ČAROBNJAK IZ VOZA

Prve pričine o izgradnji gvozdenog puta, u Srbijadi, zapodenute su, ene-de, u Miloševo vreme, još 1838. Za taj posao istolkovan je putevoditeljni akt između Popičitelstva Finansije, u ime Pravitelstva Srbskog, s jedne i gospodom: Klodom Builonom i Klementom Rerom, u ime Francusko- Serbskog društva, s druge strane za, je li, postavljanje gvozdenog druma od Milanovca do Brze Palanke. O ispravnosti ove objavljotine svedoči tekst „Gvozdeni put i paravoz“ objavljen u Pešti. Tačnije u Serbskom narodnom listu. I-šta? Sve skockano, ali čabar, moj Brajko. Kogod i tazevina „Južni (pro)tok“. E, sad, neću ni kako ja hoću, ma me koštalo ko svetog Petra kajgana. Tako! Iznesak je trebalo da košta 633.822 rajnska talira i 12 groša, al se izumetnulo. Skroz na skroz. Knez Milan Obrenović je 3. jula, na vruć dan, 1881. godine srebrnim budakom zabudačio početak šinske gradnje, od 243 kilometra, na relaciji Beograd-Niš. Životopis od mene počinje. Ostalo iš, a mi, pravac u Niš. Jakako! Stigla je i prva lokomotiva, da vuče vagone za gradnju. I krenulo je 23. avgusta 1884. godine prvo vozno kloparalo u zemlji Srbiji. Dvestotine putnika, zagvožđenih smelnika, je putovalo, ukmećeno i uparađeno truckavo, do povraćanja, ako, mož’ biti, ne sediš u pravcu kretanja, u dve kompozicije, u razmaku od četiri minuta.

Tako to beja. Za prvinu.

Posle je došao unapredak. Iza poštanskog vagona je prikačen vagon za majke s decom, pa prva, druga i treća drvendekasta klasa i teraaaj. Putuj Ago kud ti drago? Može i povratno.

Napolju jesen. Razgoropađeno vlažna.

Manevarka poguruje u unazadak, na prvi levi kolosek, u prestonom gvozdenom čvorištu, putničke vagone, koji se, ene, uhvatili čvrsto jedan za drugi i držaće se, tako, drugarski, do Niša. Putnici, s juga, uskaču junačno. Da zauzmu mesta. Što da se stoji, kad može da se raskomoti umoreno teleso, od jutrenice današnje, da se izuju cipele, dotegnu znojave čarape i podignu umorne noge, oslobođene zapertlanih stega, na drugu drvenu klupu. Ima još ceo sat do polaska gvozdene grdosije za Ralju, Mladenovac, Palanku… Nelagoda je da se stoji. Ono, seli bi svi i bez uskoka, ali takav smo mi narod. Sve se nešto plašimo da nam neko nešto ne zakine, pa guuuraj. U zgomilavanje. Jedan preko drugog.

Elem, u toj čarobnoj zgužvanosti, napunjenom prirodnim mirisima protiče čekanje da lokomotiva za vuču udari gvozdeno i pomeri, za malkice, poređanost. Onda je polazak na vidiku. Koji polazak? To je svečarski povratak opanaka, gunjeva, anterija i praznih kotarica u zavičaj. Sa novcem u zakrpljenim džepovima. Zaneseni u svoju zdravu sujetu gledaju u prazno svojim zagipsovanim pogledima. Međ’ njih zaseo čila sa ordenjem na džepčetu od otrcanog sakoa. Iz te rupe izviruje lančić za sat, trbušasto zakačen za rever. Okolo njega naređane olovke. Alat za pisanje. Kadikad se raskošno nasmeje da bi pokazao jedan plehani zub. On, eheeej, kazuje stihotvorje zažeđenom publikumu. Oni slušaju. Mušica, da je ima,

čula bi se. Uz šarm ovog čarobnjaka iz voza prestaju sva druga razmišljanja. I brižje! Uostalom, svi će stići kućevnom basamaku izmoreni provodima.

Čekanje piska za polazak se zadangubilo.

Pogledi zaprti u čarobnjaka, a on veze. Veziljavo:

„Jedno mlado momče,

Zapituje devojče,

Da l si dugme raskopčalo,

Bil se sa mnom poigralo,

Da ti nedra zakopčajem,

Jel te dušo ne poznajem“.

Muške glave se smejulje u aplauzu, a žene se, ej, kiselo pogleduju, ispod oka, od bezobraznog dejstva. Osećaju tu zlinu. Žene su uvek… Čarobnjak tera dalje:

„Kad ti vido čarne oči,

Srce moje da iskoči,

Ruku pruži’, tebe dirnu,

U mal’ dušo ne poginu,

Misli cura u nedoba,

Neće smeti ni da proba,

U mraku će sama doći,

Da je ljubim do ponoći,

Od ponoći neka bega,

Samo mati da ne gleda,

Dragi joj se usladijo,

Što je curu navadijo.

Ovu pesmu oplakala naja,

Sastavio iz Glibovca Vlaja“.

Kočnice zacijukale varničenje. Paaalaaanka – viče onaj što buši karte. Pogačice sa kiselom vodom – čuje se iz mrkline.