Lidija Novaković: PISAC BEZ TABUA (17)

Rođena je u Smederevskoj Palanci, u kojoj završava osnovnu i srednju školu, a onda, prateći svoje želje i čežnju za promenama odlazi iz rodnog grada, da izgradi sebe. Danas je profesor, ali i pisac koji svrati u rodni grad tek da napravi koju promociju i da se vidi sa dragim ljudima. Do sada je bila predavač u više škola, a trenutno radi u OŠ „Ratko Mitrović“ na Novom Beogradu.

Dve godine je provela i u „Olgi Milošević“, školi iz koje je potekla.

Lidija Novaković nosi sa sobom svoje detinjstvo i mladost koje je provela u Palanci kao spoj bezbrižnog odrastanja i sigurnosti. Imala je podršku i bliskost porodice, a posebno mestu u njenom životu zauzima sestra koja joj je i danas velika potpora.

– Živela sam u centru grada gde mi i sada žive roditelji. Palanka je lepo mesto za odrastanje. Osećaš se nekako ušuškanim i zaštićenim. Sve ti je tu, blizu, i to je tvoj mali svet. Išla sam u osnovnu školu „Olga Milošević“. Sećam se rivaliteta sa drugim školama, sećam se produženog boravka na Mikulji, tamo smo se igrali najzanimljivijih igara. Sećam se svoje nastavnice srpskog Živoslavke, čija je ličnost imala veliki uticaj na mene. Bila je drugačija od svih u školi, koristila je originalne metode u predavanju književnih dela, i tu sam negde postala svesna koliko me književnost stvarno zanima. Čitala sam „Hazarski rečnik“ u šestom razredu, nisam ga u potpunosti razumela, ali mi se svideo. Mada je pisanje još i ranije bilo u meni. Čini mi se, oduvek sam nešto zapisivala. Kad je reč o kreativnosti, moj uzor je moja mama. Ona uvek nešto stvara – pravila je nakit, dekorativne torte, sad dizajnira i šije odeću… A baka je uvek imala originalne i čvrste životne stavove. Od nje i danas može svašta zanimljivo da se čuje, moja sestra je i danas značajna osoba u mom životu i moj najbolji prijatelj.

Školovanje je nastavila u tadašnjoj gimnaziji „Sveta Đorđević“ tokom koga je osetila čežnju i porive za promenama.

– Znala sam da ću nešto studirati, tako da je gimnazija bila logičan izbor. Imala sam kasnije malu dilemu – da li da studiram književnost ili informatiku. I danas volim obe oblasti, ali je književnost ipak pravi izbor za mene. Taj period mi nije nešto ostao upečatljiv. Jasnije se sećam doživljaja iz osnovne škole. U srednjoškolskom dobu valjda su svi u nekim pitanjima, lomljenjima, kuda, kako, zašto… Još tada sam počela da osećam čežnju za promenama. A kasnije sam spoznala da mi promene baš prijaju. I to velike, drastične promene. Promene grada, promene društva, promene fokusa… Kad se neko vreme ništa ne menja, ja se uznemirim, postanem nestrpljiva. Volim da svoj život gradim tako da pravim prostor za promene.

Prvi književni radovi koje je podelila sa drugima, a koji su ocenjeni kao nešto vredno pažnje i javnog objavljivanja, bile su kratke priče.

– Početak mog pisanja kratkih priča vezan je za konkurse za kratku priču Radio Indeksa čiji je promoter bio legenda našeg radija Darko Kocijan. Izabrali su moje priče dve godine za redom i onda sam ja shvatila da se to što pišem nekome dopada.

Sam žanr kratke priče veoma mi je prijao, jer se izražavam lapidarno, oštro, britko. Kratka priča mora mnogo da se brusi da bi bila dobra, pisac treba da joj se vraća i da iznova radi na njoj. U nekom romanu neki pasus može da bude običan i ne naročito dobar, ali u kratkoj priči to nije dozvoljeno, tu svaka reč mora da štima.

I u mom romanu „Telo Tama Tabu“ vidljiv je taj uticaj žanra kratke priče. To je mozaički roman, pun malih celina, kao sastavljen od niza kratkih priča koje povezuje jedna fabula.

Priče su kasnije sakupljene u zbirku „Kaleidoskop“ koja je objavljena tokom studija na Filološkom fakultetu.

– Vreme studiranja je bilo zanimljivo. Osamostaljivanje, otkrivanje grada, studentski protesti, puno izlazaka, novih ljudi i doživljaja. Uvek sam pisala. Prvo pesme koje sam planirala da objavim zajedno sa kratkim pričama. Onda sam napustila te pesme jer su bile previše romantične i detinjaste i posvetila sam se kratkoj prozi. U to vreme sam objavila prvu zbirku priča „Kaleidoskop“. To nije bilo lako učiniti jer su „pravila“ izdavaštva u Srbiji čudna i ponekad ih ne možeš dokučiti kad si mlad i sam krećeš u to. Tom zbirkom sam veoma zadovoljna, ponekad mislim da je to najbolje što sam ikad napisala. Ali nije prošla naročito zapaženo, nije bilo nikakve reklame ni promocija. Uvek sam mislila – možda će je naknadno ljudi pronaći i zavoleti. To je, na sreću, kod književnih dela uvek moguće. „Kaleidoskop“ je postavljen na internet u PDF izdanju za besplatan download.

Svoj aktivni književni rad Lidija nastavlja kroz književnu kritiku i esejistiku koje objavljuje u književnim novinama.

– Veoma volim da pišem eseje i književnu kritiku. To je dragocen osećaj kad uroniš u neko književno delo i tražiš u njemu skrivena značenja. Obično pišem o knjigama koje volim. Nije mi nešto drago kad treba da napišem negativnu kritiku, ali i to ponekad uradim kad situacija zahteva. Pisala sam  često o knjigama Albaharija, Basare, D. Mihajlovića i Pavića. A od stranih pisaca, o knjigama mog omiljenog svetskog savremenog pisca Dona De Lila i omiljenog pisca svih vremena Tomasa Mana. Iz nabrojanog, očit je moj književni ukus i uticaji. I, izdvojila bih esej o knjizi „Džan“ od Platonova. To je roman nevelikog obima, ali fantazmagoričan i samosvojnog diskursa. Knjige omiljenih pisaca me inspirišu i podstiču na stvaranje. U esejima iskazujem svoju trajnu ljubav prema knjizi.

Nedavno je pažnju javnosti privukao multiroman „Tragom 41“. Lidija je jedna od koautora romana (od njih šestoro) i potpisana je pseudonimom Li Novak. Ovo je za nju novo iskustvo, ali i forma koja joj po senzibilitetu savršeno odgovara.

– To mi je delovalo kao veoma zanimljiva ideja. U početku mi je pisanje multiromana veoma prijalo. Kad neki učesnik napiše  i pošalje svoj deo (radili smo preko zajedničke mejl liste i čet ruma), mene to inspiriše i izazove da što pre napišem svoj nastavak. Kasnije se ta priča malo rasplinula. Ali je to svakako zanimljivo iskustvo. Čovek treba da isproba svoje mogućnosti i da vidi u kakvim umetničkim okolnostima može i voli da funkcioniše, a u kakvim ne. Jednog dana učestvovaću u novoj verziji multiromana, sa manjim brojem učesnika, dva ili tri. 

U isto vreme, iz štampe je izašao i roman „Telo Tama Tabu“, koji Lidija potpisuje kao Lidija Lagrini. Ovo je roman u slikama, pisan u fragmentima, koji ruši neke uvrežene stereotipe našeg društva.

– Veoma sam zadovoljna. Plašila sam se u početku kako će roman biti prihvaćen. Mislila sam da će možda biti previše „slobodan“ i kontroverzan za našu sredinu. Ali prve reakcije su mi pokazale da nisam bila u pravu. Roman je prihvaćen i shvaćen od raznih generacija, muške i ženske populacije, od raznih tipova osoba. Retko se sretne neko preterano zatvoren i konzervativan ko ima problem sa sadržajem. Dobro, ima i čitalaca za koje je moj roman preterano grub, ali to je dobro, zabrinula bih se ako bi svima bio lako čitljiv. Mislim da su šokantnije fotografije od teksta, jer ima nekoliko naturalističkih ili uvrnutih. Roman treba da prodrma, da protrese ustajala shvatanja o emocijama, i nadam se da to čini. Očekuje me još puno promotivnih aktivnosti, ali za sad sve teče odlično. To me najviše raduje jer mi daje motivaciju i slobodu da i dalje pišem.

O temi kojom se u romanu bavi, Lidija  pronalazi motive tek nedavno.

– Mislim da su poslednje godine najviše izazvale potrebu da se obračunam sa stereotipima. Mislim, dokle više da slušamo neverovatne gluposti. Isključi se televizor, pa onda mozak počne realno da ti radi i jasno ti je šta je šta, i imaš potrebu da o tome glasno pričaš, jer se čini da je mnogo ljudi dozvolilo da im zamagle realna razmišljanja. U stvari i nije teško u ljudima probuditi pravi život i pozitivu. To u svima nama uvek postoji, iako nam je prostor za život malo vrtoglavan.

Roman otkriva osnovne stavove same autorke. Ona govori o potrebi za promenama destinacija kao neophodnim temeljima za izgradnju samostalnosti i slobode pojedinca.

– Život dobijemo samo jedan. Zato je veoma važno da ga provedemo što zanimljivije, putujući, menjajući, menjajući se, seleći se, tražeći, istražujući… Bez obzira da li je neko pisac ili ne. Neuzbudljiva osoba ne može biti dobar pisac, kao ni osoba koja nije dovoljno hrabra. Treba se upuštati, biti u pravom kontaktu sa zbivanjima, tražiti i izazivati zbivanja… Ja sam uvek u potrazi za „boljim mestom“. Trenutno me inspiriše – Amsterdam.

Blogovanje je još jedan način komunikacije kojim Lidija predstavlja svoje stvaralaštvo. Ovaj vid komunikacije smatra korisnim i potrebnim, naravno, ukoliko se umereno koristi.

– Blog je veoma lepa stvar. Kao i internet uopšte, ako ga ne koristimo opsesivno. Na blogu si sam svoj urednik, postavljaš slike i tekstove kad tebi odgovara, komuniciraš sa čitaocima na načine koje izabereš. Možeš da proveriš koliko su ti postovi čitani i iz kojih zemalja su ti čitaoci. To je bilo nezamislivo za pisce u prošlosti. Internet je uticao na ljude u svakom smislu, a uticaće još i više, predviđanje je da ćemo za sve više potreba koristiti internet. Promenio je odnos mladih ljudi prema književnosti utoliko što im je mnogo toga dostupno. Ali to ne znači da više čitaju. Mislim da su više okrenuti slikovnom vizuelnom sadržaju. 

S obzirom da Lidija na svom blogu objavljuje pretežno na engleskom jeziku, nameće se  pitanje da li planira da prevede roman „Telo Tama Tabu“.

– Ja stalno radim na svom engleskom i vežbam, komunicirajući sa strancima. Moguće je

da ću roman u nekom trenutku prevesti ili dati nekom da prevede. Volela bih da se oprobam u nekim drugačijim izdavačkim uslovima, na primer u Britaniji ili Holandiji.

Lidija Novaković po svojoj prirodi je osoba koja živi intenzivnim životom, „punim plućima“, i u svom stvaralaštvu ne miruje. Trenutno piše novi roman.

– Pišem novi roman, pod radnim nazivom „Ja biti Holendez“ („Me being Netherlander”). A dotle, roman „Telo Tama Tabu“ može se kupiti u beogradskim i novosadskim knjižarama ili naručiti preko interneta.

(Napomena uredništva: razgovor je vođen 2013. godine.)