ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Пројекат "Вековник паланачког позоришта" суфинансиран је из буџета Општине Смедеревска Паланка 2020. године

„Вековник паланачког позоришта“ (9)

Значајан догађај у животу града је увођење електричног светла 1. августа 1922. године, што постепено мења навике и потребе људи. За ту прилику, у присуству знатижељног становништва варошице Паланке и околних села, машине су пуштене у рад, а испред зграде, на бандери посебно подигнутој, засветлеле су три „бонг лампе”, изазивајући одушевљење. Путујућа повлашћена позоришта која су до сада избегавала Паланку због мука са светлом више немају разлога за то. У јесен 1922. Подрињско повлашћено позориште под управом Душана Животића гостује месец дана у Паланци и игра представе: „Г-ђа X”, „Авети”, „Лукреција Борџија”, „Отело”, „Стари Хајделберг”, „Коштана”, „У новој кожи”, „Ромео и Јулија”, „Кир Јања”, „Зона”, „Ивкова слава” и „Ђидо”. Вероватно, ће утицај виђених представа и дружење са глумцима Подрињског позоришта, одвести Николу Стојановића, младића из паланачке чаршије, годину дана касније (15. Јуна 1923.) у Подрињско позориште код Животића. Биће први Паланчанин који ће кренути путем вечитих номада и модерних чергара.

„Абрашевић“ 1924. године отпочиње спремање позоришне представе „Сумњиво лице” Бранислава Нушића.  Пробе се одржавају у помоћним просторијама кафане „Балкан”. Руководилац позоришне секције је Иван Бајазит који је и редитељ представе.

Према сачуваним подацима у представи су играли: Иван Бајазит, Павле Стојадиновић, Димитрије Кеџић, Властимир Бранковић, Милан Трудић (касније Обрен Шиљић), Жика Ђурђевић-Мазало (наступао у каснијим представама), Веса, (презиме није записано), Јованка- Вана Благојевић и Милена Муф. Године су пролазиле а конзервативна схватања су и даље присутна. Девојке тешко пристају да се појаве на позорници. Много редитељских мука имао је Бајазит са Ваном Благојевић, која је играла Марицу,  да уради сцену падања у загрљај Ђоки – (мада му је она, касније заувек пала у загрљај).

Радило се приљежно.  Пробе су трајале понекад и до пола ноћи. На повратку кроз уснулу варош, мушки део ансамбла пратио је своје колегинице до њихових кућа. Сви они су желели да се афирмишу у једној дубоко људској делатности која им је давала снагу да истрају на том послу и савладају препреке. Било је то време ентузијазма и полета.

Премијера „Сумњивог лица” одиграна је у кафани „Круна” 1924. на импровизованој позорници направљеној по угледу на оне на којима су играла путујућа позоришта: поређана пивска бурад, постављене даске са неколико стубова преко којих је затегнуто „американ” платно, и завеса. Како су глумци аматери слабије учили улоге суфлер је био „мајка” за све на сцени. Договор пред представу био је овакав: да се суфлер примакне оној страни позорнице иза кулиса где стоји глумац који слабо зна текст, или да се глумац примакне кулиси да би боље чуо. Онда настаје трка суфлера около сцене. Уколико не постигне да свима добаци текст онда прискаче у помоћ инспицијент који мора да зна цео комад напамет. Зато су многи радије били глумци него суфлери. Светло на сцени било је проблем приликом  извођења комада. Позорница је била осветљена једном јачом сијалицом и једном иза кулиса. Кад се догоди да падне напон онда се на позорници виде силуете од глумаца.

Да ли непоседовање знања о позоришној литератури или сигурност у извођачки ансамбл, тек у овој години поред „Сумњивог лица” играна је „Просидба”. Једини траг о игрању комада „Просидба” Антона Павловича Чехова је запис да се премијера догодила 1924. године.

Добар  пријем „Сумњивог лица“ као и чињеница да Нушића публика, за разлику од критичара, воли, превагнуо је у избору новог комада. У „Абрашевићу“ одлучују да  играју „Народног  посланика” Бранислава Нушића, актуелну комедију која исмејава политичке борбе странака и подвале власти на изборима. Упоредо са радом на представи, приступило се изради монтажне позорнице која ће да задовољи основне  захтеве представа.  Позорница  је завршена 1925. године са приличним  бројем различитих кулиса и главном завесом од црвеног штофа, и била је смештена у шупи Драгог Влајића, члана позоришта, одакле је узимана и монтирана, према потреби.   Била је то једина позорница у граду. На њој су играле и све гостујуће позоришне трупе. Направљена је и гардероба па су глумци добили боље услове за рад.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *