Славенка Чишић Урошевић: ПОСАО ЈОЈ ПРИЧИЊАВА РАДОСТ (10)
„Рођена сам у Пули у патријархалној породици. Отац је био високи официр Југословенске ратне морнарице, а мајка силом прилика домаћица, која га је пратила кроз живот, поштујући и њега и посао којим се бавио.“
Овако почиње своју животну исповест Славенка Чишић-Урошевић, историчар уметности, кустос у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци. Она је добро позната љубитељима ликовне уметности. Пригодном речју отвара скоро све изложбе, махом младих аутора. По начину на који то ради, уочљиво је да стручно тумачи токове ликовног стваралаштва.
Али, вратимо се на почетак ове приче. Њено одрастање и школовање пратиле су честе селидбе из града у град, из школе у школу.
-С обзиром да је отац због специфичности свог посла често био одсутан, сва брига за моје и васпитање мог млађег брата, пала је на нашу мајку за коју могу рећи да је била веома строга, али и врло правична – прича Славенка. – У кући мојих родитеља поштовала се хијерархија, знало се ко је глава породице, а постојала су и правила понашања. Њих смо се придржавали у свакој прилици. Тачно се знало како треба да се понашамо за столом, како када нам дођу гости, а како кад идемо некоме у посту.
Славенкина сећања на детињство везана су за море и морске пределе, али и за многа лепа дружења. Тешко су јој, разуме се, падала сељакања породице.
-Идући у нову средину, лишавала сам се стечених пријатељстава – прича. – Због тога сам бивала веома тужна, мада ме је свако пресељење доводило у прилику да упознајем нове другарице и другове. Лепа страна свега тога је што ми се пружала шанса да схватим и прихватим особе различитог менталитета, да упознајем специфичну културу средине у којој сам се нашла с родитељима и братом.
Основну школу похађала је у Пули, Шибенику и Београду. У нижим разредима променила је три учитељице, које данас носи у лепој успомени.
У Београду је завршила Средњу школу за индустријско обликовање (данас је то Школа за дизајн). Још од раног детињства интересовала се за моду, па се тако нашла на Одсеку за текстил. Успешно је положила пријемни испит, и због тога што се уписала у жељену школу, била је веома срећна.
А имала је срећу да су јој предавали уметници „на гласу“: Милош Гвозденовић, Нинела Пејовић, Александар Ђорђевић, и њој најдража Мирјана Марић, тада веома позната и призната модна креаторка. Ученици из њеног одељења до обожавања волели су предмете, које су предавали поменути професори. Међу најинтересантније спадали су: обликовање текстила, ткање, штампа, фотографија, ликовно.
По завршетку средње школе, уписала је студије историје уметности на Филозофском факултету у Београду.
-Ту се стицало најшире образовање из области која је мене занимала, тако да нисам размишљала ни о једном другом, осим о Факултету примењених уметности – напомиње Славенка. – На моје усмерење ка уметности, великог утицаја свакако је имао и наследни ген. Наиме, моје порекло је везано за једну стару мостарску породицу, чији су чланови кроз многе генерације били веома посвећени култури, уметности и духовности.
По завршетку студија, указала јој се прилика да ради као модни креатор у Трикотажи „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци.
-То је за мене, с обзиром да је то „посао мојих снова“, било веома примамљиво, па указану шансу никако нисам хтела пропустити – предочава наша саговорница. – Посао модног креатора је врло динамичан, прилично сложен, изазован и забаван. Било је, пре свега, велико задовољство пратити настајање и реализацију модела од скице до финалног производа. Поред уметничког креирања, задовољство је било пратити колекције на сајмовима моде у Београду, Загребу, Сарајеву… Посебну радост и знатижељу доносила су путовања и посете сајмовима у Паризу и Минхену. На све лепе доживљаје, као шлаг на торту, долазила су и вредна признања и награде. У Трикотажи „Олга Милошевић“, једној од најбољих у својој бранши у тадашњој Југославији, радила сам пуних шест година. Нажалост, промене у друштву довеле су до гашења ове, у земљи и иностранству, веома цењене Трикотаже.
После неколико година, опет игром случаја, добила је нови посао. Постала је вршилац дужности директора Центра за културу. Нешто касније запослила се у паланачком Народном музеју. Радно место гласило је: организатор програма у Графичкој галерији. И најзад, постала је кустос, организатор програма у Галерији модерне уметности.
-Бавећи се галеријским послом, пружила ми се прилика, а имам је и данас, да дубље уђем у токове културног живота Смедеревске Паланке – наглашава Славенка Чишић-Урошевић. – Последњих година дошло је до великог помака у тој области. Градско позориште је веома активно, а са својим и гостујућим представама, задовољава потребе за том врстом уметничког деловања. У граду је прорадио Креативни центар „Круг“. Ту су још Установа Културни центар и Канцеларија за младе са својим садржајима. Печат културном животу на свој начин даје и Народни музеј са својом Галеријом модерне уметности. Поред изложби, високих уметничких домета, одржавају се промоције књига, занимљива предавања и други прикладни скупови.
Славенка посебно скреће пажњу на чињеницу да је Галерија модерне уметности отворена за све видове савременог ликовног израза. У њој излажу ствараоци, који задовољавају опште, као и критеријуме које је успоставио Уметнички савет. У њој се годишње приреди 15 до 18 изложби.
-Издвојила бих ствараоце млађе генерације, као што су Миша Филиповић, Јана Даниловић, Војислав Радовановић и Гала Чаки – истиче Славенка Чишић-Урошевић. – Могу рећи да сам јако задовољна својим послом. Рад у Галерији модерне уметности, поред уживања у излаганим радовима, доноси ми и многе сусрете са занимљивим људима из области ликовног стваралаштва и сталну динамичност којој сам врло склона. Ту су и лепа дружења с публиком и добра сарадња с медијима који нас редовно прате.
(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)