Bane Milutinović: POPULARNOST BRŽA OD GODINA (15)

On je virtuoz na harmonici, čija je popularnost išla ispred njegovih godina. Na tom instrumentu proslavio se bezmalo širom planete. Svirao je na tri kontinenta: od Evrope, preko Amerike, do daleke Australije. U muzičkom svetu ostavio je dubok i samosvojan trag. Nije ga uvek bilo potrebno videti „uživo“, dovoljno  je samo sa nekog nosača zvuka čuti kako „govori“ njegova „dalapa“, pa u trenu prepoznati „harmonikaški vez“  Baneta Milutinovića – Dobravca.

Bio je učenik Mije Krnjevca, a kasnije i član orkestra tog darovitog harmonikaša, koji je rođen u Ratarima kod Smederevske Palanke. S njim  je nekada krstario Srbijom, svirao na koncertima i pratio vrhunske pevače Radio Beograda: Zoru Drempetić, Mariju Grozdanović, Savetu Sudar, Nadu Vodeničar,Mileta Bogdanovića, Dušana Nikolića-Kaleta, Nikolu Kolakovića, Božidara Dimitrijevića… To je trajalo gotovo pune dve godine – od 1954. do 1956.

Život ga je potom odveo u Sarajevo gde danas, izuzimajući povremene boravke u zavičaju, troši penzionerske dane. U glavnom  gradu BiH upisao je i završio studije na Pedagoškoj akademiji, posle čega se kao nastavnik harmonike, zaposlio u Muzičkoj školi. Skoro 20 godina se bavio pedagoškim radom.

-A sada rado dolazim u moju Palanku u kojoj sam živeo od 1946. do 1956. – otkriva nam važan podatak iz svoje biografije ovaj virtuoz na harmonici. Eto, u tom istom gradu, doživeo sam da hoće da  me stave u novine, u rubriku „Poznati Palančani“. Time sam, moram priznati, veoma počastvovan, ali mi nekako nije jasno kako ću tu proći kao Palančanin, a rođen sam u Dobrom Dolu. Moju nedoumicu rešava saznanje da je izašla knjiga pod naslovom „Poznati Mladenovčani“ u kojoj je i životni portret glumca Bate Živojinovića, rodom iz Koraćice.

Snimio je 27 narodnih kola od kojih se izdvaja ono koje nosi naziv „Milutinka“. Kao kompozitor potpisao je preko 70 kola, a ponosan je na izjavu Mije Krnjevca jednim novinama kad ga je proglasio za svog najboljeg učenika. Inače, s harmonikom se prvi put sreo u kući svog oca Bogdana Milutinovića, koji je godinama svirao na tom instrumentu.

-On mi je dao i prve časove harmonike – podseća.- Bio je veoma muzikalan, lepo je pevao, a prema meni je bio vrlo kritičan. Kad bih mu ponekad odsvirao kola koje sam upravo komponovao, umeo je da kaže „ovo ti je dobro, a ovo nije“. Prvo kolo sam komponovao 1. januara 1949. Te godine svirao sam s Mijom doček Nove godine u palanačkom Domu kulture. Tri sata iza ponoći, Krnjevac me zamolio da nastavim svirku a on da ode na spavanje. Inače, kod njega sam stanovao dve godine, i da se sada pohvalim,imao besplatne časove.

Osim  oca Bogdana, sviranju na harmonici učili su ga Doda Ranković i Rade Prokić. Bio je neko vreme i kod Miladina  Antonijevića u Stojačku, za koga kaže da je uživao glas jednog od boljih svirača u jaseničkom kraju.

-Ja sam otišao kod Krnjevca da se muzički opismenim, da naučim note – naglašava naš sagovornik.- A Miladinov otac mi jednom reče: „Šta ćeš kod Krnjevca, kad je moj sin doktor za kola. To je bilo odmah posle rata 1946. ili 1947. godine. Tad nije bilo škole za harmoniku, koristili smo školu za klavir, Bajerovu školu. Od Krnjevca sam mnogo naučio, on je imao jedno jako široko znanje koje je stekao od svog oca Ace, čuvenog harmonikaša na velikom glasu. On je svirao na dvoru bugarskog kralja jer se, radeći s mnogim učenicima, i sam muzički usavršavao.Ne može da bude dobar harmonikaš neko ko ne vežba. Mi smo, odlazeći vozom na koncerte, čak i po kupeima uvežbavali harmonske zadatke Frana Lotke. Harmonija je, da pojasnim, nauka o akordima. To mi je kasnije u karijeri jako koristilo.

A kako je stigao u Sarajevo? Veli da je svirao u Višegradu. Bio mu je to prvi hotelski angažman.Tu je upoznao svoju sadašnju suprugu Karmelu. Po njenom imenu kasnije je nazvao jedno od svojih kola.

-Karmela je u Sarajevu završila gimnaziju i zaposlila se u Opštinskom sudu odakle je s još jednom koleginicom poslata u Višegrad – priča nam. – Imale su zadatak da neke službenice u višegradskoj kući pravde obučavaju da rade. Redovno su dolazile da večeraju u  hotelu „Panos“, gde sam, ja svirao. S  Karmelom sam dve-tri godine bio samo prijatelj. Znate, ja sam živeo kao nomad, išao sam od mesta do mesta. Posle Višegrada svirao sam u Gornjem Milanovcu. To je bilo marta 1952. godine, a već na Krstovdan poslat sam u vojsku, u Sloveniju. Služio sam 18 meseci.

Godine 1963. je napustio Beograd. Pre toga se duže vreme dopisivao s Karmelom. Ona je imala dve tetke u Beogradu. Dolazila im u goste, a on svirao u restoranu „Stambol kapija“. Pratio je Lepu Lukić za koju veli da je tada još bila u anonimnosti, Acu Trandafilovića, Tomu Zdravkovića…

-Te 1963., pošto sam već imao 30 godina, odlučio sam da prekinem „nomadski život“ i da se skućim – otvara novu stanicu svog života poznati harmonikaš.- Sarajevo kao veliki grad pružalo je tada neslućene mogućnosti nama muzičarima. Svirao sam pet godina neprekidno u   hotelu „Evropa“, pa tri godine na Ilidži. Staž se tada upisivao u radnu knjižicu.Celu deceniju sam svirao u Domu JNA i dve godine kod privatnog ugostitelja Salka Kića, gde je dolazila sarajevska elita. Ukupno sam u četiri restorana svirao 20 godina. To je za Ginisovu knjigu!

U Sarajevu se aprila 1963. oženio Karmelom. Bio je veoma cenjen harmonikaš. Skoro bez konkurencije. Svirao je i filmske melodije. Šerbo i Jovica Petković su dolazili da ga slušaju. Imao je širok i raznolik repertoar.

-Pored tog znanja, važno je da imaš i moralne kvalitete- naglašava.- Treba da si pozitivna ličnost. Gde god sam svirao, a svirao sam u Osijeku,Subotici, Dubrovniku, na Svetom Stefanu i drugim mestima, svuda sam  uživao dobar glas. Direktori su me oslovljavali sa „gospon Bane“ i govorili: „Kad god ste slobodni, javite se, ovde vas uvek čekao posao“. Imao sam manire, bio lepuškast, uz to i dobar harmonikaš. Dete sam sa sela, ali lepo vaspitan.

Harmoniku svira od 1941. godine. Bio je u drugom osnovne kad je počeo da svira.

-U penziji sam, ali svaki dan vežbam po dva-tri sata u svako doba dana, ali nikad manje od dva školska časa – priča nam.- Ruka mora da radi. Imam energiju i zdravlje me služi. Mogu da sviram pet sati bez odmora. Kad sam ovde, uglavnom preko leta, sviram samo kod prijatelja i uglavnom kod  ljudi koje znam. Da dođe neko nepoznat, ni za hiljadu evra ne bih stavio harmoniku na grudi. Volim da sviram i uveseljavam ljude, produžavam im život. Kad sam svirao u Sarajevu i kad sam stekao veliku popularnost, dolazio sam u naš kraj na po neku svadbu. U Cerovcu sam, sećam se, svirao svadbu nekog Novice. Njemu je muzika naplatila dva miliona dinara, ne znam koje je godine to bilo, a ja sam uzeo para koliko svi oni. „Što tako malo naplaćujete?“ – upitao sam harmonikaša. „Ti si ime, ne možemo mi da se ravnamo s tobom.“

Bane Milutinović-Dobravac ovih dana boravi u zavičaju svog detinjstva. Skoro svakog dana se može videti u nekom od palanačkih kafića. Društvo mu prave mnogi prijatelji, pa i po neki nekadašnji harmonikaš. Mnogi su digli ruke od harmonike, samo je Bane Dobravac, ostao veran ovom instrumentu.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2016. godine.)