„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (4)
U poređenju sa drugim srpskim gradovima Palanka relativno kasno otkriva i usvaja pozorište. U početku u programu Radničkog društva su recitacije revolucionarnih radničkih pesama, a potom i celovečernji pozorišni komadi. Programi se izvode na opšte zadovoljstvo prisutne radničke publike koja izvođače nagrađuje burnim aplauzima. O prvoj srbijanskoj, znači i palanačkoj, pozorišnoj publici, nenaviknutoj ali željnoj ovakve zabave, puno je dirljivih zapisa:
„…Još sav u tradiciji guslara i epskog pokliča, narod ustanika i slobodara prihvatio je pozorište kao divan san, kao zanosnu nadstvarnost. Nektar žuljevitom životu iza pluga i motike, srpa i kose…”
Decembra 1905. godine grupa mladih Palančana organizuje veliku zabavu – sa programom sastavljenim od muzičkih, horskih i scenskih tačaka, u korist Građanske čitaonice – koju beleži list „Socijal-demokrat” sa napomenom da bi i drugi gradovi trebalo da se ugledaju na ove mlade ljude. Zabava je u potpunosti uspela. Ona ne samo da je bila vrlo bogata svojim programom, već je taj program bio i vrlo lepo sastavljen i izveden na opšte zadovoljstvo. Godinu dana posle prve pozorišne predstave, 1906. godine, Radničko društvo, podržavajući borbu radničke klase Srbije, igra komade: „Opozicija” Mihajla Sretenovića i „Zakon o radnjama” Radivoja Karadžića koji na veoma duhovit i satiričan način ismeva donošenje ovog zakona. Predstave su odigrane u kafani „Kasina”.
Sećajući se tog vremena Milan Pešić nije mogao da se seti detalja predstave niti reditelja. Ostalo je zabeleženo da je Radničko društvo od osnivanja do balkanskih ratova redovno bilo pokretač prvomajskih proslava, u to vreme održavanih na Kiseloj vodi. Prema dostupnim arhivskim izvorima tek su 1911. znači, posle pet godina, odigrane tri predstave: šaljiva jednočinka nemačkog pisca Fridriha Hajnriha „Izbori”, koju je preveo Ivanić, drama u jednom činu „U štrajku” Gabrijele Zapoljske, koja obrađuje štrajkačku borbu ruskih rudara za bolje uslove rada i života, i „Štrajk senjskih rudara” Momčila Jankovića i Milorada Nedeljkovića. Iste godine u Palanci gostuje Povlašćeno putujuće pozorište Petra Hristilića. Na osnovu podataka zabeležnih u ondašnjoj radničkoj štampi, ne može se izvesti zaključak o nekom obimnom repertoaru kako pozorišnih komada, tako i horskih pesama i recitacija. Sve aktivnosti Društva biće prekinute ratovima 1912-1913. a zatim
1914-1918.
Oslobodilačke težnje balkanskih naroda dovode do Prvog balkanskog rata protiv Turaka 1912. Sudbina nagrađuje kralja Petra time što je dosudila da se za njegove vlade ispuni ono o čemu su pet stotina godina naši preci sanjali i uz javorove gusle na javi iskazivali, moleći se Bogu za svoje oslobođenje.
Radost pobede kratko je trajala. Dojučerašnji saveznici, Bugari, 1913. napali su Srbiju. Te, iste godine, pozorišni diletanti igraju komade „Stari učitelj i novi đak” Andre Kostića, „Andra afrikanac” i socijalnu dramu Marsela Solinera „Borba”, tragediju jedne radničke porodice pariskog predgrađa. Prema beleženju jednog od savremenika, Milana Pavića krojačkog radnika i učesnika, ova predstava je izvedena na otvorenom prostoru, u parku na Kiseljaku.“
Već 1913. godine, samo nekoliko meseci po dolasku u Palanku, igrao sam u pozorišnom komadu „Borba”, koji je izveden na Prvi maj te godine na Kiseloj vodi. Kakva je to bila proslava: narod je od Palanke u koloni otišao do Kisele vode, na reverima crveni cvet, a muzika svo vreme svira…Svi smo se radovali što zajedno pripremamo priredbe i drugarski proslavljamo taj veliki praznik.”
Krajem juna 1914. godine, prekida se na duže vreme svaka pozorišna aktivnost, prestaje pozorišni život. Veliki broj članova pozorišta bio je mobilisan i otišao na front, neki se rasturaju po širokom svetu lečeći zadobijene rane, mnogi se nikada neće vratiti. Istorija se ponavlja. Austrijske trupe ulaze u Palanku još jednom, 1915. godine; a 28. oktobra 1918. godine, ulaskom boraca Moravske divizije, Palanka je oslobođena. Palanka i okolina, kao uostalom i cela Srbija u ratu su materijalno potpuno iscrpljene. Radno sposobno stanovništvo je u najvećem broju izginulo na bojištima.
