Др Синиша Сики Павловић: ГЛУМАЦ ЗА ЗЛАТНИ РАМ (9)

Рецитатор, глумац, кошаркаш, лекар. То је Синиша Сики Павловић. Познато лице нашег града. Актуелни је начелник Инфективног одељења у Општој болници „Стефан Високи“. А ово је прича за златни рам.

Рођен је 16. јуна 1964. године у Бихаћу. Старији је син лекарског брачног пара Бранке  и Томислава. Његов отац био је лекар интерниста дијабетолог. Мајка је инфектолог у пензији. Обоје су лекарски позив започели у Босни и Херцеговини.

Било је то одмах по завршетку Медицинског факултета у Београду. Венчани кум је телефоном назвао познаника на високом положају.

„Имам два млада лекара…“

„Нека дођу!“ – казао је глас с друге стране жице, не сачекавши да кум Павловића заврши мисао.

Одмах су се спаковали и кренули пут Бихаћа. Био је почетак шездесетих година минулог века. Добили су стални посао, родила им се ћерка Соња а потом и први син, Синиша. Маја 1971. године свет је угледао њихов други син, Саша. Већ у јуну опет су  паковали кофере. Лекарску каријеру наставили су у Смедеревској Паланци.

У том граду је Синиша постао ђак првак. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ у свет знања уводили су га Десанка и Томислав Стојковић. Обоје учитељи  на добром гласу.

-О њима могу рећи све најбоље“ – предочава Синиша. -Научили су ме много чему. Развили су код мене осећај одговорности и открили ми лепоту учења и стицања знања. Усадили су  ми и љубав према деци.

Синиша је био одличан ђак. Осмогодишње школовање крунисао је Вуковом дипломом.

Из основачке клупе крочио је у позориште. Било је то у трећем разреду. На приредби, поводом Дана школе, отпевао је „Црвене макове“. Ту га је запазила глумица и редитељ Љубица Митровић. Позвала га да игра у представи „Цврчак и мрав“. У Градском позоришту добио је прву улогу – Цврчка. Бела светла позорнице су га освојила и расцветала у њему љубав према глуми.

Играо је потом у представама „Кликераши“, ,,Камени курир“, „Чикина кућа“, „Вечити студенти“… Подугачак  је списак улога које је тумачио. И  још их ниже у венац властите глумачке каријере.

Томе је претходило успешно учешће на смотрама рецитатора „Песниче народа мог“. Освајао је и вредне награде. Учествовао је и на многим академијама поводом прослава државних празника.

Упоредо с тим марљиво је учио и спремао се за животни позив. У Школи „Гоша“ завршио је две године усмереног образовања. Потом је наставио школовање у Гимназији – смер цитологија и цитогенетика. Након средње школе уписује  у Београду, и 1989. године завршава, Медицински факултет.

Убрзо се запослио у лозничкој кући здравља „Др Раденко Марин“, која га је распоредила на радно место лекара у Белој Цркви, удаљеној 36 километара од општинског средишта. У том месту је – како наглашава – „испекао занат“. У Лозници је добио специјализацију инфектологије коју је завршио 1998. године. У том граду се оженио и 1992. добио ћерку Вању. Она је студент књижевности. Пише поезију.

Учио је и припремао се за животни позив, али глуму није прекидао. Играо је  и у лозничком позоришту. И то веома успешно. На Међународном фестивалу одраслих за децу, који се одржавао у „Звездара театру“ у  Београду,  добио је награду за најбољу епизодну улогу у представи „Успавана лепотица“. У том позоришту остварио је  још неколико запажених рола.

Године 1999., након завршетка бомбардовања, вратио се у Смедеревску Паланку. Запослио се као лекар инфектолог у Општој болници „Стефан Високи“. Сада је начелник Инфективног одељења. У Градско позориште  вратио се на велика врата. Већ 2000. године поново је стао на „даске које живот значе“.

-Академски сликар и редитељ Миомир Јелић позвао ме да играм у представи „Ружење народа у два дела“ по тексту Слободана Селенића“- наводи Синиша. -Поверио ми је улогу Обрада  Цветковића. То је била изузетна представа којом се наше Позориште пласирало за 42. Републички фестивал у Кули. Мене је глума просто опчинила и наставио сам да играм у многим представама. Споменућу само неке: „Путујуће позориште Шопаловић“, „Вечера будала“, „Пуковник Птица“, „Чудо у Шаргану“, „Атентат“, „Мишоловка“…

У „Мишоловци“ је играо главну улогу. Свакој је, иначе, прилазио веома озбиљно. Зато га је публика тако жестоко и често награђивала аплаузом.

-У позоришту сам провео многе незаборавне дане и ноћи – са  задовољством износи наш саговорник. -Нарочито су незаборавни сусрети у Клубу нашег театра. Много  сам и пропутовао захваљујући аматерском бављењу глумом. Гостовали смо у скоро свим крајевима. Упознао сам многе добре и насмејане људе.

Синиша Сики Павловић играо је у представама које су на сцену постављали „домаћи“ и гостујући редитељи. Међу њима су били: Љубица Митровић, Веља Митровић, Миомир Јелић, Аца Митровић, Мирослав Јозић и други. У сећању носи многе лепе тренутке са дугих и исцрпљујућих проба.

-Мени су редитељи својим  умећем помагали да до најситнијег детаља уђем у лик који тумачим – напомиње Синиша. -Играјући са искусним глумцима и радећи са добрим редитељима, научио сам много тога што је потребно једном глумцу: од гегова и покрета до љубави према храму Богиње Талије. Све је то за мене било – и још је – веома очаравајуће.

Ове године је и четири деценије од како је играо у „Кликерашима“. Данас је – може се рећи – зрео глумац. Градско позориште је његова друга кућа у којој је провео многе дивне тренутке и доживљавао овације на отвореној сцени. Једном глумац, увек глумац – у његовом  случају није фраза. Позориште је  његов живот.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)