ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (4)

У поређењу са другим српским градовима Паланка релативно касно открива и усваја позориште. У почетку у програму Радничког друштва су рецитације револуционарних радничких  песама, а потом и целовечерњи позоришни комади. Програми се изводе на опште задовољство присутне радничке публике која извођаче награђује бурним аплаузима. О првој србијанској, значи и паланачкој, позоришној публици, ненавикнутој али жељној овакве забаве, пуно је дирљивих записа:

„…Још сав у традицији гуслара и епског поклича, народ устаника и слободара прихватио је позориште као диван сан, као заносну надстварност. Нектар жуљевитом животу иза плуга и мотике, српа и косе…”

Децембра 1905. године група младих Паланчана организује велику забаву – са програмом састављеним од музичких, хорских и сценских тачака, у корист Грађанске читаонице – коју бележи лист „Социјал-демократ” са напоменом да би и други градови требало да се угледају на ове младе људе. Забава је у потпуности  успела. Она не само да је била врло богата својим програмом, већ је тај програм био и врло лепо састављен и изведен на опште задовољство. Годину дана после прве позоришне представе, 1906. године, Радничко друштво, подржавајући борбу радничке класе Србије, игра комаде: „Опозиција” Михајла Сретеновића и „Закон о радњама” Радивоја Караџића који на веома духовит и сатиричан начин исмева доношење овог закона.  Представе су одигране у кафани „Касина”.

Сећајући се тог времена Милан Пешић није могао да се сети детаља представе нити  редитеља. Остало је забележено да је Радничко друштво од оснивања до балканских ратова редовно било покретач првомајских прослава, у то време одржаваних на Киселој води. Према доступним архивским изворима тек су 1911. значи, после пет година, одигране три представе: шаљива једночинка немачког писца Фридриха Хајнриха „Избори”, коју је превео Иванић, драма у једном чину „У штрајку” Габријеле Запољске, која обрађује штрајкачку борбу руских рудара за боље услове рада и живота, и „Штрајк сењских рудара” Момчила Јанковића и Милорада Недељковића. Исте године у Паланци гостује Повлашћено путујуће позориште Петра Христилића. На основу података забележних у ондашњој радничкој штампи, не може се извести закључак о неком обимном репертоару како позоришних комада, тако и хорских песама и рецитација. Све активности Друштва биће прекинуте ратовима 1912-1913. а затим

1914-1918.

Ослободилачке тежње балканских народа доводе до Првог балканског рата против Турака 1912. Судбина награђује краља Петра тиме што је досудила да се за његове владе испуни  оно о чему су пет стотина година наши преци сањали и уз јаворове гусле на јави исказивали, молећи се Богу за своје ослобођење.

Радост победе кратко је трајала. Дојучерашњи савезници, Бугари, 1913. напали су Србију. Те, исте године, позоришни дилетанти играју комаде „Стари учитељ и нови ђак” Андре Костића, „Андра африканац” и социјалну драму Марсела Солинера „Борба”, трагедију једне радничке породице париског предграђа. Према бележењу једног од савременика, Милана Павића кројачког радника и учесника,  ова представа је изведена на отвореном простору,  у парку на Кисељаку.“

Већ 1913. године, само неколико месеци по доласку у Паланку, играо сам у позоришном комаду „Борба”, који је изведен на Први мај те године на Киселој води. Каква је то била прослава: народ је од Паланке у колони отишао до Киселе воде, на реверима црвени цвет, а музика сво време свира…Сви смо се радовали што заједно припремамо приредбе и другарски прослављамо тај велики празник.”

Крајем јуна 1914. године,  прекида се на дуже време свака позоришна активност, престаје позоришни живот. Велики број чланова позоришта био је мобилисан и отишао на фронт, неки се растурају по широком свету лечећи задобијене ране, многи се никада неће вратити. Историја се понавља.  Аустријске трупе улазе у Паланку још једном,  1915. године;  а 28. октобра 1918. године, уласком бораца Моравске  дивизије,  Паланка је  ослобођена. Паланка и околина, као уосталом   и  цела   Србија   у  рату   су  материјално потпуно исцрпљене. Радно способно становништво је у највећем броју изгинуло на бојиштима.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *