ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (6)

„Била је у то време једна млада, лепушкаста, али на рђавом гласу девојка, коју сам покушао да наговорим, па сам јој чак обећавао и паре од сваке представе, али она је сматрала за неморално да изађе на позорницу”. Забележио је Никола Владисављевић причу Новице Милосављевића једног од оснивача „Абрашевића”.  Позоришне пробе одржаване су у кући Косте Милосављевића посластичара, који је са супругом Драгињом и трима ћеркама: Милицом, Драгињом и Ружицом, помогао у спремању представа. Најважнији догађај у раду „Абрашевића” је прихватање Милице, Ружице, и Драгиње да играју у позоришним представама и тиме пробију малограђанско схватање о моралу и позоришту.  Представе „Рудари” Ајзлера, „Општински избори” Љубе Ненадовића, „Сока и Сава” и „Средство за подмлађивање”  које су абрашевићевци спремили, игране су у хотелу „Касина” који је увек био пун, без обзира на репертоар. Када је у питању позоришни аматеризам, поред наведених комада, према сећању Милосављевића, глумца и редитеља ових представа, на пригодним  забавама извођени су, поред једночинки са социјалним садржајем, и шаљиви комади уз обавезни „врабац” којим би се прокоментарисали догађаји у граду или пак направила досетка на рачун неког Паланчанина. Народ је волео овакву забаву јер му је у тешким условима живота био потребан смех и задовољство,  а задовољства је било мало. За сваки наступ власт је или давала, или није давала „благослов”, а која то власт није радила. Било је ту надмудривања: среском начелнику се пријави једно, а у ствари даје се друго. И тако све до Обзнане. А онда: прогони, саслушања.

Обрачун режима са напредним радничким покретом уследио је после доношења „Обзнане” у ноћи између 29. и 30. децембра 1920. године, и Закона о заштити државе од 2. августа 1921. године. Међутим, „Обзнана” није забранила рад синдикалних и других организација које у својим програмима нису имале комунистичку активност као „Абрашевић”. Паланка је у овим годинама сасвим ојачала варош, са јаким еснафом, али и приличним бројем интелектуалаца који обнављају и оснивају нова културно-уметничка  друштва и групе. Паланачко Певачко друштво „Шумадија”, носилац културних догађања у другој половини XИX века, преузима на себе културни живот града. У његове редове пристижу  Новица Милосављевић, Ива Бајазит, Славко Манојловић, Милан Павић… дојучерашњи чланови „Абрашевића”, који са Гавриловићем, Станковићком, Станојевићем, Добричићем, и госпођом Милосављевић, чине језгро драмске секције.

Дилетантско позориште, под управом Паланачког певачког друштва „Шумадија”, прво представљање имаће октобра 1921. године представом, из сеоског живота, у пет чинова, са певањем, „Ђидо” Јанка Веселиновића. Наравно, пре тога је добијено одобрење полиције за које је морало да се уплати 9 динара. Овај и многи други трошкови су уредно вођени и прилагани управи друштва. Све приредбе и представе одвијале су се у кафанама које су служиле и за такве потребе.

Паланка је у то време имала четири кафане с већом салом и „прикладном” бином. То су биле „Стара Србија”, „Централ”, „Круна” и „Касина”. Хотел „Касина” једини је у то време имао какву такву позорницу за извођење позоришних  комада и забава.

Новица Милосављевић, руководилац позоришта и редитељ представе, у својим сећањима наводи:

„Многи нису веровали да ћемо успети кад су чули да спремамо позоришну представу „Ђидо” Јанка Веселиновића,  за коју смо се одлучили јер је из народног живота са доста певања и играња. Пред премијеру чуо сам овакав разговор: „Јадни Јанко, где си да видиш ко твоје драме игра”. Али, преварили су се сви који су тако мислили. Представа је успела и у више наврата је поновљена”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *