ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Наши људи - Паланчани који се памте" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2021. године

Љубодраг Михајловић: СПЕЦИЈАЛИСТА ЗА ВОЖЊУ НА ПОЛЕДИЦИ (8)

Срео сам га на улици. Застао је да попричамо. О инструкторском послу, наравно. Каже да су његови „ђаци“ били многи виђенији Паланчани. Држао је Ауто-школу кроз коју су прошли људи најразличитијих занимања. Њих преко хиљаду.

А онда је навратио у нашу Редакцију да наставимо разговор. И кренула је исповест Љубодрага Михајловића. Рођен је 1941. у Дучини, под Космајем. Две године доцније, 1943., остао је без оца Животе. Убили су га четници испред куће. „Ти храниш партизане“ – оптужили су га, а потом је одјекнуо пуцањ.

Основну школу је завршио у Сопоту, а Школу ученика у привреди у Младеновцу. Школовао се у време велике  оскудице.

-Мајка ме испраћала у Младеновац са храном за недељу дана – сећа се.- Становао сам у Циган-мали. Многи су тада гладовали.Ја одем у школу, а из комшилука уђу у кућу у поједу ми све што ми је мајка спремила. Памтим  да сам чак 12 дана заредом јео само шљиве. Силазио сам на Железничку станицу где је било откупно место да воћем утолим глад. Тамо ме је запазио неки Радојица Васић, општински чиновник, и одвео у интернат. С обзиром  да сам био дете палог борца, Савез бораца је прихватио да ми плаћа смештај и храну.

Занат је учио у Керамици. По завршетку школе, позван је у Армију. Служио је у Скопљу две године и четири месеца. Војни рок продужио је разорни земљотрес 1963. а кад се одужио држави и народу, вратио се у Младеновац. У Керамици је потражио посао.

-У то време у предузећу су постојале радне јединице – предочава.- Да би мене примили, мајстори су морали да се одрекну дела свог „колача“. И баш тада код кафане „Таково“ срео сам Дулета Исаковића, секретара Ауто-школе у Паланци. Кратко смо попричали, а онда ме упитао: „Можеш ли сутра доћи на посао?“ Одговорио сам потврдно. И тако сам се запослио. Радио сам као инструктор и на одржавању возила.

Баш у то време одвијала се тромесечна обука за возаче у војсци. После тога слати су у јединице широм земље. Председник испитне комисије, у којој је било и једно активно војно лице, био је Миодраг Марић, командир милиције у Паланци. Инструктори нису били испитивачи, али би се ту  нашли ако се деси квар да га брзо отклоне. Кад се 1968. престало са оваквим начином обуке возача за војску, прешао је за шофера директора Водне заједнице Милосава Михајловића. Возио га пуних 10 година.

-Он је био врло строг човек – не таји наш саговорник.- Носио је исто презиме као и ја, али нисмо били род. „Први пут кад будеш закаснио на посао, предај кључеве Бори Ескићу и одмах се пењи на булдожер“ –  очински ми скренуо пажњу. „И још нешто“ – наставио је – „ако дође до неког дефекта на возилу, чак и ако ниси крив, опет да предаш кључеве надлежном службенику“. Схватио сам то веома озбиљно. И ко зна како бих прошао да нисам упознао  инжењера Драшка Додика, који је возио мото трке. Он ме је научио како се управља возилом на поледици. То ме је коштало 1.000 марака, али ни данас не жалим те паре. Мени је, захваљујући Додиковим саветима, пошло за руком да безбедно спустим камион с багером на приколици од Карајукића бунара до Дуге Пољане на Пештерској висоравни. Ни један други возач, а тад смо радили водовод у Сјеници, није тада смео да седне за волан. Ја сам прихватио, јер сам знао колико је тај булдожер био потребан радницима на градилишту у Жаркову.

На предлог Драшка Додика, који је неко време био  један од директора ЈАТ-а, изабран је за возача на Самиту несврстаних у Београду.

-Човек који је  правио распоред возача на Самиту, отворено ме питао ко ме довео у Београд и да ли сам члан Савеза комуниста – износи Љубомир.- Кад сам казао да нисам члан Партије, умало ме није најурио. На моју срећу наишао је Драшко и потврдио да ме он довео. Тек тад сам добио пропусницу да могу ући у салу, али само до врата. Припало ми је да на првом Самиту возим премијера Холандије, а на другом председника Владе Мађарске. С њима у возилу је обавезно био и официр за везу.

Имао је прилику да вози и председника Међународне банке за обнову и развој, Макнамару. Тако га је довезао и у Паланку. А онда се догодило нешто што је прво изненадило, а потом развеселило Макнамару.

-Близу „Туриста“ у сусрет нам је на бициклу долазио рабаџија Тива кога су пратили трубачи – сећа се. –Застао сам и пружио му новчаницу да плати музику. Макнамара је био збуњен, а кад је официр за везу казао сам да сам Паланчанин, Макнамара га је упитао да ли он може дати новац. Извадио је сто  марака и пружио их веселом Тиви. Овај је показао да новац преда трубачима што је са задовољством и учинио.

Љубодраг Михајловић је возио многе личности на високим државним функцијама. Тако је од Паланке до Зајечара возио Марка Никезића, чији се возач плашио поледице. Никезић је тада био у лову, а искрсао је неодложан посао у Зајечару.

-Пут је био лош, али сам „ситроеном ајкулом“ у Зајечар стигао 15 минута пре предвиђеног времена – подвлачи Љубодраг. -Кад смо се нашли на одредишту Никезић ми је рекао да се у Београду јавим његовој секретарици Гоци да ми исплати три дневнице. Возио сам и Дражу Марковића кад је био на задружној прослави у Милошевцу. Његовог брата Мому возио сам више пута док смо градили споменик на Космају. Тамо је надгледао радове сваког другог дана.  Био је веома задовољан како тече посао.

Михајловић се добро сећа многих послова које је изводила Водна заједница. Један од замашнијих био је онај на инфраструктури у „Застави“ и то у  време кад се на њеном челу налазио Раковић, а његов помоћник била Ема Митровић.

-Тридесет фирми је било  на лицитацији за тај посао – наводи. – Добила га је Водна заједница захваљујући доброј припреми и идеалном пројекту. Тада је велики проблем представљао недостатак бетонских цеви које су радили само Акотово и Далмација цемент. Наш  директор Михајловић је урадио нешто што је на лицитацији елиминисало велика грађевинска предузећа као што су „Комграп“, „Ратко Митровић“, „Иван Милутиновић“ и др. Наиме, два месеца пре лицитације, наш директор је формирао екипу са задатком да дуж трасе ауто-пута, пронађе и евидентира неупотребљене цеви великог пречника. Потом су све донете у Крагујевац и њима „опасано“ градилиште „Заставе“. Директор Раковић је упитао нашег директора: „Миле, да ти дам посао, а где ћеш наћи цеви?“ Наш директор је победоносно одговорио: „Цеви су већ стигле на градилиште!“ То је потврдила и Ема Митровић. „Миле, имаш посао!“ –  пружио му је  руку Раковић.

Велики директор Водне заједнице је потом доспео на чело „Хидропројекта“. У Београд је повео и возача Љубу.

-Возачи које је тамо затекао очигледно нису могли да га прате – закључује Љубодраг. „Нисмо ти ми Љуба, па да те возимо у Прокупље, а одатле у Зајечар“ – говорили су. „Нека, возиће Љуба и имати дневницу, а ви возите у кругу двојке“-био је категоричан директор. Миле је касније смењен, а ја сам се вратио у Паланку и  отворио Ауто-школу. Имао сам много кандидата, једно време чак сто Рома, четири стјуардесе, 20 свештеника и три попадије. Код мене је вожњу учило више лекара и директора из „Гоше“. Кроз моју школу је прошло преко 1.500 особа. После 41 године рада, отишао сам у пензију задовољан оним што сам у животу постигао.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *