„Вековник паланачког позоришта“ (3)

Ђачке приредбе о св. Сави јавиле су се 1825-1828. године, али нередовно и местимично, све док 1840. године св. Сава није проглашен за школског заштитника, а његов празник за школску славу. На богаћењу садржаја прослава много су утицали Петар Радовановић, надзорник свих основних школа у Србији, који је пре тога био управник Театра на Ђумруку, и познати сликар Стеван Тодоровић, који се поред сликарства бавио и позориштем.
Већини деце учешће на овим приредбама представљало је део најлепших успомена из школских дана, успомена којих су се радо сећали до краја живота. У такве спада и Божидар Трудић, познати композитор и професор, који каже:
„На светосавској забави у хотелу „Централ”, ми, ученици четвртог разреда, играли смо познати дечји комад „Цар Ћира” Михајла Сретеновића, а тај комад са нама је спремио наш учитељ Антоније – Анта Обреновић. Комад је доживео велики успех и дуго година је био памћен од наших суграђана. То не кажем зато што је баш мени била поверена насловна улога цара Ћире, али је чињеница да сам и после 10 – 15 година (када сам био студент, па чак и суплент гимназије у дубљој унутрашњости) имао то задовољство да ме неки наш суграђанин на улици изненади речима: „Аааа!… то је наш цар Ћира!” Могу слободно рећи да сам те године када сам завршио четврти разред Основне школе био најпознатије дете у Паланци, иако је мој друг Радослав – Цука Нешић играо Спиру другог шегрта. Многи паланачки глумци почели су да се баве позориштем као ученици, учествујући у Светосавским прославама.
О позоришном животу, података је мало и јако су оскудни. Знајући да је Стеван Тодоровић у то време боравио у Паланци радећи са супругом Полексијом на иконостасу и фрескама у храму Преображења Господњег (који је почео да се гради 1895. а освећен је на Преображење 1902. од митрополита српског Инокентија), може се претпоставити да су можда под његовим утицајем игране представе али се то не може потврдити.
После мајског преврата 1903. године, са либерализацијом режима, у граду јача и омасовљује се, под утицајем Српске социјалдемократске партије, раднички покрет. Са циљем да појача агитацију и чвршће организује раднике и прикупи их уз себе, Српска социјалдемократска партија 16. јула 1903. године, оснива Радничко друштво у Паланци, које има хор, музичку и позоришну секцију. Прва већа приредба одржана је 28. јануара 1904. године у спомен Светозара Марковића. У ондашњој штампи, а у првом реду у Радничким новинама, поглавито се говори о политичком деловању. Отуда су подаци о раду Радничког друштва оскудни, али се лако може претпоставити да је он био примерен политичком опредељењу друштва.
Социјалистички опредељени чланови Радничког друштва организују Првог маја 1905. године прославу на Кисељаку уз песму, игру и рецитације. Истог дана, у кафани „Круна” са програмом у којем хор пева Марсељезу, позоришни дилетанти играју представу „Јазавац пред судом” Петра Кочића која је, уствари, јаук обесправљених Срба у цесарско-краљевској Босни. Штета је да о редитељу и глумцима ове представе нема сачуваних података, сем лично забележеног сећања Милана Пешића који је играо Писарчића и штурих сећања савременика, који бацају нешто мало светла на тај догађај. Како је ово једини, писани траг о игрању „Јазавца пред судом” ове 1905. године, сматрамо га веродостојним, тим пре што га користе и многи други аутори у обради позоришног живота Паланке.
У Србији која је 1905. године била земља у којој је постојао либерални поредак, „Јазавац пред судом” је био подсећање на време самовлашћа. У Паланци је и у време Другог светског рата игран „Јазавац пред судом”. Паланчани су те ратне године, под окупацијом, сигурно другачије доживљавали позоришно дело од оних суграђана који су уласком у кафану „Круна” 1905. присуствовали рађању позоришног живота, који упркос свему и даље траје и развија се у граду на Јасеници.
„…У очи представе, на дан приредбе, прво је хор од 6 другова отпевао „Марсељезу”, а потом смо ми одиграли комад „Јазавац пред судом”. Мој друг Милан Обреновић – Црни, који ме је и довео у представу, играо је Давида Штрпца, ја Писарчића, а суца, један друг ког нисам познавао. Имали смо мали број проба а потом представу…” Ово је део писма Милана Пешића које се чува у архиви Позоришта.
Прво своје „извођење” „Јазавац пред судом”, имао је у виду читања самог аутора на састанку академског друштва „Зора” у Бечу наводно 1903. године а онда у Београду 1904. на једном часу листа „Славенски југ”.
После објављивања „Јазавац” није одмах приказан. Данас на жалост, о првом извођењу
„Јазавца пред судом” не може се исцрпније говорити јер није много писано. Година 1905. је преломна за прво извођење „Јазавца пред судом”. Из сећања Милана Пешића и савременика, Паланчани су премијеру имали првог маја 1905. године, а Народно позориште у Београду седам месеци касније, крајем новембра 1905. Трагајући за грађом о првом игрању „Јазавца пред судом” нађен је податак који указује да је овај комад можда своје прво извођење имао у Скопљу у режији самог писца у (српској) Гимназији у којој је био суплент. Кочић је од јануара 1905. био наставник у скопској Гимназији, па није за веровање да је одмах почео да спрема свог „Јазавца” за који је требало бар месец дана да се увежба. Највероватније је да је премијера била пред крај школске године. Нажалост не располажемо с више података о овој представи па се о њој не може друго рећи осим да је (највероватније) прво позоришно извођење Кочићевог „Јазавца пред судом” ако не у Југославији, онда сигурно у Србији. Представа је од грађана веома добро прихваћена и материјално помогнута. Због великог интересовања комад „Јазавац пред судом” репризиран је више пута у току лета. Град је подржао настојања позоришних дилетаната да наставе са спремањем нових представа, што ће они и учинити годину дана касније.