ЧУЧУК РУЖА
Било је то, е, у Малој Плани, јединој на земаљској кугли. Код Смедеревске Паланке. Доња Јасеница. Има још једно месташце са истим именом и презименом, али код Прокупља. То је нешто друго. Јужна пруга. Може бити да има трећа и још нека Мала Плана? Затурена! То није у мом рахитичном знању. Чудни атар на још чуднијем ћувику, да чудило не мож’ бити само чудиленце. Није код Велике Плане, већ, можете мислити, на вршку наше Паланчице. Мали видоглед на Велику Плану. И које где, још. Ту је основна разлика између два комшилука повезана гвозденим путем. И оним сласно надограђеним. Код матичара. Како су је нама утрапили нема података ни учитељка живота. Ни словесо. Мала Плана, изодавно, из својих раштрканих приземљуша, данас, са прозорја балкона и дашчавог поткровља гледа одозго на две вароши које се љубовано удрамоплетиле. За пословне руке. Путем од Зум-ћуприје, до Бресја, па даље. У ходаџилук. Скроз. Можда би се невестица Мала пребракоселила код Велике, али џаба је хоћкање. Не да забрекла бурма у паланачком месу. И накиселе поделе на Бановине, Срезове, Округе и, мо’ш мислити, Општинске атаре. Бербере, терзије, шнајдере, шлосере, клонфере и бадавџије нико ништа о томе не пита, јер ко су они да одређују границе без пушкарница. Због тога се, ваљда, то насеље одметнуло у брда рођена за хајдучију. И тако се започеле приповести о ‘ајдуцима из Мале Плане. Где има мириса те одметничко накисле кујне ту су и жене. Брачни јатаци. И у хоризонтали и овако. На друму, за пијаним асталом са винским стеницама и у богаташким авлијама. Смрт кулацима, мамицу им лоповску. Да им мамицу.
О, да, почело је за џандарско време.
Кад се, најзад, Србија отарасила окупатора, народ се радује, слави слободу, у радости, само два другара, завађена са законом, у Малој Плани, смишљају како може да се живи од махинација. После неколико преступних сићурија затворе их у апс. Кад, тамо, један, већ, домаћин. Нису се честито ни здружили, тек, једне ноћи пајтоси задаве уљеза и баце га у клозет, на дно изметине, а четврти зид од цигле, развале и тако изјутра сачекају џандаре. У истрази казаше да нису хтели да побегну иако је зид пробијен, а онај тећи утек’о. Пајтосе, ене-де, ослободе, а потера крене за бегунцем. На слободи, већ старовечан, Радосав Милосављевић рођену жену баца у бунар. Доводи пупољак, од петнаест лега, сиротицу Ружу. Да му седу браду милује. Она голуждраво лети по селу, срећна, док је он, стално посипа дарјем опљачканим.
Јутро се једаред, баш, засијало, кад је Ружа кренула, са другом, путем према Глибовцу. На леђима су носиле празне љуљке. За тканице заденуле кудеље, са вуном, а вретено витлају кроз прсте. Успут. И ћеретају. Женски. Испред њих, на пушкомет, иду Радосав и његов пајташ. Кад се дохватише глибовачког атара, утрчаше на једно трло и, брже-боље, закољу два лепушкаста јагњета. Док им пустили крв, наиђоше две жене. Мушкарци браве стављају у љуљке и добро их прекрију, па заграбе преким путем у Малу Плану. Жене бију главном џадом за Паланку. У вароши некаква гужвара. Скупила се руља. Џандари јуре неке лопове. Не знају ди терају. Наличи да је неко пријавио нестанак јагањаца. Од два јањета остала само усирена крв у травуљини. Две друге загледане у предиво иду ногу пред ногу. Тежак је дечји терет.
-И тако – причала је, после, Ружа, уместо деце ми донесосомо два јагњета и у мојој кући се, што јес, јес, поштено разделимо.
Ал, не лези враже, слад је најачи порив.
Дошапнули Ружи да Кузман Ракић у великој соби има ниску дуката, на том и том месту, а да преко дана, око поднева, спава најтврђим сном. На веранди.
-Ене, шта послем бива?
-Шта ће да бидне? Нови пoc’o за мог Радосава.
Хајдук се на прстима ушуња поред заспалогКузмана у велику собу, уверен у тачну дојаву, зграбио је ниску позлателу и по други пут поред хркача проминуо. Летњу тишину је, на ма, замирисао барут из танџаре. Златни јунак паде у зелену траву. После се Кузман правдао, на саслушању, да је убио окорелог лопова, од кога је цело село страховало, а кад неки поштени сељани потврдише ајдучке работе убијеног, Кузмана пустише.
Каква би то филмска сторијела била да се чучук-Ружа није опаметила у несрећи. Прежалила је брзински сладног мужа. Онако, како су и живели, бахато и ‘ајдучки и, гле женске памети, одабрала, као зрела обноћ удовица, новог животног сапутника, много млађег, да заличи, Леку Павловића. Са њим је скроз, у поштењу, одживела земни прхут остатак.
Наш народ, од памтивека, ваља бистрик реченицу: „Није ком’ је речено, нег’ ком’ је суђено“.
Наук причина.