„Вековник паланачког позоришта“ (8)
Општинске власти, задовољне радом дилетантске секције, из Среске касе додељују 1.000 сребрних динара Певачком друштву „Шумадија“ за даљи рад. Након озбиљног и тешког подухвата као што је играње позоришног дела „Девојачка клетва”, одиграни су мање захтевни комади „Мика практикант” Драгомира Брзака и „Шарене гајде”.
Крајем марта 1923. године редитељски тандем Поповић – Милосављевић започиње рад на комаду „Сеоски лола” Еде Тота у посрби Стевана Дескашева. „Сеоски лола” је жив, узбудљив комад са лепом обрадом типичног сељачког живота, са пуно интересантних и сентименталних момената. Нажалост, не постоји писани траг о глумачкој подели, сем напомена да су играли редитељ Милосављевић, Ива Бајазит, Славко Манојловић и Милан Павић. Из полицијског одобрења и извода благајне друштва „Шумадија” сазнајемо да је представа одиграна три пута 17. и 18. априла 1923. године у хотелу „Касина”. У сећањима ондашњих љубитеља позоришта, опремљеност и квалитет представа били су на завидној висини. Ко је играо у комадима „На прелому” Драгослава Ненадића и „На угледу” Лукијана Тривунова Бранковића, нема баш никаквих писаних трагова а ни забележених сећања.
После више успешних премијера настаје застој у раду. Позоришна будућност постаје неизвесна. Многи чланови дилетантске секције одустају од играња у представама јер их послодавци на разне начине онемогућавају у ангажовању у раду друштва. Било је случајева претњи па и отпуштања с посла. Све је мање података о раду дилетантског позоришта под управом певачког друштва „Шумадија”.
На иницијативу Министарства просвете у многим градовима основане су трезвењачке дружине. У паланачким школама и гимназији оснива се друштво трезвене младежи „Освит”. Дружину су водили наставници и учитељи а чланови су били сви ђаци. Друштва раде по специјалном програму који је био осмишљен да децу укључи у борбу против алкохолизма, пушења, и других нездравих радњи. Чланови Друштва трезвене младежи „Освит” припремали су позоришне представе са трезвењачко-социјалном тематиком, и наступали су на школским приредбама и светосавским прославама.
Ђаци су се радо укључивали у ову акцију, па је она била вишеструко корисна. За неке од њих то је био почетак „живота на даскама”. Од приредби је било и материјалне користи, јер су прикупљена средства служила за побољшање ђачке трпезе, за пружање помоћи сиромашним ученицима, и за набавку књига. У разговору за локални лист „Наша комуна” Божидар Трудић испричао је следеће сећање на школске дане:
„…За мене је светосавска прослава 14. јануара 1922. године у хотелу „Централ” (тада се још рачунало по старом календару) остала незаборавна. Играо сам прву улогу (Цар Ћира) али се догодило и још нешто неочекивано и необично. Тадашња управа школе, целокупни приход са те врло посећене забаве поклонила је мени, вероватно као најбољем и најсиромашнијем ђаку, а и за остварење главне улоге у комаду. По завршеном програму позвали су ме у једну хотелску собу. На столу је лежала хрпа плавих новчаница (десетица). Рекли су да то поклањају мени. Био сам збуњен и уплашен, јер нисам знао где да сместим тај силни новац какав до тада нисам видео. Тај новац је била моја прва и једина „позоришна корисница”.
Причао је тада Божидар Трудић и о свом царском позоришном костиму сашивеном од сукна са опанцима. Од царских ознака за време представе имао је широку ленту преко рамена и груди и круну на глави да би се знало које „главни” у представи. Одело је сашио познати паланачки абаџија Милосав Урошевић а школа га је поклонила глумцу. Кад се сабере новац који је добио после представе и одело, Трудић је за ондашње прилике био царски плаћен.