Radomir Živanović: VREDAN STUDENT VASE ČUBRILOVIĆA (22)

Rođen je u zemljoradničkoj porodici u Malom Gaju, obrazovao se u Selevcu, Smederevu i Beogradu, tokom školovanja pao samo na jednom ispitu, radio je u Industriji motora i traktora i „Termoelektru“, u gimnaziji u Gradačcu bio profesor i direktor, istu dužnost obavljao i u  OŠ „Olga Milošević“ i Udruženoj školi „25. maj“, danas je penzioner

Radomir Živanović je skoro ceo radni vek proveo u prosveti. Radio je u Beogradu, Gradačcu i Smederevskoj Palanci. Rođen je 1934. godine u Malom Gaju, najpre selevačkom, danas bačinačkom zaseoku. Odrastao je u zemljoradničkoj porodici. Otac Desimir je završio Poljoprivrednu školu u Palanci i celog života je bio vezan za selo. Majka Milica, rodom od vrbovačkih Pavlovića, bila je domaćica.

Radomir je Osnovnu školu (četiri razreda) završio u Selevcu kao đak-pešak. U svet knjige i znanja uvodio ga je učitelj Pavlović čija je supruga, takođe, bila prosvetni radnik.

– Učitelj je stanovao u školi kod crkve – seća se Radomir. – Kako je bilo ratno stanje đački roditelji su se dogovorili da izdržavaju učiteljski par i njihovo dvoje dece. Tako je svakog dana po neko od učenika donosio učitelju pogaču, pečeno pile, sir i druge namirnice. Učitelja i njegovu porodicu hranile su imućnije porodice. Moj otac je imao prilično zemlje i to se onda smatralo za veliko bogatstvo.

Radomir je u školu krenuo 1942. godine. Školovanje je zbog ratnih prilika započeo sa dve godine zakašnjenja. Po završetku Osnovne škole upisao se u smederevsku Nižu gimnaziju.

– Imao sam mnogo rođaka u Smederevu kod kojih sam stanovao, pored ostalih, i kod Mikana Jovičića, čija je majka bila od mojih Živanovića – iznosi Radomir. – On je stambeno bio zbrinut u naselju ispod kasarne. Zapravo živeo je u kući nekog sveštenika, koja je bila nacionalizovana pošto ih je imao nekoliko. Kad sam ja bio prvi, Mikan je pohađao četvrti razred. Deda je donosio brašno, krompir, mast  i druge namirnice. Bilo je to vreme prinudnih otkupa kad nikome nije preticalo.

Niža gimnazija radila je u zgradi Poljoprivredne škole, na ulazu u Smederevo iz pravca Radinca, jer je Gimnazija bila porušena tokom rata.

– Kasnije je zgrada u centru Smedereva popravljena i mi smo prešli u nju – napominje Radomir. – Moj razredni bio je profesor fizike i hemije Antonije Miletić, rodom iz Golupca. Nije bio naklonjen novoj vlasti i zato je uvek, kad bi započinjao čas, kazao kako je rešio da podeli najmanje 10 odsto slabih ocena, uz naglasak da to čini planski. U stvari, aludirao je na petogodišnje državne planove.

Miletiću je za oko posebno bio zapao član 8 nekog statuta o radu pionirske organizacije koji je bio prilično dug, pa je svoje đake kad učine kakav nestašluk kažnjavao tako što ih je terao da ga više puta prepisuju. Slađi nije bio ni direktor škole, profesor  Kosovac, pored čije su kancelarije čak i profesori prolazili sa strahom.

– Ako primeti nekog đaka da nije potšišan, odmah ga je slao brici – seća se Radomir. – Umeo je često i da istuče učenika. I sam sam  iskusio njegovu strogoću. Meni je deda Živadin, koji je bio prilično religiozan, poručio da za Božić obavezno dođem kući. Za dozvolu da odsustvujem iz škole morao sa da pitam razrednu, profesorku geografije Ljubicu. „I ne pomišljaj na to. Taman posla da za tako nešto sazna direktor“ – opomenula me. I tako sam se našao između dve vatre. Škola me nije puštala, a deda je pripretio da će me ispisati i vratiti u selo. Uradio sam onako kako je deda želeo, a kad sam se posle tri dana vratio u školu, razredna mi je rekla da sam, ipak, imao sreću. Nisam izbačen iz škole, ali sam  kažnjen ukorom pred isključenje.

Posle male mature u Smederevu, školske 1949/50. godine došao je u palanačku gimnaziju.

– U novoj sredini nisam znao ni učenike ni profesore – veli Radomir. – Prvi koga sam upoznao bio je Mramorčanin Miša Damnjanović, koji je bio đak generacije. On me je lepo prihvatio. Jednoga dana, gotovo na startu školske godine, u učionicu je ušao profesor Joksimović, koji mi je predavao ruski u Smederevu. On je bio, kako da kažem, nezgodan čovek. Završio je ruski jezik i bogosloviju. U Smederevu nas je stalno terao da pevamo ruske pesme. Služio se silom, pa sam mu se jednom prilikom usprotivio. A tad, kad je ušao u učionicu palanačke gimnazije, primetio me je u pretposlednjem redu. „Živanoviću, ti si tu?“ – iznenadio se. A đaci će: „Blago tebi, ovaj te poznaje“. Teško meni, pomislio sam, više ništa nisam smeo da kažem.

Radomir napominje da je palanačka gimnazija u to vreme imala izuzetne profesore. Jedan od najistaknutijih bio je Mitar Bakić. Predavao je istoriju i to na savremen način.

– Nama je on bio posebno interesantan – podvlači Radomir. – U ruci je držao ključ i stalno šetao učionicom. Kad đak ne zna, kazao bi: „Bubo jedna!“. Pa i kad nas je grdio, znali smo da nas voli. Bio je vrlo objektivan u ocenjivanju. Vera Babić je, takođe, bila dobar profesor. Predavala je književnost i francuski jezik. Tada su u nastavi bila dva strana jezika: ruski i francuski. Dobar je bio i Voja Babić. On je predavao latinski. Matematiku i fiziku nam je predavao čuveni profesor Joksa. Nastava je bila na visokom nivou. Skoro svi iz moje generacije su završili fakultete, ili neke visoke vojne škole. Ja sam bio vrlo blizak sa dr Miodragom Talijanom i Dušanom Maričićem.

Godine 1954. upisao je studije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i uspešno ih okončao 1958.

– Bio sam planirao da studiram medicinu – iznosi Radomir. – Ali, povuklo me društvo i upisao sam istoriju. Imao sam divne profesore: Ostrogorskog, Božića, Čubrilovića, Radonjića, Novaka… Viktor Novak je govorio deset jezika. Bio je jako strog. Za vreme gimnazijskog i fakultetskog školovanja, jedino sam kod njega pao na ispitu. Kad sam polagao paleografiju, postavio mi je pitanje o prvim istoričarima. U toku ispita, ušla je njegova asistentkinja i predala mu pismo. Otvorio ga je i dok je čitao jako se nervirao. „Ja sam konkurisao za prodekana, a ne za prodrkana!“ – obratio se asistentkinji. Bio je jako ljut  i ja sam pao na ispitu, ali mi je zato u junskom roku dao devetku.

Po završetku fakulteta pet, šest meseci je radio u Industriji motora i traktora, koja je imala svoju Industrijsku školu, a onda je otišao na odsluženje vojnog roka u Bileću, gde je bio u Školi rezervnih oficira. Iz Bileće je prekomandovan u Pirot, a uniformu je skinuo marta 1960. godine i zaposlio se u „Termoelektru“. Bio je neko vreme referent za kadrove. Istovremeno je radio na pripremi sednica Radničkog saveta i regulisanju putnih isprava za odlazak u inostranstvo.

U međuvremenu je gimnazija u Gradačcu raspisala konkurs za profesora istorije. Otišao je u Bosnu, iako mu je direktor „Termoelektrana“ nudio stan da ostane u Beogradu.

– Ta gimnazija je imala između 700 i 800 učenika – seća se Radomir. – U njoj sam predavao istoriju, latinski jezik, političku ekonomiju i čak jedno vreme filozofiju. Sedam godina kasnije postao sam direktor te škole u kojoj sam ostao sve do 1969. Bio sam i član Aktiva predavača tako da sam išao po selima oko Gradačca. To mi se računalo kao društveni rad. Gimnazija je radila u jednoj staroj zgradi, pa smo kasnije dogradili fiskulturnu salu. U BiH je u to vreme bilo 73 gimnazije, a ova u Gradačcu po rezultatima je bila među prvih nekoliko. Nastava je bila kvalitetna. Lično sam svakog ponedeljka iz Sarajeva dobijao poštom po šest nastavnih filmova. Gimnazija je imala kabinet, kinoprojektor i sve uslove za savremenu nastavu. Bosansko-hercegovačko školstvo u to vreme bilo je po kvalitetu iznad srpskog.

U jednom trenutku je odlučio da se vrati u zavičaj, jer je u međuvremenu stiglo nekoliko poziva, jedan i od tadašnjeg predsednika opštine Stanimira Ivanovića. Bila su slobodna tri mesta: u osnovnim školama „Heroj Ivan Muker“ i „Olga Milošević“ i u Učiteljskoj. Predlagali su da preuzme školu „Heroj Ivan Muker“.

– Konkurisao sam ne znajući da nešto nije štimalo na relaciji direktor škole – opštinska vlast – predočava Radomir. – Iskren da budem ne bih se javljao na taj konkurs da sam to ranije znao. Nisam bio primljen i ponuđeno mi je mesto u OŠ „Olga Milošević“. Kad sam tamo došao bio sam jako razočaran. Hodnici su bili zakrčeni ormarima, nastavnička kancelarija mala, patos u učionicama propao… Postavilo se pitanje izgradnje nove školske zgrade. Sve je išlo preko Mesne zajednice u kojoj je radio Dušan Kraljević. Bilo je dileme: da li da se renovira stara ili gradi nova škola? Braća Krstići, arhitekte, predložili su da se stara zgrada poruši i podigne nova, što je i urađeno. Ja sam u toj školi bio direktor maltene deceniju i po, a onda sam 1984. otišao za direktora Udružene škole „25. maj“. Penzionisan sam 1. januara 1997. godine.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2012. godine.)