„Вековник паланачког позоришта“ (12)

Културну мисију, коју српски православни свештеник врши још од Светог Саве, сјајно је спроводио господин Никола Поповић, свештеник паланачки, који је са Новицом Милосављевићем, режирао позоришну представу „Ђидо”. У раду са глумцима свештеник Поповић, који је био и диригент хора „Шумадија”, увежбавао је музичко-певачки,  а Милосављевић драмски део. Сликарске радове на сценографији за представу извела је Милица Милосављевић,  а њена сестра Ружица Милосављевић била је суфлер. Представа са бројном поделом била је добро посећена и публика јој се увек радовала. Писаног трага глумачке поделе нема али је остала групна фотографија да посведочи истинитост  представе „Ђидо”.

Господа официри коњичког пука краљице Марије, 24. јуна 1921. године у хотелу „Круна” приређују приредбу-забаву са балом, која има шаролики програм, обогаћен позоришном игром. На забави су, како сазнајемо из захтева за одобрење, који је полицији упутио кафеџија Младен Поповић наступили соло – певачи, рецитатори, хор паланачког Певачког друштва „Шумадија” и позоришни дилетанти са једночинком чији назив није наведен. Вероватно је на овој забави Новица Милосављевић промовисан у Управника позоришта од стране команданта коњичког пука краљице Марије, како пише у његовим сећањима, али без одреднице којег датума је то било.

Рад у позоришту био је тежак. У послу за који је требало много заноса и прегалаштва, није све  било тако  лепо и лако како  се чини. Тешкоћа је  било на претек  али је  најбитније  да резултати   нису  изостајали.   Друштво наставља   спремање   представа   са   пуно  љубави   и одушевљења. После „Ђида” следи актовка „Наша деца” Бранислава Нушића. У ансамблу влада дух искреног пријатељства и дружељубља, уз веровање да је то што раде озбиљан посао. Комади се преписују руком, јер друштво није располагало писаћом машином. Од оствареног прихода са представе „Ђидо”, плаћено је 100 динара преписивачу  комада „Сеоски  лола” – забележено је на признаници Певачког друштва „Шумадија”.

Позоришна публика радознало очекује нове премијере,  на које се није дуго чекало. Петог јуна  1922.  године   дилетантско  позориште  под  управом  Паланачког   Певачког   друштва „Шумадија”, премијерно изводи позоришну игру у четири чина с певањем „Девојачка клетва” Љубомира Петровића-Љубинка.  Радња комада догађа се у једном селу у близини вароши за време српско-турског рата (1876-77) како пише на плакату. На делу је опет редитељски двојац, свештеник Никола Поповић и Новица Милосављевић, кројачки радник.

Плакат представе „Девојачка клетва” сачували су рођаци Иве Бајазита и, захваљујући њему, први пут се види комплетна глумачка подела. Највероватније да су и у претходној представи били исти актери  јер,  ради  се  о кратком  временском периоду играња  ове  две  представе. Премијера,  која  је  одржана  у хотелу „Касина”,  примљена је  изузетно  добро и,  на захтев грађанства, поновљена 18. јуна 1922. године. Општинске власти, задовољне радом дилетантске секције,  из Среске касе  додељују  1.000 сребрних  динара Певачком  друштву „Шумадија”  за даљи рад. Након озбиљног и тешког подухвата као што је играње позоришног дела „Девојачка клетва”, одиграни су мање захтевни комади „Мика практикант”  Драгомира Брзака и „Шарене гајде”.