Mirjana Nikolić: ČUDESNA AVANTURA DUHA (3)

Rođena je u Visokom, odrastala u Inđiji, s majkom živela u Smederevu, Grockoj, Mladenovcu i Smederevskoj Palanci, želela da studira slikarstvo, u vode umetnosti uputio je Bane Radovanović Raf, radila je i penziju stekla u „Goši“
Ono što je nekada priželjkivala time se danas bavi. Volela je da upiše studije slikarstva, a igrom slučaja krenula je drugim putem. Postala je ženski frizer što je, takođe, na neki način u dosluhu sa umetnošću. Međutim, posao je dobila u „Goši“ (mostovno) u kadrovskoj službi gde je ostvarila pun staž i odatle otišla u penziju.
Naš sagovornik Mirjana Nikolić nema atelje. Slika u svom stanu, izlaže i redovno ide na likovne kolonije. Član je Društva likovnih stvaralaca „Vuksan“. Zastupljena je i u postavci tradicionalne ovogodišnje jesene izložbe. Slika uglavnom pejsaže i mrtvu prirodu. To su, kako je to lepo uočio književnik Dragutun Paunić, dva njena omiljena žanra.
-Kada se prvi put srela sa uljanim bojama, neopozivo je poverovala u svoj talenat, ni za trenutak ne sumnjajući u sopstvenu slikarsku sposobnost – napisao je povodom jedne njene izložbe književnik Paunić.-Takvo mišljenje, koje je tada moglo biti samo svojevrsna mladalačka egzaltacija, vremenom se potvrdilo jednim zrelim i ozbiljnim stvaralačkim opusom. Razume se, taj pređeni put, bio je: grč i napor, rasipanje i propinjanje. I, nadasve, čudesna avantura duha, puna najrazličitijih prepreka, karakterističnih za sve amaterske samotnike. Ali, i pored svega, ona je danas, neosporno autohton slikar, stvaralac sa prepoznatljivim rukopisom.
Naslanjajući se u mnogim fazama stvaralaštva na čist realistički postupak sa izraženim primesama ekspresionizma, Mirjana Nikolić je, kao što je već primećeno, iznašla originalan izraz, u kome se oseća tradicionalistička kičica u snažnom impastu. Ovom svom zapažanju, Paunić dodaje:
-Svagda na širokom i jedinstvenom prostoru između jave i sna, izbija njena, reklo bi se, urođena, retka slikarska raspevanost i lakoća, koja kao da može sve da dohvati, i ništa da joj se ne otme i izmakne. Pejsaži i mrtve prirode, u stvari su, neobični spojevi oblika i boja idilične i vedre slike savremenog sveta, čiji je zadatak da nam, barem na kratko, rastuženu i oporu svakodnevicu učine prijatnijom i snošljivijom. Pred Mirjanom Nikolić, slikarkom osobitog senzibiliteta, su mnoge samostalne i kolektivne izložbe, preko kojih će se ona (za sada, još uvek skrajnuta u medijsku senku) tek nametnuti našoj percepciji poimanja lepote i umetnosti uopšte. Jer, njena platna poslednjih godina postala su praznik za oči nebrojanih ljubitelja slikarstva.
To bi, moglo bi se kazati, bila reč likovne kritike, odnosno slika njenog stvaralaštva kakvog ga je video jedan od boljih poznavalaca slikarstva književnik Dragutin Paunić. Stoji i ocena o tome da je izostala medijska podrška, možda i zato što se Mirjana Nikolić još snebiva da progovori o sebi. I prilikom ovog razgovora za novine, više puta je ponovila kako ona možda i nije baš ta koja treba da se nađe u galeriji poznatih Palančana, pa ju je trebalo snagom argumenata ubediti u suprotno.
Ali, krenimo redom. Od početka njene životne priče. U nekim delovima neobične, i razume se, zanimljive. Onako kako je kazivala „u pero“.

-Rođena sam u Visokom 1954. godine, gde je moja majka Bojana radila kao modelar u vojno-kožarskoj firmi. Iz Inđije, gde je do tada živela, došla je na ispomoć i tu je mene rodila. Ubrzo posle porođaja vratila se u Inđiju. Moj deda, njen otac Milorad, došao je u Visoko i odveo nas kući. Majka više nije imala dece i tako smo do poslednje kapi njenog života ostale zajedno.
Mirjana je odrastala u pitomom Sremu. U Inđiji je završila šest razreda osmoljetke i to u tri škole: „Dušan Jerković“, „Petar Kočić“ i „Jovan Popović“. A onda je usledila selidba. Životni put je nju i majku odveo u Smederevo. Mirjana je nastavila školu, a majka se zaposlila u „Veluru“.
-Od kuda želja da se bavim slikarstvom? – pita se Mirjana.- Oduvek sam nešto crtkala. Valjda još kad sam prvi put uzela olovku u ruku. I dok su se moji vršnjaci igrali, ja sam odlazila u prirodu. Nešto me vuklo tamo. Tada nisam ni slutila da će me mnogo godina kasnije tako snažno inspirisati priroda.
Tu Mirjana zastaje, priseća se svojih čestih odlazaka na železničku stanicu u Inđiji, među užurbane putnike i vozove. Deda joj je bio železničar, a sticajem okolnosti, i stan im je bio tu kud prolaze vozovi.
-Slikarski gen sam i nasledila od dede – otkriva Mirjana.- Olovkom je radio divne crteže. Njega su inspirisale životinje. I moja majka je lepo crtala, ali se zbog posla nije tome mogla posvetiti.
Mirjana je u Smederevu, po završetku osnovne škole, počela da uči za ženskog frizera. Majka ju je upisala u Školu učenika u privredi. Praksu je imala u jednom smederevskom frizerskom salonu, a nastavu u Požarevcu.
-Kad sam majci prvi put rekla da bih upisala Likovnu akademiju, ona me nekako začuđeno pogledala – priseća se Mirjana.- „Ma kakva Akademija, treba nekome da prodaš sliku da bi imala za hleb“ – rekla je. „Završi ti prvo zanat, da imaš parče hleba u rukama, a onda, ako baš hoćeš, idi da studiraš slikarstvo.
Mirjana je u Smederevu, iako je imala školskih obaveza, prilično vremena provodila na Dunavu. Sa obale reke, posmatrala je divne pejsaže i verno ih, olovkom uglavnom,prenosila na papir. Svoju ljubav prema slikarstvu vešto je prikrivala. Ono je bilo njena opsesija i tajna.

-U osnovnoj školi za pismeni iz srpskog imali smo temu: „Šta bih htela (hteo) da budem kad odrastem“ – priča Mirjana.- Iz mene je progovorila iskrenost i ja sam napisala kako želim postati slikar, likovni umetnik. Dobila sam peticu, a nastavnica me naterala da svoj zadatak pročitam pred odeljenjem. I onda je nastupilo razočarenje, jer su se gotovo svi, dok sam čitala svoj rad, slatko smejali. Pokupila sam svoje knjige i pošla kući. Džaba ti petica. Bila sam tužna, a ni danas ne znam šta je tu mojim vršnjacima toliko bilo smešno?
Iz Smedereva je došla nova selidba: prvo u Grocku,pa u Mladenovac. A zatim još jedna – u Smederevsku Palanku. Bio je 6. februar 1973. kad se s majkom našla u novom staništu.
-Majka se zaposlila u „Zanatstvu“, a selidba u novu sredinu za mene je bila pravi šok – predočava Mirjana. – Počela sam da radim u „Goši“. I tu sam se suočila s problemom – svakog jutra morala sam na posao, a vukla me snažna želja da slikam. Dešavalo se po nekad i da ne odem na posao. Ali, u fabrici sam upoznala Baneta Radovanovića Rafa, koji me je polako i znalački uvodio u tajne slikarstva.
Godine 1987. uradila je prvu sliku za izložbu. Seća se motiva mrtve prirode. Izložba je bila u Galeriji moderne umetnosti. Kad je formirano Društvo likovnih stvaralaca „Vuksan“, odmah je postala član.
-Tada je sve krenulo – napominje. – Istrajavala sam. Kao slikar i dalje sam se razvijala pod budnim okom Baneta Radovanovića Rafa. Bio je vrlo strog i uglavnom opravdano. Više me je kritikovao nego što me je hvalio. Ali ja sam bila uporna. Pratili su me usponi i padovi. Nisam očajavala, jer ja sam slikarstvo shvatala kao igru koja me opuštala. Jedino me pred svaku izložbu hvatala trema, bojala sam se šta će o mojim slikama reći likovna publika? Mene je stalno hrabrio Rade Milošević Bašinac i njemu sam večno zahvalna.
U jednom periodu, kad joj se rodila ćerka Marija, manje vremena je provodila za štafelajem. Tada ni slutila nije da će i ona uploviti u umetničke vode. Danas u Aranđelovcu, gde je zasnovala porodicu, uspešno izrađuje etno-nameštaj, ikone i oslikava staklo i razne predmete. I ona je član DLS „Vuksan“.

Mirjana je u međuvremenu imala tri samostalne izložbe: u Aranđelovcu, Smederevskoj Palanci i Rekovcu. U Aranđelovcu je izlagala u Maloj galeriji u Jadranskoj ulici. Iza nje su mnoge likovne kolonije i kolektivne izložbe. U Lapovu je uspešno prošla selekciju i dve njene slike su ušle u postavku Osme međunarodne izložbe u galeriji Kulturno-turističkog centra „Stefan Nemanja“.
Rado se seća svog učešća na prvoj slikarskoj koloniji u Vodicama, koju je vodio Radosav Prelević. Zatim su se ređale u Bijeloj, Kragujevcu, Kostolcu, Golupcu, Bašinu, Vrnjačkoj Banji, Požarevcu… Ovih dana bila je na koloniji u Svojnovu kod Paraćina.
-Tamo je zaista divno, pravi raj za umetnike – ističe Mirjana.- Radili smo u divnom ambijentu. Na brdašcu se nalazi crkva s velikom portom. A sa tog mesta, gde god pogled padne, vidi se vijugava Morava i divni predeli Šumadije.
I tako već godinama, između jave i sna, stvara Mirjana Nikolić.

(Napomena: razgovor je vođen 2014. godine.)