„Vekovnik palanačkog pozorišta“ (10)
Na osnovu sećanja starijih članova, sastavljajući prekinute niti života i rada „Abraševića“ Dimitrije Kedžić zapisao je i svoja sećanja na taj period. Bez plakata, slika, samo sećanje, iskidano. Događalo se da među glumcima dođe do neslaganja oko izbora i podele uloga. Često su znali da reaguju na traženje reditelja da se ponovi scena ili pravilno izgovori replika rečima „Bože, šta je tebi, pa valjda znam da govorim srpski”. Takvih problema bilo je u početku rada Društva da bi se u kasnijim godinama potpuno izgubili.
U zapisima nema kompletne podele uloga u „Narodnom poslaniku”, jer, kako je zapisao Kedžić, to mu je „iščezlo iz sećanja”. Zna se da je Ivan Bajazit, pored toga što je režirao, igrao i glavnu ulogu Jevrema Prokića. Sreta Numera je bio Milan Trudić, a Jovica Jerković Dimitrije Kedžić.
Nova predstava je bila i nov uspeh pozorišne sekcije. Sala hotela „Kruna” bila je pretesna da primi sve koji su želeli da vide premijeru koja je više puta reprizirana. Iako su glumci često održavali probe u hladnim prostorijama, a ponekad i bez osvetljenja, nisu gubili volju. Razni pozorišni rekviziti pozajmljivani su od građana i sa njima su održavane predstave. U nedostatku tehničkog osoblja, glumci su sami obavljali sve tehničke radove. Svakoj novoj predstavi prethodile su veoma opsežne i duge pripreme. One su se sastojale u obezbeđivanju izvođačkih kostima i drugih potrebnih rekvizita, zakupu sale, odobrenju vlasti, plakatiranju, pozivanju i privlačenju što većeg broja posetilaca.
Po ugledu na pozorišta većih gradova, i Palanačko pozorište uvodi novinu – pre početka predstave, i između činova, svira orkestar, koji već postoji u društvu „Abrašević”. Razlika u odnosu na ostala pozorišta je u tome što je orkestar nastavljao svoj program i posle predstave i time pretvarao veče u zabavu. Nakon „Narodnog poslanika” u 1925. godini odigrane su predstave: „Kirija”, „Protekcija” i „Muva” Branislava Nušića u kojima su glumački iskorišćene Nušićeve domišljatosti, potom „Stari učitelj i novi đak” Andre Kostića, „Na sindžiru” Leonida Žinera i „Umro sam” u kojem su igrali Ivan Bajazit i Dimitrije Kedžić. Publika je to dobro primala, naročito jednočinku „Stari učitelj i novi đak” u kojoj je igrao Dimitrije Kedžić. Ulogu đaka igralo je više dečaka zavisno od slobodnog vremena. Ne može se reći koje sve igrao u ovim predstavama, ali, bez bojazni da se greši, može se reći da su stalni glumci: Ivan Bajazit, Milan Trudić, Pavle Stojadinović, Dimitrije Kedžić, Obren Šiljić, Vlasta Branković, Isa Ivačković… a glumice pored Vane Blagojević-Trudić, Milena Muf, Zora i Ruža, Vera i Žiža Stojadinović…
Živojin Đurđević zvani Mazalo u svojim sećanjima najradije priča o radu u pozorištu: „Moj kum, limarski radnik, Staniša Mihajlović, prvi me je odveo u „Abrašević”. Pričao mi je o drugarstvu pa sam i ja poželeo da odem. Bio sam zbunjen i bilo me je sramota da pevam. Kad me je horovođa, zvao se Genadije, naterao da pevam pesmu „Prošetaj Lelo kroz naše selo”, ja sam jedva nešto promumlao. Onako zbunjen video sam u drugoj prostoriji Ivu Bajazita, koji je vodio dramsku sekciju i zamolio ga da me primi. Od tog trenutka postao sam vezan za pozorište. Tamo sam dobio nadimak „Mazalo”, jer sam u „Pariskoj sirotinji” igrao ulogu Mazala (U postojećoj dokumentaciji nismo uspeli da pronađemo dokaz o igranju komada „Pariska sirotinja” koji spominje Đurđević). Vrlo često kažem da je moje bavljenje u pozorištu bio moj životni univerzitet”.
Nušića smenjuje Bora Stanković sa neizbežnom „Koštanom” u kojoj se kroz pesmu priča samo o prošlosti. Reditelj Ivan Bajazit nije imao problema kod glumačke podele izuzev kod uloge Koštane. Za Koštanu u Palanci nije bilo pogodne devojke pa je angažovana Zora Ilić, koja je Palančanka ali je živela u Beogradu. Odgovarala je kao pojava, lepo je pevala, a i snalazila se na pozornici. Plaćen joj put za probe i predstave. Ulogu Mitketa igrao je Ivan Bajazit, Grkljana pevača – Milan Trudić, Stojana – Dimitrije Kedžić, Hadži Tomu – Staniša Mihajlović, Milena Muf igrala je Hadži Tominu ženu, Stojanovu majku, Vana Trudić bila je Vaska. Veliko interesovanje u gradu pobudila je ova Stankovićeva poema koja jasno simbolizuje kraj jedne epohe, sumrak jedne iživele klase. Na premijeri nije bilo slobodnog mesta u sali „Stare Srbije” gde je predstava odigrana 1926. godine. Igrane su i reprize, a publika je bila prezadovoljna jer je pored glume uživala i u vranjanskoj muzici. Slede predstave „Revizor” Nikolaja Gogolja i „Gnjavator i njegove žrtve”.
