ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Наши људи - Паланчани који се памте" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2021. године

Лидија Новаковић: ПИСАЦ БЕЗ ТАБУА (17)

Рођена је у Смедеревској Паланци, у којој завршава основну и средњу школу, а онда, пратећи своје жеље и чежњу за променама одлази из родног града, да изгради себе. Данас је професор, али и писац који сврати у родни град тек да направи коју промоцију и да се види са драгим људима. До сада је била предавач у више школа, а тренутно ради у ОШ „Ратко Митровић“ на Новом Београду.

Две године је провела и у „Олги Милошевић“, школи из које је потекла.

Лидија Новаковић носи са собом своје детињство и младост које је провела у Паланци као спој безбрижног одрастања и сигурности. Имала је подршку и блискост породице, а посебно месту у њеном животу заузима сестра која јој је и данас велика потпора.

– Живела сам у центру града где ми и сада живе родитељи. Паланка је лепо место за одрастање. Осећаш се некако ушушканим и заштићеним. Све ти је ту, близу, и то је твој мали свет. Ишла сам у основну школу „Олга Милошевић“. Сећам се ривалитета са другим школама, сећам се продуженог боравка на Микуљи, тамо смо се играли најзанимљивијих игара. Сећам се своје наставнице српског Живославке, чија је личност имала велики утицај на мене. Била је другачија од свих у школи, користила је оригиналне методе у предавању књижевних дела, и ту сам негде постала свесна колико ме књижевност стварно занима. Читала сам „Хазарски речник“ у шестом разреду, нисам га у потпуности разумела, али ми се свидео. Мада је писање још и раније било у мени. Чини ми се, одувек сам нешто записивала. Кад је реч о креативности, мој узор је моја мама. Она увек нешто ствара – правила је накит, декоративне торте, сад дизајнира и шије одећу… А бака је увек имала оригиналне и чврсте животне ставове. Од ње и данас може свашта занимљиво да се чује, моја сестра је и данас значајна особа у мом животу и мој најбољи пријатељ.

Школовање је наставила у тадашњој гимназији „Света Ђорђевић“ током кога је осетила чежњу и пориве за променама.

– Знала сам да ћу нешто студирати, тако да је гимназија била логичан избор. Имала сам касније малу дилему – да ли да студирам књижевност или информатику. И данас волим обе области, али је књижевност ипак прави избор за мене. Тај период ми није нешто остао упечатљив. Јасније се сећам доживљаја из основне школе. У средњошколском добу ваљда су сви у неким питањима, ломљењима, куда, како, зашто… Још тада сам почела да осећам чежњу за променама. А касније сам спознала да ми промене баш пријају. И то велике, драстичне промене. Промене града, промене друштва, промене фокуса… Кад се неко време ништа не мења, ја се узнемирим, постанем нестрпљива. Волим да свој живот градим тако да правим простор за промене.

Први књижевни радови које је поделила са другима, а који су оцењени као нешто вредно пажње и јавног објављивања, биле су кратке приче.

– Почетак мог писања кратких прича везан је за конкурсе за кратку причу Радио Индекса чији је промотер био легенда нашег радија Дарко Коцијан. Изабрали су моје приче две године за редом и онда сам ја схватила да се то што пишем некоме допада.

Сам жанр кратке приче веома ми је пријао, јер се изражавам лапидарно, оштро, бритко. Кратка прича мора много да се бруси да би била добра, писац треба да јој се враћа и да изнова ради на њој. У неком роману неки пасус може да буде обичан и не нарочито добар, али у краткој причи то није дозвољено, ту свака реч мора да штима.

И у мом роману „Тело Тама Табу“ видљив је тај утицај жанра кратке приче. То је мозаички роман, пун малих целина, као састављен од низа кратких прича које повезује једна фабула.

Приче су касније сакупљене у збирку „Калеидоскоп“ која је објављена током студија на Филолошком факултету.

– Време студирања је било занимљиво. Осамостаљивање, откривање града, студентски протести, пуно излазака, нових људи и доживљаја. Увек сам писала. Прво песме које сам планирала да објавим заједно са кратким причама. Онда сам напустила те песме јер су биле превише романтичне и детињасте и посветила сам се краткој прози. У то време сам објавила прву збирку прича „Калеидоскоп“. То није било лако учинити јер су „правила“ издаваштва у Србији чудна и понекад их не можеш докучити кад си млад и сам крећеш у то. Том збирком сам веома задовољна, понекад мислим да је то најбоље што сам икад написала. Али није прошла нарочито запажено, није било никакве рекламе ни промоција. Увек сам мислила – можда ће је накнадно људи пронаћи и заволети. То је, на срећу, код књижевних дела увек могуће. „Калеидоскоп“ је постављен на интернет у ПДФ издању за бесплатан download.

Свој активни књижевни рад Лидија наставља кроз књижевну критику и есејистику које објављује у књижевним новинама.

– Веома волим да пишем есеје и књижевну критику. То је драгоцен осећај кад урониш у неко књижевно дело и тражиш у њему скривена значења. Обично пишем о књигама које волим. Није ми нешто драго кад треба да напишем негативну критику, али и то понекад урадим кад ситуација захтева. Писала сам  често о књигама Албахарија, Басаре, Д. Михајловића и Павића. А од страних писаца, о књигама мог омиљеног светског савременог писца Дона Де Лила и омиљеног писца свих времена Томаса Мана. Из набројаног, очит је мој књижевни укус и утицаји. И, издвојила бих есеј о књизи „Џан“ од Платонова. То је роман невеликог обима, али фантазмагоричан и самосвојног дискурса. Књиге омиљених писаца ме инспиришу и подстичу на стварање. У есејима исказујем своју трајну љубав према књизи.

Недавно је пажњу јавности привукао мултироман „Трагом 41“. Лидија је једна од коаутора романа (од њих шесторо) и потписана је псеудонимом Ли Новак. Ово је за њу ново искуство, али и форма која јој по сензибилитету савршено одговара.

– То ми је деловало као веома занимљива идеја. У почетку ми је писање мултиромана веома пријало. Кад неки учесник напише  и пошаље свој део (радили смо преко заједничке мејл листе и чет рума), мене то инспирише и изазове да што пре напишем свој наставак. Касније се та прича мало расплинула. Али је то свакако занимљиво искуство. Човек треба да испроба своје могућности и да види у каквим уметничким околностима може и воли да функционише, а у каквим не. Једног дана учествоваћу у новој верзији мултиромана, са мањим бројем учесника, два или три. 

У исто време, из штампе је изашао и роман „Тело Тама Табу“, који Лидија потписује као Лидија Лагрини. Ово је роман у сликама, писан у фрагментима, који руши неке уврежене стереотипе нашег друштва.

– Веома сам задовољна. Плашила сам се у почетку како ће роман бити прихваћен. Мислила сам да ће можда бити превише „слободан“ и контроверзан за нашу средину. Али прве реакције су ми показале да нисам била у праву. Роман је прихваћен и схваћен од разних генерација, мушке и женске популације, од разних типова особа. Ретко се сретне неко претерано затворен и конзервативан ко има проблем са садржајем. Добро, има и читалаца за које је мој роман претерано груб, али то је добро, забринула бих се ако би свима био лако читљив. Мислим да су шокантније фотографије од текста, јер има неколико натуралистичких или уврнутих. Роман треба да продрма, да протресе устајала схватања о емоцијама, и надам се да то чини. Очекује ме још пуно промотивних активности, али за сад све тече одлично. То ме највише радује јер ми даје мотивацију и слободу да и даље пишем.

О теми којом се у роману бави, Лидија  проналази мотиве тек недавно.

– Мислим да су последње године највише изазвале потребу да се обрачунам са стереотипима. Мислим, докле више да слушамо невероватне глупости. Искључи се телевизор, па онда мозак почне реално да ти ради и јасно ти је шта је шта, и имаш потребу да о томе гласно причаш, јер се чини да је много људи дозволило да им замагле реална размишљања. У ствари и није тешко у људима пробудити прави живот и позитиву. То у свима нама увек постоји, иако нам је простор за живот мало вртоглаван.

Роман открива основне ставове саме ауторке. Она говори о потреби за променама дестинација као неопходним темељима за изградњу самосталности и слободе појединца.

– Живот добијемо само један. Зато је веома важно да га проведемо што занимљивије, путујући, мењајући, мењајући се, селећи се, тражећи, истражујући… Без обзира да ли је неко писац или не. Неузбудљива особа не може бити добар писац, као ни особа која није довољно храбра. Треба се упуштати, бити у правом контакту са збивањима, тражити и изазивати збивања… Ја сам увек у потрази за „бољим местом“. Тренутно ме инспирише – Амстердам.

Блоговање је још један начин комуникације којим Лидија представља своје стваралаштво. Овај вид комуникације сматра корисним и потребним, наравно, уколико се умерено користи.

– Блог је веома лепа ствар. Као и интернет уопште, ако га не користимо опсесивно. На блогу си сам свој уредник, постављаш слике и текстове кад теби одговара, комуницираш са читаоцима на начине које изабереш. Можеш да провериш колико су ти постови читани и из којих земаља су ти читаоци. То је било незамисливо за писце у прошлости. Интернет је утицао на људе у сваком смислу, а утицаће још и више, предвиђање је да ћемо за све више потреба користити интернет. Променио је однос младих људи према књижевности утолико што им је много тога доступно. Али то не значи да више читају. Мислим да су више окренути сликовном визуелном садржају. 

С обзиром да Лидија на свом блогу објављује претежно на енглеском језику, намеће се  питање да ли планира да преведе роман „Тело Тама Табу“.

– Ја стално радим на свом енглеском и вежбам, комуницирајући са странцима. Могуће је

да ћу роман у неком тренутку превести или дати неком да преведе. Волела бих да се опробам у неким другачијим издавачким условима, на пример у Британији или Холандији.

Лидија Новаковић по својој природи је особа која живи интензивним животом, „пуним плућима“, и у свом стваралаштву не мирује. Тренутно пише нови роман.

– Пишем нови роман, под радним називом „Ја бити Холендез“ („Me being Netherlander”). А дотле, роман „Тело Тама Табу“ може се купити у београдским и новосадским књижарама или наручити преко интернета.

(Напомена уредништва: разговор је вођен 2013. године.)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *