„Вековник паланачког позоришта“ (1)

Оснивајући певачко друштво „Шумадија”, 1866. године, грађани тадашње Паланке имали су на уму да  развој  једног  града  не може бити одржив само подстицањем  трговине, заната  и других привредних  делатности.  Знали су да  варош  постаје  град  само ако  има  и развијен културни живот. Певачко друштво „Шумадија” зачетник је организованог културног живота у Паланци  и Доњој Јасеници.  Дајући  прилоге  за његово  оснивање житељи  вароши  Паланке гледали су у будућност. Певачко друштво „Шумадија” на посредан начин постаје и прво место окупљања следбеника изговорене речи.

Од 1866. године, протоком времена, до данашњих дана Паланка ће имати бројна културно-уметничка друштва и позоришне групе.

Међутим, тек од 1905. године у континуитету ће се пред паланчанима одвијати магија којом се њихови суграђани трансформишу од веселих играча у људе разорене тешким  унутрашњим драмама.

Као и прави живот, и живот на позорници  биће предмет живих разговора чаршије. Онима, који су се успешно  трансформисали у јунаке позоришних  дела, град ће се дивити.  Излазак из сенке  свакодневног,   анонимног,   живота  на светлост  позорнице значиће  много не само глумцима,   већ  и  публици.  За  неке   од  њих,  позоришни живот  ће  заменити   стварни. Поистовећујући се са драмским  јунацима,  заборављаће бар за време трајања представе своју дневну муку. Позориште  ће,  како  сведоче јунаци Митровићевих књига  – глумци, публика, организатори – бити улазница у паралелни живот.  Живот који ће се за многе актере завршавати заједно са биолошким окончањем правог, реалног живота.

Кнез Михаило, 1868. године доноси одлуку да се одпочне градња позоришта у Београду, не дочекавши да види довршену позоришну зграду. Убијен је у Кошутњаку 29. маја 1868. Али, његова замисао није пропала, остварили су је намесници кнеза Милана – Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић.

Те судбоносне године, по Србију и Позориште, у Паланци се оснива Певачко друштво

„Шумадија” (четврто по реду у Србији после Београда, Неготина и Шапца). Певачка дружина „Шумадија” основана је на иницијативу напредних грађана Паланке. Она је окупљала велики број младих и дуго, са извесним прекидима, била значајан вид испољавања активности напредне омладине. По сећању најстаријих Паланчана певачка дружина приређивала је беседе, певала на свим свечаностима у граду – забавама, приредбама, свадбама. Певала је и на сахранама у граду.

Управа дружине „Шумадија” обраћа се Министарству  просвете следећим дописом:

„Године 1866. на сам дан светог Андрије, неколико младих људи установе Црквено-певачку дружину, која се растури у 1868. години, нарочито стога што је онда бивши старешина срески г. Милојко Дуњић, био противан тој установи. На св. Саву 1869. године заузимањем Коче Јањића трговца овд. и пок. Алексе Грнчаревића такође овдашњег, подигне се наново Дружина певачка, коју назову „Шумадија” и приреди прву беседу 27. фебруара 1869. године, у корист онда бивше Читаонице. Певачка дружина „Шумадија” и доцније давала је скоро непрестано беседе и забаве у корист онда бивше Читаонице”. Овај навод завршен је следећом допуном:

„Красно је гледати ова представљенија. Искрено честитамо дилетантским родољубима ова предпријатнија; часно су они свој чин извели”.

Друга важна установа у Паланци 19. века у којој се догодио позоришни чин јесте Читаоница. Иницијативом грађана, а по угледу на друга места, првенствено на Београд, оснива се у варошици читаоница, чији је задатак да делује дружељубивим и пријатним састанцима и читањем разних књига и новина и истовремено да изображава дух и срце. Читаоница се касније ређе помиње; тек 1909. године, у „Радничким новинама”, када је бирана прва Управа Читаонице.

Тренутак када је „многопочитајеми” господин министар просвете Србије ставио потпис на указ о формирању Читаонице у Паланци представља најдоњи камен културе и просвете читаве Јасенице и шире. Захтев Министарству  за овај чин поднела је овдашња певачка дружина „Шумадија”, уз претходну сагласност среског начелства. Тако је Читаоница у варошици Паланка установљена 7. јануара 1869. године. Тада се уписало 74 члана – помагача, „који су по један царски дукат имали да плаћају.”

Приређивањем јавних беседа са сценским приказивањем делова драмских текстова у корист Читалишта увећавани су приходи,  а прикупљена новчана средства су коришћена за претплату штампе, те је при Читалишту било у оптицају дванаест дневних и седмичних гласила. Прве јавне установе културе у Паланци су Певачко друштво и Читалиште, које су основане „поради читања новина и поради међусобног собрашченија”.