ЧАРОБЊАК ИЗ ВОЗА

Прве причине о изградњи гвозденог пута, у Србијади, заподенуте су, ене-де, у Милошево време, још 1838. За тај посао истолкован је путеводитељни акт између Попичителства Финансије, у име Правителства Србског, с једне и господом: Клодом Буилоном и Клементом Рером, у име Француско- Сербског друштва, с друге стране за, је ли, постављање гвозденог друма од Милановца до Брзе Паланке. О исправности ове објављотине сведочи текст „Гвоздени пут и паравоз“ објављен у Пешти. Тачније у Сербском народном листу. И-шта? Све скоцкано, али чабар, мој Брајко. Когод и тазевина „Јужни (про)ток“. Е, сад, нећу ни како ја хоћу, ма ме коштало ко светог Петра кајгана. Тако! Изнесак је требало да кошта 633.822 рајнска талира и 12 гроша, ал се изуметнуло. Скроз на скроз. Кнез Милан Обреновић је 3. јула, на врућ дан, 1881. године сребрним будаком забудачио почетак шинске градње, од 243 километра, на релацији Београд-Ниш. Животопис од мене почиње. Остало иш, а ми, правац у Ниш. Јакако! Стигла је и прва локомотива, да вуче вагоне за градњу. И кренуло је 23. августа 1884. године прво возно клопарало у земљи Србији. Двестотине путника, загвожђених смелника, је путовало, укмећено и упарађено труцкаво, до повраћања, ако, мож’ бити, не седиш у правцу кретања, у две композиције, у размаку од четири минута.

Тако то беја. За првину.

После је дошао унапредак. Иза поштанског вагона је прикачен вагон за мајке с децом, па прва, друга и трећа дрвендекаста класа и терааај. Путуј Аго куд ти драго? Може и повратно.

Напољу јесен. Разгоропађено влажна.

Маневарка погурује у уназадак, на први леви колосек, у престоном гвозденом чворишту, путничке вагоне, који се, ене, ухватили чврсто један за други и држаће се, тако, другарски, до Ниша. Путници, с југа, ускачу јуначно. Да заузму места. Што да се стоји, кад може да се раскомоти уморено телесо, од јутренице данашње, да се изују ципеле, дотегну знојаве чарапе и подигну уморне ноге, ослобођене запертланих стега, на другу дрвену клупу. Има још цео сат до поласка гвоздене грдосије за Раљу, Младеновац, Паланку… Нелагода је да се стоји. Оно, сели би сви и без ускока, али такав смо ми народ. Све се нешто плашимо да нам неко нешто не закине, па гууурај. У згомилавање. Један преко другог.

Елем, у тој чаробној згужваности, напуњеном природним мирисима протиче чекање да локомотива за вучу удари гвоздено и помери, за малкице, поређаност. Онда је полазак на видику. Који полазак? То је свечарски повратак опанака, гуњева, антерија и празних котарица у завичај. Са новцем у закрпљеним џеповима. Занесени у своју здраву сујету гледају у празно својим загипсованим погледима. Међ’ њих засео чила са ордењем на џепчету од отрцаног сакоа. Из те рупе извирује ланчић за сат, трбушасто закачен за ревер. Около њега наређане оловке. Алат за писање. Кадикад се раскошно насмеје да би показао један плехани зуб. Он, ехеееј, казује стихотворје зажеђеном публикуму. Они слушају. Мушица, да је има,

чула би се. Уз шарм овог чаробњака из воза престају сва друга размишљања. И брижје! Уосталом, сви ће стићи кућевном басамаку изморени проводима.

Чекање писка за полазак се задангубило.

Погледи запрти у чаробњака, а он везе. Везиљаво:

„Једно младо момче,

Запитује девојче,

Да л си дугме раскопчало,

Бил се са мном поиграло,

Да ти недра закопчајем,

Јел те душо не познајем“.

Мушке главе се смејуље у аплаузу, а жене се, еј, кисело погледују, испод ока, од безобразног дејства. Осећају ту злину. Жене су увек… Чаробњак тера даље:

„Кад ти видо чарне очи,

Срце моје да искочи,

Руку пружи’, тебе дирну,

У мал’ душо не погину,

Мисли цура у недоба,

Неће смети ни да проба,

У мраку ће сама доћи,

Да је љубим до поноћи,

Од поноћи нека бега,

Само мати да не гледа,

Драги јој се усладијо,

Што је цуру навадијо.

Ову песму оплакала наја,

Саставио из Глибовца Влаја“.

Кочнице зацијукале варничење. Пааалааанка – виче онај што буши карте. Погачице са киселом водом – чује се из мрклине.