Зоран Срејић: КУВАР ЗА ОБУЋАРСКОМ ТЕЗГОМ (11)

Поседује диплому куварског техничара, али му је обућарски занат животно занимање. Зове се Зоран Срејић и од 1986. године је власник обућарске радње у Смедеревској Паланци у којој ће, сва је прилика, остати до одласка у пензију. Потиче из породице, која је припадала средњем слоју. Отац Томислав је радио као електричар у „Гоши“, а мајка Дамњанка  је била домаћица. Родитељи му, на жалост, нису живи али су, како се то некад говорило, „на пут извели“ и њега и  старијег брата брата Новицу, који ради у „Гоши“.

Зоран је био ђак Основне школе „Херој Радмила Шишковић“, затим ученик усмереног образовања у Гимназији, а средње образовање је стекао у Школи ученика у привреди. Радо се сећа свог првог учитеља Милутина Алемпијевића, али и разредних из „шуварице“ Пере Крнетеи касније Надежде Јелић. Његово одељење у Школи ученика у привреди „Жикица Дамњановић водио је професор фискултуре Ранко Васић.Четворогодишње школовање успешно је окончао и добио звање кувар-техничар.

Пре него што је отишао  на одслужење војног рока радио је са зетом код једног крагујевачког обућара, где се израђивала нова обућа, али ту је био шегрт. Кад се одужио „држави и народу“, дакле кад је скинуо војну униформу, запослио се у угоститељском објекту Љубе Радисављевића у Занатском центру као конобар и кувар. Године 1988. дошао је у обућарску радњу коју је тада држао Драган Кнежевић, а припадала је старом паланачком мајстору Александру Владисављевићу.

-Ја сам, с обзиром да сам неко време радио у Крагујевцу, већ владао неким тајнама обућарског заната – прича нам Зоран Срејић. – И од те 1988. године ево ме још сам ту. Ову радњу на своје име отворио сам 1991. и ускоро ће осам деценија како се у овом простору израђује и поправља обућа. Све те године  у овом локалу се није мењала делатност. Није ми  познато да ли у граду постоји старија од ове радње.

Наш саговорник наглашава да за обућара има посла, али да се лично не радује кад му на поправку донесу обућу израђену у Кини. Она није – предочава -ни за поправку ни  за бацање. Друга је ситуација кад неко донесе кожне ципеле или чизме домаће производње, што се исплатити и поправити и платити. У принципу, има посла, увек се нешто ради.

Зоран Срејић напомиње да неки занати изумиру, многи су се погасили, па нема на пример, ташнера, сарача, дакле старих заната. Својевремено је држава стимулисала занатство, обућари су били ослобођени обавезе да имају фискалну касу и плаћања обавеза које су важиле за друге, перспективније занате.

-Трудим се да муштеријама увек изађем у сусрет – вели Зоран.- Ако ми неко донесе ташну на поправку, ја му изађем у сусрет, јер и то знам да радим, на пример да заменим каиш, шналу… Све што могу, ја урадим. Материјала углавном има, гро долази из увоза, јер код нико више не производи кожу, гуму… Зато се репроматеријал махом увози из Немачке и Грчке.

У радњи је, нарочито од кад је зимско време, од мрака до мрака. Каже да је народ одувек поправљао обућу. Колико ће за њега бити посла, зависи у првом реду од квалитета обуће. Постоји нешто што се исплати поправити и што се не исплати.

-Муштерија је увек било, некад више, некад мање, али живело се од заната – каже Зоран.- Мајстор Аца Владисављевић је био обућар на гласу. Ту бих убројао Драгана Кнежевића.Некад смо у овој радњи радили нас тројица. Ја сам ту, да кажем, био као шегрт. Квалитетне ципеле вредело је, а и исплати се, поправљати.

-Како  то да је кувар постао обућар? – питамо Зорана.

-Кад сам био ђак средње школе, у „Гоши 2“ на Рудинама требало је да се отвори Фабрика хране – подсећа. – Ја сам, а и други моји вршњаци, у томе видео прилику за посао па сам се тако определио да учим за кувара. Подигнут је чак и објекат у коме је требало да се припрема храна не само за „Гошу“ већ и за друге фирме у граду. Али, то никад није прорадило и ја сам сад ту где сам. Ја сам 1984. почео да учим куварство и завршио две године касније. Тада је то било перспективно занимање. Радио је хотел на Кисељаку, „Турист“, ресторани „Башта“, „Конак Станоја Главаша“…

Није било другог излаза, него да се сналази и запослење потражи изван угоститељске струке. За три године биће три деценије од како је обућар. Од овог заната – каже –  може да се живи, све зависи од тога како се ко снађе. Али, да се оствари нека екстра зарада, о томе ни говора.

-Овде ћу бити до пензије – вели. –  Шта ћу друго да радим? Немам баш много избора. Ово што сада радим, тераћу до пензије. Сматрам да добро радим, постоје и они који мисле другачије, али ти су мањина, више је оних који ме хвале. Доклегод је муштерија, и док се може живети од овог заната, ја ћу радити. У граду и немам неку конкуренцију. Додуше постоје још неке обућарске радње, али за све има хлеба, бар ја тако мислим. У Великој  Плани има обућара, али грађани овде доносе обућу да се поправе. У Рачи, такође, постоје обућари, али муштерије отуда долазе код мене. Могу да кажем да делом радим и за околину.

За обућаре ће увек бити посла – оптимиста је Зоран Срејић. Невоља је једино што многе занатлије нема ко да наследи. Млађи завршавају друге, перспективније школе.

-Тако је сада, погледајте само моје руке и одело – напомиње Зоран.- Увек сте у контакту с прашином, удише се лепак…Неће млади у обућаре. А и да хоће, више нико не образује обућарске раднике. Не постоји више ни мајсторско писмо. Нико се више не бави занатима: од општине па на горе. Нико да каже: „Немамо ташнера, дај да видимо ко то уме да ради, да му дамо неки локалчић и пореске олакшице“.  Да се помогне док човек стекне муштерије, па ће после да му се наплати и порез и фирмарина и све што иде уз то.Овако, још човек није честито добио ни дозволу за рад, а већ стиже чек да се плати порез.

Делом и због тога се гасе стари занати. Једноставно људи се не налазе у том послу, не виде перспективу. Има приватника који израђују нову обућу, али поправка и израда су – каже Срејић – два појма. По њему, неко прво мора знати да изради ципелу, па да је поправи.  Мајстор мора да зна где је на обући „слаба тачка“.

-Мени радни стаж тече од 1986. године – износи Зоран.-Нешто стажа сам откупио. Следеће године ћу имати 30 година радног стажа. Сад ми је 47 година живота. За десет година имаћу 57 година живота и 40 година пензијског стажа. По новом закону, да бих остварио право на пензију треба да имам 65 година старости. Шта ћу ја? Не преостаје ми, изгледа, ништа него и даље да радим.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2015. године.)