Slavenka Čišić Urošević: POSAO JOJ PRIČINJAVA RADOST (10)
„Rođena sam u Puli u patrijarhalnoj porodici. Otac je bio visoki oficir Jugoslovenske ratne mornarice, a majka silom prilika domaćica, koja ga je pratila kroz život, poštujući i njega i posao kojim se bavio.“
Ovako počinje svoju životnu ispovest Slavenka Čišić-Urošević, istoričar umetnosti, kustos u Galeriji moderne umetnosti Narodnog muzeja u Smederevskoj Palanci. Ona je dobro poznata ljubiteljima likovne umetnosti. Prigodnom rečju otvara skoro sve izložbe, mahom mladih autora. Po načinu na koji to radi, uočljivo je da stručno tumači tokove likovnog stvaralaštva.
Ali, vratimo se na početak ove priče. Njeno odrastanje i školovanje pratile su česte selidbe iz grada u grad, iz škole u školu.
-S obzirom da je otac zbog specifičnosti svog posla često bio odsutan, sva briga za moje i vaspitanje mog mlađeg brata, pala je na našu majku za koju mogu reći da je bila veoma stroga, ali i vrlo pravična – priča Slavenka. – U kući mojih roditelja poštovala se hijerarhija, znalo se ko je glava porodice, a postojala su i pravila ponašanja. Njih smo se pridržavali u svakoj prilici. Tačno se znalo kako treba da se ponašamo za stolom, kako kada nam dođu gosti, a kako kad idemo nekome u postu.
Slavenkina sećanja na detinjstvo vezana su za more i morske predele, ali i za mnoga lepa druženja. Teško su joj, razume se, padala seljakanja porodice.
-Idući u novu sredinu, lišavala sam se stečenih prijateljstava – priča. – Zbog toga sam bivala veoma tužna, mada me je svako preseljenje dovodilo u priliku da upoznajem nove drugarice i drugove. Lepa strana svega toga je što mi se pružala šansa da shvatim i prihvatim osobe različitog mentaliteta, da upoznajem specifičnu kulturu sredine u kojoj sam se našla s roditeljima i bratom.
Osnovnu školu pohađala je u Puli, Šibeniku i Beogradu. U nižim razredima promenila je tri učiteljice, koje danas nosi u lepoj uspomeni.
U Beogradu je završila Srednju školu za industrijsko oblikovanje (danas je to Škola za dizajn). Još od ranog detinjstva interesovala se za modu, pa se tako našla na Odseku za tekstil. Uspešno je položila prijemni ispit, i zbog toga što se upisala u željenu školu, bila je veoma srećna.
A imala je sreću da su joj predavali umetnici „na glasu“: Miloš Gvozdenović, Ninela Pejović, Aleksandar Đorđević, i njoj najdraža Mirjana Marić, tada veoma poznata i priznata modna kreatorka. Učenici iz njenog odeljenja do obožavanja voleli su predmete, koje su predavali pomenuti profesori. Među najinteresantnije spadali su: oblikovanje tekstila, tkanje, štampa, fotografija, likovno.
Po završetku srednje škole, upisala je studije istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
-Tu se sticalo najšire obrazovanje iz oblasti koja je mene zanimala, tako da nisam razmišljala ni o jednom drugom, osim o Fakultetu primenjenih umetnosti – napominje Slavenka. – Na moje usmerenje ka umetnosti, velikog uticaja svakako je imao i nasledni gen. Naime, moje poreklo je vezano za jednu staru mostarsku porodicu, čiji su članovi kroz mnoge generacije bili veoma posvećeni kulturi, umetnosti i duhovnosti.
Po završetku studija, ukazala joj se prilika da radi kao modni kreator u Trikotaži „Olga Milošević“ u Smederevskoj Palanci.
-To je za mene, s obzirom da je to „posao mojih snova“, bilo veoma primamljivo, pa ukazanu šansu nikako nisam htela propustiti – predočava naša sagovornica. – Posao modnog kreatora je vrlo dinamičan, prilično složen, izazovan i zabavan. Bilo je, pre svega, veliko zadovoljstvo pratiti nastajanje i realizaciju modela od skice do finalnog proizvoda. Pored umetničkog kreiranja, zadovoljstvo je bilo pratiti kolekcije na sajmovima mode u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… Posebnu radost i znatiželju donosila su putovanja i posete sajmovima u Parizu i Minhenu. Na sve lepe doživljaje, kao šlag na tortu, dolazila su i vredna priznanja i nagrade. U Trikotaži „Olga Milošević“, jednoj od najboljih u svojoj branši u tadašnjoj Jugoslaviji, radila sam punih šest godina. Nažalost, promene u društvu dovele su do gašenja ove, u zemlji i inostranstvu, veoma cenjene Trikotaže.
Posle nekoliko godina, opet igrom slučaja, dobila je novi posao. Postala je vršilac dužnosti direktora Centra za kulturu. Nešto kasnije zaposlila se u palanačkom Narodnom muzeju. Radno mesto glasilo je: organizator programa u Grafičkoj galeriji. I najzad, postala je kustos, organizator programa u Galeriji moderne umetnosti.
-Baveći se galerijskim poslom, pružila mi se prilika, a imam je i danas, da dublje uđem u tokove kulturnog života Smederevske Palanke – naglašava Slavenka Čišić-Urošević. – Poslednjih godina došlo je do velikog pomaka u toj oblasti. Gradsko pozorište je veoma aktivno, a sa svojim i gostujućim predstavama, zadovoljava potrebe za tom vrstom umetničkog delovanja. U gradu je proradio Kreativni centar „Krug“. Tu su još Ustanova Kulturni centar i Kancelarija za mlade sa svojim sadržajima. Pečat kulturnom životu na svoj način daje i Narodni muzej sa svojom Galerijom moderne umetnosti. Pored izložbi, visokih umetničkih dometa, održavaju se promocije knjiga, zanimljiva predavanja i drugi prikladni skupovi.
Slavenka posebno skreće pažnju na činjenicu da je Galerija moderne umetnosti otvorena za sve vidove savremenog likovnog izraza. U njoj izlažu stvaraoci, koji zadovoljavaju opšte, kao i kriterijume koje je uspostavio Umetnički savet. U njoj se godišnje priredi 15 do 18 izložbi.
-Izdvojila bih stvaraoce mlađe generacije, kao što su Miša Filipović, Jana Danilović, Vojislav Radovanović i Gala Čaki – ističe Slavenka Čišić-Urošević. – Mogu reći da sam jako zadovoljna svojim poslom. Rad u Galeriji moderne umetnosti, pored uživanja u izlaganim radovima, donosi mi i mnoge susrete sa zanimljivim ljudima iz oblasti likovnog stvaralaštva i stalnu dinamičnost kojoj sam vrlo sklona. Tu su i lepa druženja s publikom i dobra saradnja s medijima koji nas redovno prate.
(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2015. godine.)
