„Вековник паланачког позоришта (11)

У  протекле  две године друштво „Абрашевић”,  и поред тешких  материјалних  услова,  и полицијских проверавања  и  насртаја  успешно је  деловало.  У  јесен  1926.  године власти процењењују да „Абрашевић”  представља опасност по поредак и забрањује му даљи рад. После извршених  промена  у Статуту,  што је  тадашњи  закон  омогућавао,  Друштво мења  име  у „Светлост” и наставља са активностима.   Поред већ проверених  “Абрашевићеваца”  агилним радом истичу се Ранко Владисављевић, Радован Весић,  Драгољуб Лазић,  Драгољуб  Влајић, Милан Гајић, Живојин Михајловић и др.

Обрачун режима са напредним радничким покретом уследио је после доношења „Обзнане” у ноћи између 29. и 30. децембра 1920. године, и Закона о заштити државе од 2. августа 1921. године. Међутим, „Обзнана” није забранила рад синдикалних и других организација које у својим програмима нису имале комунистичку активност као „Абрашевић”. Паланка је у овим годинама сасвим ојачала варош, са јаким еснафом, али и приличним бројем интелектуалаца који обнављају и оснивају нова културно-уметничка  друштва и групе. Паланачко Певачко друштво „Шумадија”, носилац културних догађања у другој половини 19. века, преузима на себе културни живот града. У његове редове пристижу  Новица Милосављевић, Ива Бајазит, Славко Манојловић, Милан Павић… дојучерашњи чланови „Абрашевића”, који са Гавриловићем, Станковићком, Станојевићем, Добричићем, и госпођом Милосављевић, чине језгро драмске секције.

Дилетантско позориште, под управом Паланачког певачког друштва „Шумадија”, прво представљање имаће октобра 1921. године представом, из сеоског живота, у пет чинова, са певањем, „Ђидо” Јанка Веселиновића. Наравно, пре тога је добијено одобрење полиције за које је морало да се уплати 9 динара. Овај и многи други трошкови су уредно вођени и прилагани управи друштва. Све приредбе и представе одвијале су се у кафанама које су служиле и за такве потребе. Паланка је у то време имала четири кафане с већом салом и „прикладном” бином. То су биле „Стара Србија”, „Централ”, „Круна” и „Касина”. Хотел „Касина” једини је у то време имао какву такву позорницу за извођење позоришних комада и забава.

Новица Милосављевић, руководилац позоришта и редитељ представе, у својим сећањима наводи: „Многи нису веровали да ћемо успети кад су чули да спремамо позоришну представу „Ђидо“ Јанка Веселиновића,  за коју смо се одлучили јер је из народног живота са доста певања и играња. Пред премијеру чуо сам овакав разговор: „Јадни Јанко, где си да видиш ко твоје драме игра”. Али, преварили су се сви који су тако мислили. Представа је успела и у више наврата је поновљена”.