Божидар Коцејић Шјор: СПЛИЋАНИН ДАО ВЕЛИКИ ДОПРИНОС ПАЛАНАЧКОМ СПОРТУ (1)
Рођен је у Сплиту, где је играо кошарку у „Југопластици“ и фудбал у „Хајдуку“, у Београду је носио дрес „Црвене звезде“, “Чукаричког“ и „Конграпа“, друг из војске га довео у Смедеревску Паланку, играо је за „Раднички“ , „Младост“ и „Узор“, стално је био запослен у „Јединству“ одакле је после 35 година рада отишао у пензију
У лична документа уписан је као Божидар Коцејић. Суграђани га знају по надимку Шјор. Тако га већином и ословљавају. А рођен је у Сплиту, на Јадрану. Било је то 19. децембра 1936. године. Одрастао је у честитој породици. Отац Марко је био пекар, а мајка Анка домаћица. Она је у позним годинама почела да слика. Неколико њених ликовних остварења красе стан сина, снахе и њихове деце у паланачком „Партенону“. Била је врло талентована и с пођеднаким успехом је радила портрете и пејсаже.
Шјор је у Смедеревску Паланку дошао 1960. године, на Светог Николу. И баш тада је славио свој 24 рођендан. Дошао је и остао, јер како рече, у овом граду се заљубио, оженио и добио децу. Од првог дана у новој средини градио је спортску каријеру. С подједнаким успехом играо је фудбал, кошарку и рукомет. Фудбал га је прославио. Спорту је дао највише што је могао. Данас је поносан на резултате које је постизао.
-У овај град сам стигао из Београда – прича Шјор.- Играо сам кошарку у „Црвеној звезди“. И ко зна докле бих стигао да у клубу није избила озбиљна афера. Радило се ваљда о неком шверцу. Више играча је због тога кажњено. Мени је „Црвена звезда“ била дала стан на Чукарици. Налазио се близу старог игралишта „Чукаричког“. С обзиром да сам некада бранио за јуниорски тим сплитског „Хајдука“, одлучио сам да се посветим фудбалу. Заиграо сам за „Чукарички“, а после прешао у фудбалски клуб Грађевинског предузећа „Конграп“, који је био у нешто нижем рангу такмичења.
Ту се, вели, истакао па су на њега „бацили око“ још неки клубови. Али, прст судбине му је показао нови пут. Друг из војске је инсистирао да дође у Смедеревску Паланку. Он је већ играо за „Раднички“, па је и Шјор обукао дрес те екипе.
-Године 1963. дошло је до фузије два паланачка клуба: „Јасенице“ и „Радничког“ – сећа се Шјор.- Оба тима су добила ново име: „Младост“. Резултати новог клуба оправдали су спајање „Јасенице“ и „Радничког“. Већ у тој сезони били смо други у Српској лиги, одмах после ужичке „Слободе“. Следеће године смо постали друголигаши, а ове се навршава пола века од тог догађаја.
Док прича, Шјор погледом прати гомилу фотографија из тог времена. Ту су и признања која је добио за заслуге у развоју паланачког спорта.
-Жао ми је што се неко не сети да на пригодан начин обележи тај наш резултат – напомиње Шјор.- Ако ништа друго, требало би бар изнети сећање у локалним гласилима на то време. А имали бисмо шта да кажемо и чиме да се похвалимо. Нека та наша сећања уђу у фудбалску историју овог града.
Причом се враћамо у Сплит. Шјор је, наиме, истовремено играо фудбал за „Хајдук“ и кошарку за „Југопластику“. С радошћу показује монографију „Југопластике“ с посветом. Издата је за 75. годишњицу клуба. У њој је објављена и његова фотографија.
Можда би и остао у „Хајдуку“ да се није повредио. Шест месеци му је нога била у гипсу.
-Кошаркашки клуб је био у мом комшилуку, па је могуће да је и то био разлог што сам приступио „Југопластици“ – износи Шјор. -Међу кошаркашима је било много мојих пријатеља.Неки од њих, нажалост, више нису живи. Заволео сам кошарку и имао сам доста успеха у игри. Ту су ме и запазили из „Црвене звезде“.
Шјор са задовољством говори да је у Сплиту имао одличног тренера Хрвоја Ћулића. Он је истовремено био и играч. Нажалост, недавно је умро. Њега је, подсећа Шјор, прославила женска екипа „Југоластике“. Она је, после селекције „Црвене звезде“, била најјача екипа у Југославији.
-Мене је у „Хајдуку“ тренирао чувени барба Лука Калитерна – наглашава Шјор.- Био је то добри, стари тренер. Сви који се макар мало разумеју у фудбал, знају ко је био тај човек…
Шјор отвара кутије у којима стоје његова спортска признања.
-Ово ми је била прва Плакета за животно дело – показује.- А ово је друга Плакета коју ми је доделио Савез за физичку културу. Ово признање носи потпис Селимира Глишића. Добио сам и признање „Младости“ кад се славила 75. годишњица. И моја супруга има спортска признања…
Спортску каријеру је, напомиње, завршио у Смедеревској Паланци, али не у „Младости“, већ у „Узору“.
-Покојни Шампа је преузео да тренира ФК „Узор“, па је молио мене, Витомирца и друге да му мало појачамо клуб – подвлачи Шјор.-Прихватили смо и пласирали се у виши ранг такмичења. Били смо у рангу „Младости“. А онда се ФК „Узор“ расформирао тако да сам и ја 1976. године завршио фудбалску каријеру.
Шјор је у пензији од 1993. године. Радио је у Грађевинско-индустријском предузећу „Јединство“. Био је шеф механизације 35 година. Неко време је радио и у Рачи. Тамо га је повео Аца Радић, који је стварао нову фирму „Технорад“.
Враћамо се на почетак ове приче. Његови родитељи имали су још два сина: Петра и Витомира. Петар је умро кад је имао три године, а Витомир 1984. године.
Шјор прелистава албум. Зауставља поглед на фотографији на којој је његов отац са својим учеником.
-Узео сам ову фотографију 2010. године кад ми је умрла маћеха – предочава. А на овој фотографији – показује – смо ја и мој отац пред нашом пекаром…, а ово је „веспа“ на којој смо се ја и покојни Буца Којић Воскар из Смедеревске Паланке довезли до Сплита. Да покажем и ово…, ми смо једна од најстаријих фамилија у Сплиту, а ово је кућа мојих родитеља коју сам ја наследио. Под заштитом је државе… Сада тамо немам никога. Ова кућа ће припасти мојој деци: сину Виборгу и ћерки Анети. Она је била лекар овде, у Смедеревској Паланци, сад ради у Холандији. Син је у Београду. Завршио је Вишу тренерску школу. Бранио је у „Младости“, па је отишао у „Партизан“. Док је био на припремама у Босанској Крупи, запазили су га из „Хајдука“ и узели. Тамо је провео четири године.
Виборг је потом обукао дрес ОФК „Београд“. Истакао се у одбрани пенала. Једно време је бранио за „Звездару“, па за обреновачки „Раднички“. Играо је и у иностранству. Сада у Београду има своју Голманску академију.
Док „скачемо“ с теме на тему, са зидова Шјоровог стана „гледају“ нас озбиљна лица његовог оца и мајке. Поглед пада на фотографију младог гардисте.
-То је мој отац Марко – објашњава Шјор. – Био је краљев гардиста. Ја сам служио у Морнарици у Дивуљама. Сви мисле да сам био у војсци у Смедеревској Паланци, па остао овде. Међутим, моји животни путеви су ишли другом трасом.
Из радне биографије издваја овај детаљ. Својевремено је при Радничком универзитету предавао механику. Знање је стицао код познатог сплитског мајстора. Умео је да га пренесе и другима. Био је и члан испитне комисије за возачки испит.
Данас, као пензионер, пребира по сећањима. Доживео је много тога лепог. Радио је у фирми која је изградила многе стамбене, индустријске и друге објекте. Поред осталог, и све робне куће које су припадале трговачком ланцу „Београд“. Његов задатак је био старање да механизација функционише беспрекорно. Тако је и било.
(Напомена: разговор је вођен 2014. године)