Života Milić: CEROVČANIN NAJBOLJI METALAC NEMAČKE (2)

Zanimljiv životni put imao je Cerovčanin Života Milić. Njegova radna biografija ispunjena je izuzetnim postignućima. Malo je kome pošlo za rukom ono što je njemu. Rad ga je proslavio u Nemačkoj. I na to je danas vrlo ponosan. Otišao je iz rodnog sela kao kvalifikovani radnik, a dogurao do predavača na prestižnom univerzitetu. Usput je stizao da se bavi kulturom, sportom, humanitarnim aktivnostima…Sve čega se latio završavalo se uspehom.
Ali, krenimo redom. Sam kaže da je u bogatoj karijeri imao četiri faze. Prva je vezana za njegov odlazak na privremeni rad u inostranstvo, kako se to nekad govorilo. A taj privremeni rad trajao je do penzionisanja. Imao je sreću da ga je čekalo radno mesto u uglednoj firmi za metalopreradu. I desilo se nešto što se graniči sa snom: već u prvoj nedelji rada postao je poslovođa. Bio je nadređeni šezdesetorici Portugalaca. Tada, kako sam kaže, nije znao ni jednu nemačku reč.

-Kad sam stupio na posao, odredili su da šest meseci budem uz jednog kosmetskog Šiptara, kolji je već imao četiri meseca staža, samo da gledam šta se i kako radi – priča Milić.- A taj je prvi put seo u voz kad je krenuo u Nemačku. Tamo se dobro pokazao, učio je, završavao visoke škole… Pre toga nije imao ni jednu kvalifikaciju. Bio je završio samo kurs prve pomoći u JNA. Koristio sam priliku da stanem za mašinu kad on ode u toalet.
Kad je to primetio poslovođa, dotrčao je, uhvatio Milića, uhvatio ga za ramena i povukao nazad. Učinio je to naglo i prilično grubo.
-Počeo sam da drhtim – seća se Milić.- Nisam znao o čemu se radi. Tu se srećom zadesio jedan stariji Slovenac. Ostao je u Nemačkoj kad se rat završio. Radio je kao tumač. Pozvali su ga da mi objasni o čemu se radi. Naime, poslovođa Nemac, se uplašio kad me video za mašinom. Strahovao je povrediću se, pa biće belaja. Nije znao da zanat imam u malom prstu i da neke stvari znam bolje od kolega Nemaca.
Milić je bio fenomen od prvog dana rada u nemačkoj firmi. Mašine i materijale poznavao je do tančina. Bio je u neku ruku umetnik profesije.
-Ja umem da radim na ovoj mašini, ona za mene nije bauk – kazao je prilično hladnokrvno Milić.-Gledali su me začuđeno. Onda su doneli crteže da provere moje znanje. „Pročitao“ sam ih s lakoćom i vrlo precizno. „Pa vi ovo znate?“ – čudio se Nemac. Znam, kako da ne znam. Okuražio sam se i zamolio ih da ja njima postavim pitanje. A u našem zanimanju ima caka, koje malo ko zna. Jer, mnogo toga je moguće uraditi na tim mašinama. Kazao sam poslovođi da mi osim mašine i crteža ništa drugo ne treba. I napraviću šta hoće. Nemac se oduševio.
Posle dve godine rada u toj fabrici javila se nova, bolja ponuda, a gazda je bio kum Adolfa Hitlera. Njegov sin je već imao doktorsku titulu. Studirao je i usavršavao se u Americi.
-Prešao sam u malu firmu, zapošljavala je deset ljudi – nastavlja Milić.- Tamo se već čulo za mene. Govorili su kako je u Nemačku došao neki Jugosloven, metalac kakav se nije pojavio odavno. Radilo se na satnicu, a novi gazda je plaćao po komadu. Završavao sam u smeni 32 komada. Izlazilo je četiri, pet maraka na sat. Ja sam zarađivao u proseku 70 do 80 maraka dnevno. Ostali radnici nisu uspevali da me prate ni u kvantitetu ni po kvalitetu. Dvojica Austrijanaca su bili ljubomorni na mene, a ja sam ih obučavao da rade, pošto su po struci bili građevinci. Tužili su me gazdi da svakog dana čitam novine, a on me savetovao da se negde sklonim, da me ne vide s novinama u rukama.
Milić se već bio pročuo kad dobar radnik. Ponude za novi posao su gotovo sustizale jedna drugu. Gazda je saznao da hoće napustiti firmu , pa je počeo da plače, govoreći kako treba da ostane kod njega. Sledećeg dana je otpustio Austrijance tužibabe, ali je Milić, ipak, otišao u novu firmu, koja je bila u usponu. Počela je sa tri, četiri radnika, a kad je Milić odlazio iz nje bilo ih je već stotinu.

Četvrta, poslednja firma u kojoj je radio, bila je ona prava. Počeo je kao poslovođa. Posao je tekao kao voda. Jedno vreme je zamenjivao brata svog šefa, mašinskog inženjera. Brinuo je o 160 radnika.
-Na dokumentima sam se potpisivao kao dr Milić – predočava nam.- To sam se više šalio, jer ja sam u stvari drejer. Oni su to shvatili kao titulu, a u stvari u prevodu je to bilo drejer Milić. To su kasnije ukapirali studenti na jednom Univerzitetu gde sam bio predavač. Otvoreno su me pitali: „Čekajte, vi niste doktor nauka?“ Ne, ne, ja sam drejer. Moji asistenti su bili dva diplomirana inženjera. To je, da kažem, bio privatni Univerzitet. Studenti su po završetku studija dobijali zvanje inženjera, ali su mogli da rade samo u određenoj firmi. Bili su u neku ruku specijalisti za određenu oblast. U toku studija su voleli da se šale sa mnom i svi su naučili srpski jezik.
Milić je radio u oblasti Vestfalija, koja je imala 15 miliona stanovnika i tridesetak Univerziteta. Studentima je, ističe, davao dobre ocene.
-Zaslužili su, jer su sve znali – iznosi Života.-Ako je nekom teže išlo, nisam birao mesto gde ću ga podučiti, čak i u diskoteci. Četvrtkom smo imali praksu da se okupljamo, uz piće i meze, pa i tad smo jedan sat posvećivali poslu i struci. Sve je svima moralo biti jasno. Posle ove „obaveze“, moglo se ćaskati o fudbalu, o svemu šta nam padne na pamet. Svi su bili izuzetno disciplinovani, voleli su ono zašta se školuju.
Godine 2002. Milić je postao prvak Nemačke u svom zanimanju. Proglašen je na jednom sajmu među 500 kandidata.
-Svi su se sami prijavili, a mene je kandidovao jedan policajac, koji je isto bio metalac – naglašava Milić.- Trebalo je izabrati jednog bravara, strugara i trećeg koji je bio kandidovan kao tim. Između nas trojice najbolje ocenjenih, bio sam najbolji. Pročulo se to. Radili smo inovacije. Od njih smo i živeli… Pojavio se bio neki novi materijal, kad ga stegneš na mašini i udariš čekićem, on zvoni najmanje deset minuta. Prilično je težak za obradu. Osmelio sam se da probam, a samo materijal za obradu je vredeo 130.000 maraka! Uradio sam zadate operacije na četiri komada. Po mesec dana sam radio na jednom. I uspeo sam. Prvi put se obrađivao taj materijal. I to se pročulo. Saznali su i u Americi. A to je materijal koji traje večito.

Života Milić sada živi u Cerovcu. U penziju je otišao ranije zbog zdravlja. Njegov život teče na relaciji Cerovac – Smederevska Palanka. Često se može videti u društvu prijatelja. Najčešće u „Pabu“. Oslovljavaju ga „Her Žika“, i to mu godi. Gotovo da se ne odvaja od metalnog štapa svojeručne izrade. Od letnje žege brani se šeširom „na rasklapanje“. Ne taji da je u Nemačkoj dobro prošao. Pa ni to da potiče iz imućne porodice. Otac je imao tri mlina. On sada ima ono što mu je najpotrebnije – mir uz svoje najmilije. Poštovan je i cenjen. Samo da ga zdravlje posluži.

(Napomena: razgovor je vođen 2014. godine)