Nenad Bisenić: UČENIK MAJSTORA ŠVABE LAUSA (19)

Rođen je u Goloboku 1947. godine, posle Osnovne škole započeo je učenje automehaničarskog zanata u Velikoj Plani, završio je Višu metalsku školu u Beogradu, radio u Servisu „Kosmaj“, a onda u Palanci otvorio samostalnu radnju u kojoj je proveo tri i po decenije, 60 mladića je kod njega završilo zanat, danas je penzioner

Nenad Bisenić je istaknuti predstavnik zanatstva Palanke. U penziju je otišao iz svoje radionice, sagrađene na nekadašnjoj dalekoj periferiji grada. Veoma je ponosan na svoje zanimanje i rezultate koje je za vreme radnog veka postigao. Posebno se diči time što je parče hleba, učeći ih da budu dobri majstori i ljudi, dao velikom broju mladića. Novo vreme i promene u društvu nisu ga udaljile od sopstvenih uverenja. Ostao je na liniji onoga što još uvek u osnovi nosi crtu izrazitog čovekoljublja. Duboko poštuje ideju oca, za  vreme poslednjeg svetskog rata sužnja austrijskih i nemačkih logora, a po osvitu slobode značajnog pregaoca novog doba.

S ponosom iznosi da je rođen pred Materice 1947, u vreme prvog petogodišnjeg plana, kad su se nacija i država oporavljali od ratnih rana. Šesto je dete golobačkog kovača Milana i domaćice Zagorke, rodom iz familije Stevanovića. Najstariji brat Rade, najpre traktorista u seoskoj zadruzi pa vozač saniteta u bolnici,  umro je u 47 godini. Među živima više nije ni brat Moma, radnik „Dinare komerca“ u Beogradu, pa ni sestra Desanka, koja je bila udata u Sretenoviće. Dva brata su rano umrli tako da ih se i ne seća.

– Moj otac je otišao u zarobljeništvo sa 120, a kad se vratio imao je jedva 40 kilograma – podseća Nenad Bisenić. – Kad sam se rodio, moja sestra je već imala 16 godina i bila je pobegla u Veliko Orašje i zaposlila se u inkubatorskoj stanici. U selu je pukla bruka – govorilo se kako se porodila ćerka Milana kovača, pa ostavila dete i utekla u Planu. S obzirom da sam rođen kad su moji roditelji bili u poznijim godinama, oni su se jedno vreme stideli tako da su me, kad im dođu prijatelji, krili u špajz ili podrum. Otac je moju majku pre porođaja vodio na pregled u Smederevo nekom doktoru Žabarcu. „Slušaj, prijatelju, ova žena ima tumor ili je trudna. Ako je trudna – porodiće se, ako je tumor – umreće“ – nije okolišio lekar.

Iz dana ranog detinjstva, Nenad iznosi i ovaj detalj:

– Meni je majka od šinjela kojeg je tata doneo iz zarobljeništva sašila dve suknjice. Nosio sam ih i leti i zimi, sve dok nisam pošao u školu. Tad sam dobio prve pantalone, patike zvane kondure i drugu odeću. Od prvog dana škole bio sam pristojno odeven. Otac je insistirao da ono što sam nosio bude čisto i da hrana bude „na nivou“. Jeli smo proju, a hleb se zbog opšte oskudice mesio samo za slavu ili kakvu zavetinu. Braća su tih pedesetih godina minulog veka bili na zanatu, a sestra se udala i živela u Velikoj Plani.

Nenad je po završetku Osnovne škole otišao kod sestre. U Industrijsko-poljoprivrednom kombinatu „Srbija – 10. oktobar“ učio je zanat odakle je prešao u Auto-servis„Kosmaj“. Bio je đak Škole učenika u privredi. S obzirom da potiče iz   porodice majstora kovača, zavoleo je zanat i dok ga je učio nije bio previše na teretu roditelja. Otac je tada radio u Zemljoradničkoj zadruzi u Goloboku.

– Imao sam sreću da sam zanat učio kod dobrog majstora – navodi Nenad. – Zvao se Radivoje Laus. Otac mu je bio Švaba, a majka Srpkinja, iz Svilajnca. Još dok je trajao rat, otac ga je ostavio i otišao u Nemačku. Povremeno je slao pomoć porodici, ali se posle rata nije smeo vratiti u Veliku Planu… U vreme dok sam bio na zanatu, služili smo se primitivnim alatima i moralo se znati čemu koji služi. Majstor Laus se roditeljski odnosio prema učenicima. Bio je jako strog, ponekad bi i ošamario, ali je tražio da budemo pedantni i precizni.

Kad je otvoren Auto-servis, od pet tadašnjih učenika u IPK „Srbija – 10. oktobar“,  samo je Nenada poveo sa sobom u novu firmu. Servis se nalazio blizu auto-puta i na popravku su stizala savremenija vozila što je itekako bilo važno za izučavanje zanata. Po završetku škole, Nenad je otišao u Armiju, a po povratku upisao se u Beogradu u Mašinsko-tehničku školu „Petar Drapšin“. Tu je posle dve godine stekao viši stepen stručne spreme – postao je, moglo bi se reći, komletan majstor s obzirom da je ranije sa ocem obavljao kovačke poslove.

– Umeo sam gotovo sve: da zavarim, ispravim, napasujem… pa su meni davali da radim, kako bih se izrazio, grube stvari na vozilima, mahom na trčećem stroju – napominje Nenad. – To je svakako i bio razlog što sam se upisao u višu školu, ali kad sam doneo diplomu, meni rejting nije skočio, pa sam odlučio da odem u privatnike. Godine 1968. pitao sam oca kojim najkraćim putem mogu stići do privatnog sektora? Rekao mi je: „Ništa lakše, odrekni se svog dela imovine u korist braće i sestre i oni će ti pomoći da postaneš zanatlija samostalac“.

Vrativši se u Palanku, otišao je  u Opštinu da se konsultuje kako da otvori sopstvenu radionicu za popravku motornih vozila. Primio ga je predsednik koga opisuje kao starijeg čoveka.

– Otvoreno mi je rekao da u centru ne mogu dobiti plac za radionicu – seća se Nenad.  Ponudio mi je zemljište više Kolonije, prema Grčcu, blizu nekadašnje kafane „Sajonara“. Tuda je vodio loš put, bio je posut šljunkom, rupa do rupe… Nije bi baš odgovarala ta lokacija, ali nisam  imao kud. Kod mene je mogao doći samo onaj ko je očekivao da mu uslugu obavim besplatno, neko koga je neko preporučio, ili kome drugi majstori nisu hteli da rade. Teško je išlo sve do 1976. godine, kad je put asfaltiran. Onda se meni otvorio posao…

U međuvremenu je na izučavanje zanata primio prve učenike, među njima svog sestrića i sinovca. Kod njega je zanat izučilo 60 mladih ljudi. Od njih je desetak ostalo da se bavi mehanikom, ostali su posao potražili u drugim strukama. Umeo je, inače, lepo da ih nagradi. Kad je ekonomski ojačao, slao ih je da o njegovom trošku završavaju auto-školu. Zapravo, popravljao je vozila auto-škole, a one su zauzvrat obučavale za vožnju njegove učenike. Tako su mladići na zanatu, umesto plate, dobijali B i C kategoriju.

– Sadašnje školovanje majstorskog kadra nije adekvatno svrsi – predočava Nenad. – Mogu čak reći da je – promašaj. Sada je tako uređeno da učenik prve godine uopšte nema praksu. Ima je tek u drugoj i trećoj godini i to dva puta nedeljno po dva časa – ukupno 206 sati za sve vreme školovanja! U takvim okolnostima niko ne može postati majstor. Za vreme koje mu je dato, učenik ne može naučiti čak ni to kako se koji alat naziva, a kamoli čemu služi i kako se upotrebljava. O delovima motornog vozila i da ne govorim. Naš „fića“, na primer, kad bi se rasturio na „proste činioce“, imao je 35.000 delova. Šta da kažem o drugim vozilima, a kod nas je u opticaju preko 400 tipova. Nekada se jedan dan išlo u školu, a drugi dan na praksu. Sad učenici ne stignu čak ni da se „isprljaju“.

Nenad Bisenić podseća da je Palanka u periodu između dva svetska rata, a i posle završetka Narodnooslobodilačke borbe, bila jak zanatski centar. Postojalo je moćno Esnafsko udruženje kod koga su se polagali kalfenski i majstorski ispiti. Članovi ispitne komisije bili su najugledniji građani: radnici suda, opštine, prosvete i najbolji majstori.

– Usmereno obrazovanje upropastilo je zanatstvo – naglašava Nenad. – Sve se svelo na opšte obrazovanje s vrlo malo praktične obuke. Od đaka se tražilo da znaju i nešto što im u poslu za koji su se pripremali neće biti neophodno. Tako su morali znati sve o Marinu Držiću, na primer, ali na uštrb zanata. Ne kažem da je loše da znaju i to, ali akcenat je trebalo staviti na struku.

Bisenić predočava da je Palanka nekada imala jako Udruženje zanatlija, koje je pružalo svakovrsnu pomoć svojim članovima, posebno kad se neko pripremao da otvori samostalnu radnju. Sekretar je pisao molbe, upućivao u proces kompletiranja dokumentacije, tako da se relativno brzo dobijala dozvola za rad. Službenik Udruženja starao se i o cenovniku usluga zanatlija i uvodio ih u posao vodjenja samostalne delatnosti.

– Nekada je sve bilo lepo organizovano – ističe naš sagovornik. – Odlazili smo na sajmove zanatstva, posećivali srodna udruženja, čak smo se i pobratimili sa kolegama iz Škofja Loke. Nekoliko puta godišnje išli smo na ekskurzije, bili smo na Brionima, posećivali znamenita mesta zemlje, odlazili na sportske igre zanatlija… Imali smo i svoju Zanatsku zadrugu, koja se zvala „Tehnogradnja“. Sve se to ugasilo 2004. i 2005. godine, kada smo umesto brige za razvoj zanatstva, dobili nove namete, poput firmarine.

Bisenić  je ostao veran porodičnoj zanatskoj tradiciji. NJegova samostalna radnja postoji 41 godinu. Lično ju je vodio 35 godina, a sada mlađi sin, koji je kod njega bio prvo učenik pa radnik. Odlikuje ga i izuzetna humanost, a za razvoj zanatske delatnosti dobio je i prestižna priznanja, kao što je Zlatna plaketa Sindikata zanatstva, usluga i preduzetništva Srbije.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)