„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (8)
Opštinske vlasti, zadovoljne radom diletantske sekcije, iz Sreske kase dodeljuju 1.000 srebrnih dinara Pevačkom društvu „Šumadija“ za dalji rad. Nakon ozbiljnog i teškog poduhvata kao što je igranje pozorišnog dela „Devojačka kletva”, odigrani su manje zahtevni komadi „Mika praktikant” Dragomira Brzaka i „Šarene gajde”.
Krajem marta 1923. godine rediteljski tandem Popović – Milosavljević započinje rad na komadu „Seoski lola” Ede Tota u posrbi Stevana Deskaševa. „Seoski lola” je živ, uzbudljiv komad sa lepom obradom tipičnog seljačkog života, sa puno interesantnih i sentimentalnih momenata. Nažalost, ne postoji pisani trag o glumačkoj podeli, sem napomena da su igrali reditelj Milosavljević, Iva Bajazit, Slavko Manojlović i Milan Pavić. Iz policijskog odobrenja i izvoda blagajne društva „Šumadija” saznajemo da je predstava odigrana tri puta 17. i 18. aprila 1923. godine u hotelu „Kasina”. U sećanjima ondašnjih ljubitelja pozorišta, opremljenost i kvalitet predstava bili su na zavidnoj visini. Ko je igrao u komadima „Na prelomu” Dragoslava Nenadića i „Na ugledu” Lukijana Trivunova Brankovića, nema baš nikakvih pisanih tragova a ni zabeleženih sećanja.
Posle više uspešnih premijera nastaje zastoj u radu. Pozorišna budućnost postaje neizvesna. Mnogi članovi diletantske sekcije odustaju od igranja u predstavama jer ih poslodavci na razne načine onemogućavaju u angažovanju u radu društva. Bilo je slučajeva pretnji pa i otpuštanja s posla. Sve je manje podataka o radu diletantskog pozorišta pod upravom pevačkog društva „Šumadija”.
Na inicijativu Ministarstva prosvete u mnogim gradovima osnovane su trezvenjačke družine. U palanačkim školama i gimnaziji osniva se društvo trezvene mladeži „Osvit”. Družinu su vodili nastavnici i učitelji a članovi su bili svi đaci. Društva rade po specijalnom programu koji je bio osmišljen da decu uključi u borbu protiv alkoholizma, pušenja, i drugih nezdravih radnji. Članovi Društva trezvene mladeži „Osvit” pripremali su pozorišne predstave sa trezvenjačko-socijalnom tematikom, i nastupali su na školskim priredbama i svetosavskim proslavama.
Đaci su se rado uključivali u ovu akciju, pa je ona bila višestruko korisna. Za neke od njih to je bio početak „života na daskama”. Od priredbi je bilo i materijalne koristi, jer su prikupljena sredstva služila za poboljšanje đačke trpeze, za pružanje pomoći siromašnim učenicima, i za nabavku knjiga. U razgovoru za lokalni list „Naša komuna” Božidar Trudić ispričao je sledeće sećanje na školske dane:
„…Za mene je svetosavska proslava 14. januara 1922. godine u hotelu „Central” (tada se još računalo po starom kalendaru) ostala nezaboravna. Igrao sam prvu ulogu (Car Ćira) ali se dogodilo i još nešto neočekivano i neobično. Tadašnja uprava škole, celokupni prihod sa te vrlo posećene zabave poklonila je meni, verovatno kao najboljem i najsiromašnijem đaku, a i za ostvarenje glavne uloge u komadu. Po završenom programu pozvali su me u jednu hotelsku sobu. Na stolu je ležala hrpa plavih novčanica (desetica). Rekli su da to poklanjaju meni. Bio sam zbunjen i uplašen, jer nisam znao gde da smestim taj silni novac kakav do tada nisam video. Taj novac je bila moja prva i jedina „pozorišna korisnica”.
Pričao je tada Božidar Trudić i o svom carskom pozorišnom kostimu sašivenom od sukna sa opancima. Od carskih oznaka za vreme predstave imao je široku lentu preko ramena i grudi i krunu na glavi da bi se znalo koje „glavni” u predstavi. Odelo je sašio poznati palanački abadžija Milosav Urošević a škola ga je poklonila glumcu. Kad se sabere novac koji je dobio posle predstave i odelo, Trudić je za ondašnje prilike bio carski plaćen.
