„Вековник паланачког позоришта“ (2)

Сасвим је природно што се укупни културни живот Паланке развијао у оквиру основане Читаонице. Читаоница је убрзо постала значајна друштвена и културно-образовна установа. Свакодневни сусрети чланова, састанци, размена мишљења и договори покренули су више корисних акција. У њу су почели, стидљиво и бојажљиво да долазе ђаци, шегрти и калфе, ретки интелектуалци и одрасли људи, нарочито зими – кад застуди.

Да ли се 1868. година може сматрати почетком позоришног аматеризма у Паланци, није на нама да судимо  али јесте обавеза, и част да сведочимо,  да је уз музички, трајао и позоришни аматеризам.  С дужим и  краћим  прекидима, са више и мање успеха,   испољавајући се у различитим видовима, и социјалним срединама.

Тако, прави континуитет  позоришног  аматеризма почиње тек три деценије касније. Поред разних приредби организованих  о црквеним и државним празницима,  уз учешће и драмске секције са беседама, као и забава у којима по правилу учествују хор и музичари, организована су и предавања национално-васпитног карактера.

У документима овога времена нема података да су у Паланци гостовале путујуће позоришне трупе, али  се  могу наћи подаци   да  су посебну  активност   испољавали кроз позоришни дилетантизам  и  беседе,  учитељи,   занатлије  и  калфе,  као  и  ђаци  старијих  разреда  Више Грађанске школе, коју је Паланка добила 1900. године. Најчешће су наступали „декламатори” са рецитацијама по школском  узрасту, а повремено и „глумци”  са драматизованим текстовима васпитно-моралног  и родољубивог  карактера  из буквара  или школских читанки.  Често су коришћене и народне песме, о кнезу Лазару, Милошу Обилићу, Марку Краљевићу и другим омиљеним јунацима.

Институција позоришта и позоришна уметност јављају се у Србији као плод века просвећености и рационалистичке мисли 18. века. Доситеј Обрадовић, Јоаким Вујић, Стерија, Атанасије  Николић и многи други, били су пионири просвете и културе у Србији. Јоакиму Вујићу припада заслуга што је код нас заорао прву бразду на пољу позоришне уметности. Он је овој врсти уметности наметнуо улогу коју је  време наметало: „да буди националну  свест и свест о лепом, племенитом и узвишеном,  да васпитава и усавршава и при том да забавља”.

Представа која  је  изведена 1835. године у Крагујевцу,  пред одабраном публиком  коју су чинили Кнез Милош Обреновић, великодостојници и неки од учесника Сретењске скупштине, означила је почетак рада Књажеско-сербског театра. Њен приређивач, организатор, редитељ и један од глумаца био је Јоаким Вујић. Према општем убеђењу, овај догађај представља почетак организоване  позоришне  делатности и тежње  да се створе  сталне позоришне  институције  у Србији. Та  прва  Вујићева  позоришна  представа у Крагујевцу  била  је  узбудљива  новост у србијанском сељачком животу. Неука публика се свему смејала. Кнез Милош је често прекидао радњу својим веселим упадицама,  наређивао да се неке песме по неколико пута понављају.

Устајао је, седао, пушио чибук, сркао кафу и гласно разговарао с присутним.

Нису све  вароши   имале  срећу  да  их посети  Јоаким  Вујић.  Главни  извођачи  забавно- музичких програма  у српским варошима,  нарочито  крај  Цариградског  друма и железничке пруге  Београд-Ниш,  били су путујући  играчи,   свирачи,  мађионичари,  глумци и  артисти различитих  фела, који су на пут полазили сами или са неким циркусом,  а програме изводили сами или у дружинама. Наступали су на панађуриштима и пијацама, и у понекој кафани. У то време, кад Паланка није имала позориште,  људи су радо гледали овакве приредбе, да би се разонодили и разгалили.

У ретким документима о културном животу Паланке у првим годинама новог века мало је података о позоришном  аматеризму, односно о припремању целовитих позоришних  комада. Најзначајнији културни догађаји су беседе Певачког друштва у којима је негована реторика и рецитовање   са  елементима   позоришне игре,   соло и  хорско певање  и  ђачки  програми светосавских прослава.