Aleksandar Amalović: IGRAO FUDBAL, VOLEO ATLETIKU (20)

Rođen je u srećnom braku Jermenina i Srpkinje, njegova sklonost ka sportovima uočena je još u Osnovnoj školi, počeo je da igra košarku, potom rukomet pa fudbal, kraće vreme trenirao je atletiku, radio je u „Goši“, potom u privatnom sektoru, od ove godine je penzioner

Igrao je košarku, rukomet i fudbal, ali za atletiku veli da je njegov neostvareni san. Aleksandar Amalović ostavio je vidan trag u sportskom životu Smederevske Palanke. Rođen je 1947. godine, radio je u Restoranu društvene ishrane i „Goša-Montaži“. Veoma je ponosan na svoje jermensko poreklo. Iz te daleke pravoslavne zemlje poticao je njegov otac Harutjun Hamalijan. Bio je osmo dete u roditelja, a sudbina je htela da samo on i brat Nikola, prežive stravični pokolj u svojoj postojbini od strane Turaka daleke 1912. godine. U novo stanište stigao je sa majkom Egnom i u međuvremenu je promenio ime i prezime. U knjigu novog života upisao se kao Artin Amalović.

Aleksandar napominje da je  njegov otac u zemlju spasa došao 1927. godine. Tada je imao 15 godina. Na dugom putu nakratko se zaustavio u Kragujevcu. Tu je neko vreme živeo s bratom, stricem i majkom. Pre stupanja na tlo Srbije izvesno vreme je bio u Alepu, u Siriji i to u američkom internatu, a brat, takođe u američkom internatu, ali u Egiptu. Tamo ih je pronašao stric i s majkom doveo u Srbiju.

– Moj otac i moj stric su neko vreme živeli u Topoli – priča Aleksandar. – Kad su se oženili, stric je ostao u Topoli, a moj otac je prešao u Palanku. On je, inače, bio trgovac i govorio je četiri jezika: jermenski, grčki, turski i srpski. Živeo je u kući koja se nalazila između sadašnje ulice Prvog srpskog ustanka i Vojvode Mišića. NJegova radnja „izlazila“ je na ulicu, tačno preko puta poslastičarnice „Korzo“. Prvi je u gradu otvorio pržionicu i prodavnicu kafe. Posle Drugog svetskog rata radio je i kao konobar. Bio je oženjen Stanom Alempijević iz Brzana, koja je poticala iz svešteničke porodice. S njom je 1938. godine dobio sina Jedvarta, 1941. kćer Mariju i mene 1947. Brat je bio oficir mornarice, a naša sestra se udala u Svilajnac.

Aleksandar je rano počeo da se bavi sportom. Pokojni Zvonko Muf ga je „priveo“ u Rukometni klub u kome su tada igrali Rade Marković, Dule Vojinović, Lale i Bagi Radivojević, Ljubiša Andrijević, Slobodan Todorović-Toki, Slobodan Popović, Srba Vasić…

– Nažalost neki više nisu među živima – sa žaljenjem konstatuje. – Rekao bih da je Dule Vojinović bio jedan od naših najboljih rukometaša. Atraktivci su bili i braća Radivojević: Lale i Bagi. Ali, ja nisam mnogo ostao u tom sportu, jer me je Predrag Kuzmanović pozvao da igram košarku. Tu su već bili moji drugari: Drago Psutka, Dragan Radovanović, Ceca Đorđević, Rade Mitrović, Vlada Rogić, Miščević… Posle jedne utakmice prišao mi je Kole Stojanović i pozvao u fudbalski klub. „Kakav rukomet, kakva košarka, ti si rođen za fudbal“ – ubeđivao me. I uspeo je da u Mladost odvede mene, Psutku, Radovanovića i Baneta Lazića. Psutka i Radovanović su se ubrzo vratili košarci, a ja sam ostao u fudbalu.

Vredno je trenirao. Često i po nekoliko puta nedeljno. Kako se sav bio predao fudbalu, imao je vrlo malo vremena za izlaske i druženje. Pred važne utakmice morao je u karantin; praktično od petka uveče do početka utakmice.

– Igrao sam dugo i na moju sreću nisam imao gotovo ni jednu povredu na terenu – iznosi Aleksandar. – Za tako nešto mogu da zahvalim svojoj upornosti i zalaganju da ne propustim ni jedan trening. Igrao sam kad je u timu bio čuveni Varešanović, nažalost samo jednu ili dve utakmice. U „moje vreme“ igrali su Vasko Vukadinović, Pera Staničić, Stanišić, Relić, Živanović… Pamtim mnoge utakmice, ali mi je posebno ostala u sećanju ona protiv OFK Beograda koju smo izgubili sa 3:1. Ja sam „čuvao“ Iliju Petkovića koji pored mene takoreći nije pipnuo fudbal. Bilo je još sjajnih utakmica, na primer, protiv Sloge u Kraljevu, ali i takvih kad mi jednostavno nije išlo. Na jednoj utakmici „kod kuće“ ja sam „čuvao“ Coleta Jankovića koji za vreme prvog poluvremena nije takao loptu, ali je zato u drugom radio samnom šta je hteo. Noge su mi bile toliko teške, kao da su od olova.

Aleksandar Malović nije menjao tim. Veli da su njega i Žiću Živanovića tražili da pređe u Partizan. U to vreme na čelu kluba je bio Nikola Vladisavljević.

– On nas je poslao na more – seća se. – Kad smo se otuda vratili čika Dosa Živanović, Žićin tata, ispričao nam je da su nas zvali iz Partizana. Mene su tražili i iz Kragujevca, čak i neki klubovi iz Vojvodine, ali ja nisam hteo da odem iz Palanke. Bio sam vezan i za grad, ali i za svoje roditelje, drugove i drugarice. U fudbalu sam bio aktivan do 1978. godine. Ostavio sam ga – moglo bi se reći – u najboljim godinama. A počeo sam da igram sa 15 godina. U to vreme sa tim „malim godinama“ nisu primali u klub bez lekarskog uverenja. Ja i Živanović smo ga dobili na Vojno-medicinskoj akademiji. Moja prva utakmica bila je protiv Mačve u Šapcu kad je Vitomirac postigao tri gola.

U nastavku ističe kako mu je sve išlo od ruke: i rukomet, i košarka i fudbal, čak i stoni tenis.

– Ali, moj životni san je bila atletika – naglašava. – I moj brat je voleo atletiku. Rođen je za kratke staze. Ja sam, pak voleo da trčim na 800, na hiljadu metara. Ležalo mi je to i voleo sam. Postojao je nekada u gradu Atletski klub, ali se nažalost rasturio. Nismo imali uslove, ali jesmo imali srce i želju da uspemo. I danas mi je žao što ne postoji Atletski klub. Atletika je,  ipak, kraljica sportova. Mene su za atletiku preporučili još dok sam bio u osnovnoj školi. Govorili su da sam rođen za atletiku. Stvarno sam je voleo. „Ti, mali, da dođeš da treniraš“ – pozvao me Milekić. Ali, to nije trajalo dugo, rasturilo se, a onda su se pojavili „lovci“ na talente i tako sam ušao u druge sportove. Voleo sam i košarku, bio sam u prvoj petorci. Profesor Kuzmanović je bio dobar i strog trener. Među nama je – to je moje mišljenje – najbolji bio Dragan Radovanović. Pored njega se svako mogao istaći.

Aleksandar Amalović je neko vreme proveo u privatnom sektoru. Držao je prodavnicu auto-delova a onda je otvorio restoran na Kudrečkom jezeru. U ugostiteljstvu je neprekidno bio 16, 17 godina. Penzionisan je na svoj rođendan 13. februara ove godine. Porodičan je čovek. Sa suprugom Slavicom, diplomiranim ekonomistom, ima sina koji je završio medicinu i sada radi na Vračaru u Beogradu. Oženjen je i ima ćerku Lenu.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)