„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (6)
„Bila je u to vreme jedna mlada, lepuškasta, ali na rđavom glasu devojka, koju sam pokušao da nagovorim, pa sam joj čak obećavao i pare od svake predstave, ali ona je smatrala za nemoralno da izađe na pozornicu”. Zabeležio je Nikola Vladisavljević priču Novice Milosavljevića jednog od osnivača „Abraševića”. Pozorišne probe održavane su u kući Koste Milosavljevića poslastičara, koji je sa suprugom Draginjom i trima ćerkama: Milicom, Draginjom i Ružicom, pomogao u spremanju predstava. Najvažniji događaj u radu „Abraševića” je prihvatanje Milice, Ružice, i Draginje da igraju u pozorišnim predstavama i time probiju malograđansko shvatanje o moralu i pozorištu. Predstave „Rudari” Ajzlera, „Opštinski izbori” Ljube Nenadovića, „Soka i Sava” i „Sredstvo za podmlađivanje” koje su abraševićevci spremili, igrane su u hotelu „Kasina” koji je uvek bio pun, bez obzira na repertoar. Kada je u pitanju pozorišni amaterizam, pored navedenih komada, prema sećanju Milosavljevića, glumca i reditelja ovih predstava, na prigodnim zabavama izvođeni su, pored jednočinki sa socijalnim sadržajem, i šaljivi komadi uz obavezni „vrabac” kojim bi se prokomentarisali događaji u gradu ili pak napravila dosetka na račun nekog Palančanina. Narod je voleo ovakvu zabavu jer mu je u teškim uslovima života bio potreban smeh i zadovoljstvo, a zadovoljstva je bilo malo. Za svaki nastup vlast je ili davala, ili nije davala „blagoslov”, a koja to vlast nije radila. Bilo je tu nadmudrivanja: sreskom načelniku se prijavi jedno, a u stvari daje se drugo. I tako sve do Obznane. A onda: progoni, saslušanja.
Obračun režima sa naprednim radničkim pokretom usledio je posle donošenja „Obznane” u noći između 29. i 30. decembra 1920. godine, i Zakona o zaštiti države od 2. avgusta 1921. godine. Međutim, „Obznana” nije zabranila rad sindikalnih i drugih organizacija koje u svojim programima nisu imale komunističku aktivnost kao „Abrašević”. Palanka je u ovim godinama sasvim ojačala varoš, sa jakim esnafom, ali i priličnim brojem intelektualaca koji obnavljaju i osnivaju nova kulturno-umetnička društva i grupe. Palanačko Pevačko društvo „Šumadija”, nosilac kulturnih događanja u drugoj polovini XIX veka, preuzima na sebe kulturni život grada. U njegove redove pristižu Novica Milosavljević, Iva Bajazit, Slavko Manojlović, Milan Pavić… dojučerašnji članovi „Abraševića”, koji sa Gavrilovićem, Stankovićkom, Stanojevićem, Dobričićem, i gospođom Milosavljević, čine jezgro dramske sekcije.
Diletantsko pozorište, pod upravom Palanačkog pevačkog društva „Šumadija”, prvo predstavljanje imaće oktobra 1921. godine predstavom, iz seoskog života, u pet činova, sa pevanjem, „Đido” Janka Veselinovića. Naravno, pre toga je dobijeno odobrenje policije za koje je moralo da se uplati 9 dinara. Ovaj i mnogi drugi troškovi su uredno vođeni i prilagani upravi društva. Sve priredbe i predstave odvijale su se u kafanama koje su služile i za takve potrebe.
Palanka je u to vreme imala četiri kafane s većom salom i „prikladnom” binom. To su bile „Stara Srbija”, „Central”, „Kruna” i „Kasina”. Hotel „Kasina” jedini je u to vreme imao kakvu takvu pozornicu za izvođenje pozorišnih komada i zabava.
Novica Milosavljević, rukovodilac pozorišta i reditelj predstave, u svojim sećanjima navodi:
„Mnogi nisu verovali da ćemo uspeti kad su čuli da spremamo pozorišnu predstavu „Đido” Janka Veselinovića, za koju smo se odlučili jer je iz narodnog života sa dosta pevanja i igranja. Pred premijeru čuo sam ovakav razgovor: „Jadni Janko, gde si da vidiš ko tvoje drame igra”. Ali, prevarili su se svi koji su tako mislili. Predstava je uspela i u više navrata je ponovljena”.
