„Вековник паланачког позоришта“ (5)
Са ослобођењем и стварањем нове државе, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поново оживљава културни живот, развија се школство и просвета. После тешког и мучног ратног времена, кад су се стишале последице Првог светског рата, грађани Паланке, жељни просвете и културе, у јесен 1918. године, обнављају рад потпуне Основне школе са четири разреда. Неки ђаци наставили су тамо где су стали под окупацијом. „Била је то права Српска основна школа, са српским учитељима, са букваром, читанком и другим уџбеницима штампаним ћирилицом за разлику од књига моје браће, које су штампане латиницом и са обавезном сликом бркатог Фрање Јосифа”, сећа се Божидар Трудић свог поласка у школу.
После ослобођења и уједињења, после делимично залечених рана и обнављања живота у Паланци, организовања школских и просветних установа, драмска и рецитаторска секција раде полетно и са великим ентузијазмом. Припремају се позоришне представе, скечеви, приредбе; народ, након ратних страдања, показује велики интерс за све врсте забава. У овом послу било је много заноса и доста прегалаштва.
Прва приредба у слободној Паланци била је Светосавска прослава 14/27 јануара. Пошто би свештеници пресекли колач и поделили с домаћином славе кољиво, ђаци би отпевали химну св. Сави и наставили са извођењем уметничког програма. Наступали су декламатори са декламацијама, а повремено и глумци са драматизованим текстом, или пак са правом позоришном представом. Друга је била Видовданска прослава 15/28 јуна. Време се рачунало по старом календару. Тада су се одличним ученицима делила сведочанства и књиге. На једној од тих прослава 1920. године Милорад Трудић био је запажен по својој интерпретацији Бојићеве „Плаве гробнице”. Због те изузетне надарености позван је у дечју позоришну групу „Будућност”. Једночинке и скечеве које је паланачка дечја група „Будућност” играла, били су из пера „Чика – доктора” како их је потписивао у листу „Будућност”. Остало је забележено да су наступи групе „Будућност” били у кафани „Касина”, а играни су комади: „Наша деца”, „Стари учитељ – нови ђак”… Главни глумци су Милорад Трудић, Живота Рашић, Божидар Трудић, Цука Нешић…Био је то, наставак рада који је прекинут избијањем Првог светског рата и окупацијом Србије.
У појединим местима Србије, радници самоиницијативно, по угледу на београдски „Абрашевић”, оснивају своје културно-уметничке групе под именом „Абрашевић”. У Паланци, на иницијативу Новице Милосављевића кројачког радника, Славка Манојловића лимарског радника (стрељаног 1941. године у Младеновцу) и Иве Бајазита берберског радника, (погинуо у Босни као партизан), основана је секција „Абрашевић” 20. маја 1920. године. Њен задатак је био да обнови и развија дотадашњу културно-уметничку активност међу паланачким радништвом, и да се бави неговањем и „позоришне уметности и лепог хорског певања”. Почело се са скечевима, рецитацијама и једночинкама. Али, како у то време у патријалхалној Србији, владајући друштвени морал није дозвољавао жени да се јавно бави глумом и певањем, јер се то сматрало срамотом и неморалом за „честиту и поштену жену”, било је проблема пронаћи особу која би пристала да заигра у позоришном комаду. То је био главни разлог што су жене одбијале да ступе у културно уметничка друштва па и у „Абрашевић”.