„Вековник паланачког позоришта“ (10)

На основу сећања старијих чланова, састављајући прекинуте нити живота и рада „Абрашевића“ Димитрије Кеџић записао је и своја сећања на тај период. Без плаката, слика, само сећање, искидано.  Догађало се да међу глумцима дође до неслагања око избора и поделе улога.  Често су знали да  реагују  на тражење  редитеља  да  се  понови сцена  или правилно изговори реплика  речима „Боже,  шта  је  теби,  па ваљда  знам да  говорим српски”. Таквих проблема било је у почетку рада Друштва  да би се у каснијим годинама потпуно изгубили.

У записима нема комплетне  поделе улога у „Народном посланику”,  јер,  како је  записао Кеџић, то му је „ишчезло из сећања”.  Зна се да је Иван Бајазит, поред тога што је режирао, играо и главну улогу Јеврема Прокића. Срета Нумера је био Милан Трудић,  а Јовица Јерковић Димитрије Кеџић.

Нова  представа  је  била  и нов успех позоришне  секције.  Сала  хотела  „Круна” била  је претесна да прими  све који су желели да виде премијеру која је више пута репризирана. Иако су глумци често одржавали пробе у хладним просторијама, а понекад и без осветљења,  нису губили вољу. Разни позоришни реквизити позајмљивани су од грађана и са њима су одржаване представе.  У недостатку техничког особља, глумци су сами обављали све техничке  радове. Свакој новој представи претходиле су веома опсежне и дуге припреме. Оне су се састојале у обезбеђивању извођачких  костима  и  других потребних  реквизита,  закупу  сале,  одобрењу власти, плакатирању, позивању и привлачењу што већег броја посетилаца.

По угледу на позоришта већих градова, и Паланачко позориште уводи новину – пре почетка представе, и између чинова, свира оркестар, који већ постоји у друштву „Абрашевић”. Разлика у односу на остала позоришта је у томе што је оркестар настављао свој програм и после представе и тиме претварао вече у забаву. Након „Народног посланика” у 1925. години одигране су представе: „Кирија”, „Протекција” и „Мува”  Бранислава Нушића у којима су глумачки искоришћене Нушићеве домишљатости, потом „Стари учитељ и нови ђак” Андре Костића, „На синџиру” Леонида Жинера и „Умро сам” у којем су играли Иван Бајазит и Димитрије Кеџић. Публика је то добро примала, нарочито једночинку „Стари учитељ и нови ђак” у којој је играо Димитрије Кеџић. Улогу ђака играло је више дечака зависно од слободног времена. Не може се рећи које све играо у овим представама, али, без бојазни да се греши, може се рећи да су стални глумци: Иван Бајазит, Милан Трудић, Павле Стојадиновић, Димитрије Кеџић, Обрен Шиљић, Власта Бранковић, Иса Ивачковић…  а глумице поред Ване Благојевић-Трудић, Милена Муф, Зора и Ружа, Вера и Жижа Стојадиновић…

Живојин Ђурђевић звани Мазало у својим сећањима најрадије прича о раду у позоришту: „Мој кум, лимарски радник, Станиша Михајловић, први ме је одвео у „Абрашевић”. Причао ми је о другарству па сам и ја пожелео да одем. Био сам збуњен и било ме је срамота да певам. Кад ме је хоровођа, звао се Генадије, натерао да певам песму „Прошетај Лело кроз наше село”, ја сам једва нешто промумлао. Онако збуњен видео сам у другој просторији Иву Бајазита, који је водио драмску секцију и замолио га да ме прими. Од тог тренутка постао сам везан за позориште. Тамо сам добио надимак „Мазало”, јер сам у „Париској сиротињи” играо улогу Мазала (У постојећој документацији нисмо успели да пронађемо доказ о игрању комада „Париска сиротиња” који спомиње Ђурђевић). Врло често кажем да је моје бављење у позоришту био мој животни универзитет”.

Нушића смењује Бора Станковић са неизбежном „Коштаном”  у којој се кроз песму прича само о прошлости.  Редитељ Иван Бајазит није имао проблема код глумачке поделе изузев код улоге Коштане. За Коштану у Паланци није било погодне девојке па је ангажована Зора Илић, која  је  Паланчанка  али је  живела у Београду. Одговарала  је  као појава,  лепо је  певала,  а и сналазила се на позорници. Плаћен јој пут за пробе и представе. Улогу Миткета играо је Иван Бајазит, Гркљана певача – Милан Трудић, Стојана – Димитрије Кеџић, Хаџи Тому – Станиша Михајловић, Милена Муф играла је Хаџи Томину жену, Стојанову мајку, Вана Трудић била је Васка. Велико интересовање  у граду побудила је ова Станковићева поема која јасно симболизује крај једне епохе, сумрак једне иживеле класе. На премијери није било слободног места у сали „Старе Србије”  где је представа одиграна 1926. године. Игране су и репризе,  а публика  је  била  презадовољна  јер  је  поред глуме  уживала  и у врањанској  музици. Следе представе „Ревизор” Николаја Гогоља и „Гњаватор и његове жртве”.