцу.
-Кад сам мајци први пут рекла да бих уписала Ликовну академију, она ме некако зачуђено погледала – присећа се Мирјана.- „Ма каква Академија, треба некоме да продаш слику да би имала за хлеб“ – рекла је. „Заврши ти прво занат, да имаш парче хлеба у рукама, а онда, ако баш хоћеш, иди да студираш сликарство.
Мирјана је у Смедереву, иако је имала школских обавеза, прилично времена проводила на Дунаву. Са обале реке, посматрала је дивне пејсаже и верно их, оловком углавном,преносила на папир. Своју љубав према сликарству вешто је прикривала. Оно је било њена опсесија и тајна.

-У основној школи за писмени из српског имали смо тему: „Шта бих хтела (хтео) да будем кад одрастем“ – прича Мирјана.- Из мене је проговорила искреност и ја сам написала како желим постати сликар, ликовни уметник. Добила сам петицу, а наставница ме натерала да свој задатак прочитам пред одељењем. И онда је наступило разочарење, јер су се готово сви, док сам читала свој рад, слатко смејали. Покупила сам своје књиге и пошла кући. Џаба ти петица. Била сам тужна, а ни данас не знам шта је ту мојим вршњацима толико било смешно?
Из Смедерева је дошла нова селидба: прво у Гроцку,па у Младеновац. А затим још једна – у Смедеревску Паланку. Био је 6. фебруар 1973. кад се с мајком нашла у новом станишту.
-Мајка се запослила у „Занатству“, а селидба у нову средину за мене је била прави шок – предочава Мирјана. – Почела сам да радим у „Гоши“. И ту сам се суочила с проблемом – сваког јутра морала сам на посао, а вукла ме снажна жеља да сликам. Дешавало се по некад и да не одем на посао. Али, у фабрици сам упознала Банета Радовановића Рафа, који ме је полако и зналачки уводио у тајне сликарства.
Године 1987. урадила је прву слику за изложбу. Сећа се мотива мртве природе. Изложба је била у Галерији модерне уметности. Кад је формирано Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“, одмах је постала члан.
-Тада је све кренуло – напомиње. – Истрајавала сам. Као сликар и даље сам се развијала под будним оком Банета Радовановића Рафа. Био је врло строг и углавном оправдано. Више ме је критиковао него што ме је хвалио. Али ја сам била упорна. Пратили су ме успони и падови. Нисам очајавала, јер ја сам сликарство схватала као игру која ме опуштала. Једино ме пред сваку изложбу хватала трема, бојала сам се шта ће о мојим сликама рећи ликовна публика? Мене је стално храбрио Раде Милошевић Башинац и њему сам вечно захвална.
У једном периоду, кад јој се родила ћерка Марија, мање времена је проводила за штафелајем. Тада ни слутила није да ће и она упловити у уметничке воде. Данас у Аранђеловцу, где је засновала породицу, успешно израђује етно-намештај, иконе и осликава стакло и разне предмете. И она је члан ДЛС „Вуксан“.

Мирјана је у међувремену имала три самосталне изложбе: у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Рековцу. У Аранђеловцу је излагала у Малој галерији у Јадранској улици. Иза ње су многе ликовне колоније и колективне изложбе. У Лапову је успешно прошла селекцију и две њене слике су ушле у поставку Осме међународне изложбе у галерији Културно-туристичког центра „Стефан Немања“.
Радо се сећа свог учешћа на првој сликарској колонији у Водицама, коју је водио Радосав Прелевић. Затим су се ређале у Бијелој, Крагујевцу, Костолцу, Голупцу, Башину, Врњачкој Бањи, Пожаревцу… Ових дана била је на колонији у Својнову код Параћина.
-Тамо је заиста дивно, прави рај за уметнике – истиче Мирјана.- Радили смо у дивном амбијенту. На брдашцу се налази црква с великом портом. А са тог места, где год поглед падне, види се вијугава Морава и дивни предели Шумадије.
И тако већ годинама, између јаве и сна, ствара Мирјана Николић.

(Напомена: разговор је вођен 2014. године.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *