„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (3)

Đačke priredbe o sv. Savi javile su se 1825-1828. godine, ali neredovno i mestimično, sve dok 1840. godine sv. Sava nije proglašen za školskog  zaštitnika, a njegov praznik za školsku slavu. Na bogaćenju sadržaja proslava mnogo su uticali Petar Radovanović, nadzornik svih osnovnih škola u Srbiji, koji je pre toga bio upravnik Teatra na Đumruku,  i poznati slikar Stevan Todorović, koji se pored slikarstva bavio i pozorištem.

Većini  dece učešće  na ovim priredbama  predstavljalo je  deo  najlepših  uspomena  iz školskih dana, uspomena kojih su se rado sećali do kraja života. U takve spada i Božidar Trudić, poznati kompozitor i profesor, koji kaže:

„Na svetosavskoj  zabavi  u hotelu „Central”,  mi, učenici  četvrtog  razreda, igrali  smo poznati dečji komad „Car Ćira” Mihajla Sretenovića,   a taj komad sa nama je spremio naš učitelj Antonije  – Anta  Obrenović. Komad je  doživeo veliki  uspeh i dugo godina je  bio pamćen od naših sugrađana. To ne kažem zato što je baš meni bila poverena naslovna uloga cara Ćire,  ali je činjenica  da sam i posle 10 – 15 godina (kada sam bio student, pa čak i suplent gimnazije u dubljoj unutrašnjosti) imao to zadovoljstvo da me neki naš sugrađanin na ulici iznenadi rečima: „Aaaa!…  to je naš car Ćira!”  Mogu slobodno  reći da sam te godine kada sam završio četvrti razred Osnovne škole bio najpoznatije dete u Palanci, iako je moj drug Radoslav – Cuka Nešić igrao Spiru drugog šegrta. Mnogi palanački glumci počeli su da se bave pozorištem kao učenici, učestvujući u Svetosavskim proslavama.

O pozorišnom životu, podataka je malo i jako su oskudni. Znajući da je Stevan Todorović u to vreme boravio  u Palanci  radeći sa suprugom Poleksijom na ikonostasu i freskama u hramu Preobraženja Gospodnjeg (koji je počeo da se gradi 1895. a osvećen  je na Preobraženje 1902. od mitropolita srpskog Inokentija),  može se pretpostaviti  da su možda pod njegovim uticajem igrane predstave ali se to ne može potvrditi.

Posle majskog prevrata 1903. godine, sa liberalizacijom režima, u gradu jača i omasovljuje se, pod uticajem Srpske socijaldemokratske partije, radnički pokret. Sa ciljem da pojača agitaciju i čvršće organizuje radnike i prikupi ih uz sebe, Srpska socijaldemokratska partija 16. jula 1903. godine, osniva Radničko društvo u Palanci, koje ima hor, muzičku i pozorišnu sekciju. Prva veća priredba održana je 28. januara 1904. godine u spomen Svetozara Markovića. U ondašnjoj štampi,  a u prvom redu u Radničkim novinama, poglavito se govori o političkom  delovanju. Otuda su podaci o radu Radničkog društva oskudni,  ali se lako može pretpostaviti da je on bio primeren političkom opredeljenju društva.

Socijalistički opredeljeni članovi Radničkog društva organizuju Prvog maja 1905. godine proslavu na Kiseljaku uz pesmu, igru i recitacije. Istog dana, u kafani „Kruna” sa programom u kojem hor peva Marseljezu, pozorišni diletanti igraju predstavu „Jazavac pred sudom” Petra Kočića koja je, ustvari, jauk obespravljenih Srba u cesarsko-kraljevskoj Bosni. Šteta je da o reditelju i glumcima ove predstave nema sačuvanih podataka, sem lično zabeleženog sećanja Milana Pešića koji je igrao Pisarčića i šturih  sećanja savremenika, koji bacaju nešto malo svetla na taj događaj. Kako je ovo jedini, pisani trag o igranju „Jazavca pred sudom” ove 1905. godine, smatramo ga verodostojnim, tim pre što ga koriste i mnogi drugi autori u obradi pozorišnog života Palanke.

U Srbiji koja je 1905. godine bila zemlja u kojoj je postojao liberalni poredak, „Jazavac pred sudom” je bio podsećanje na vreme samovlašća. U Palanci je i u vreme Drugog svetskog rata igran  „Jazavac pred  sudom”. Palančani  su te  ratne  godine, pod okupacijom,  sigurno drugačije doživljavali pozorišno  delo od onih sugrađana koji su ulaskom u kafanu „Kruna” 1905. prisustvovali rađanju pozorišnog života, koji uprkos svemu i dalje traje i razvija se u gradu na Jasenici.

„…U oči predstave, na dan priredbe, prvo je hor od 6 drugova otpevao „Marseljezu”, a potom smo mi odigrali komad „Jazavac pred sudom”.  Moj drug Milan Obrenović – Crni, koji me je i doveo u predstavu, igrao je Davida Štrpca, ja Pisarčića,  a suca, jedan drug kog nisam poznavao. Imali smo mali broj proba a potom predstavu…”  Ovo je deo pisma Milana Pešića koje se čuva u arhivi Pozorišta.

Prvo svoje „izvođenje” „Jazavac pred sudom”,  imao je u vidu čitanja samog autora na sastanku akademskog društva „Zora” u Beču navodno 1903. godine a onda u Beogradu 1904. na jednom času lista „Slavenski jug”.

Posle objavljivanja „Jazavac” nije odmah prikazan. Danas na žalost, o prvom izvođenju

„Jazavca pred sudom” ne može se iscrpnije govoriti jer nije mnogo pisano. Godina 1905. je prelomna za prvo izvođenje „Jazavca pred sudom”.  Iz sećanja Milana Pešića i savremenika, Palančani su premijeru imali prvog maja 1905. godine, a Narodno pozorište u Beogradu sedam meseci kasnije, krajem novembra 1905. Tragajući za građom o prvom igranju „Jazavca pred sudom” nađen je podatak koji ukazuje da je ovaj komad možda svoje prvo izvođenje imao u Skoplju u režiji samog pisca u (srpskoj) Gimnaziji u kojoj je bio suplent. Kočić je od januara 1905. bio nastavnik u skopskoj Gimnaziji, pa nije za verovanje da je odmah počeo da sprema svog „Jazavca” za koji je trebalo bar mesec dana da se uvežba.  Najverovatnije je da je premijera bila pred kraj školske godine. Nažalost ne raspolažemo s više podataka o ovoj predstavi pa se o njoj ne može drugo reći osim da je (najverovatnije) prvo pozorišno  izvođenje Kočićevog „Jazavca pred sudom” ako ne u Jugoslaviji, onda sigurno u Srbiji. Predstava je od građana veoma dobro prihvaćena i materijalno pomognuta. Zbog velikog interesovanja komad „Jazavac pred sudom” repriziran je više puta u toku leta. Grad je podržao nastojanja pozorišnih diletanata da nastave sa spremanjem novih predstava, što će oni i učiniti godinu dana kasnije.