ПАЛАНАЧКЕ НОВИНЕ

Први број изашао је 8. децембра 2006. године. Директор и уредник Дејан Црномарковић.

Споменар Паланачке гимназије (Приредио и уредио: Александар Саша Јелић)

Строга селекција

Smederevska Palanka, ulica Vuka Karadzica, gimnazijaГимназију у Смедеревској Паланци похађао сам у периоду 1955-1959. године. Постојали су уџбеници за све стране језике као и старија издања граматике српског језика и теорије књижевности. Међутим, историја, филозофија па чак и физика училе су се из бележака, што је био велики недостатак наставе.

Предавачи су били професори, ниједан није био наставник. Скоро сви су били импозантнe, достојанственe и угледне личности у очима ђака и грађана, нарочито они из старијих генерација, од којих неки више нису живи.

Оцењивање ученика у већини случајева било је реално. Одговарало се за оцену два пута у току полугодишта. Мало професора имало је модернији приступ оцењивању, тако да се никада није прозивало за оцену, већ се пропитивање вршило скоро сваког часа.

Дисциплину су углавном кршили пушачи, јер је пушење било забрањено на јавним местима као и у школском дворишту.

Друштвени живот, саткан од низа активности, био је врло богат и садржајан. Отуда, осећај усамљености, познат у амбијенту великих градова, није био типичан за омладину паланачких средњих школа.

Сваке вечери се излазило на корзо, где се одвијао дефиле ђака. У то време, сем Гимназије, постојала је Учитељско-домаћичка женска школа интернатског типа, као и Индустријска школа. Скоро сваке суботе, у Гимназији или поменутим школама приређивале су се игранке уз музику за игру, коју су изводили познати омладински састави.

Повремено су се догађале књижевне вечери уз учешће гимназијских и других локалних књижевника и песника.

Била су честа спортска и шаховска такмичења, на којима смо се надметали са ученицима из других градова.

На крају школске године, изводила се спектакуларна приредба, уз запажено учешће рецитаторске, драмске, музичке, фолклорне и других секција. Са овом приредбом се, с великим успехом, гостовало широм Србије.

Сећам се једнодневних излета у Београд, да би се присуствовало некој позоришној представи или видела значајнија фудбалска утакмица.

У последњој години Гимназије, обављала се екскурзија, нпр. до Опатије, Бледа и Љубљане. Вишедневни сусрети са ученицима других школа, из других градова, остају у најлепшој успомени.

Програм гимназијске наставе крајем педесетих година био је толико обиман и озбиљан, да је за гимназијалце представљао интензиван психофизички напор. Неуспешним писменим испитом из српскохрватског језика на великој матури, губила се година, без обзира на успех у разреду, што се понекад дешавало и врло добрим ученицима. Међутим, стицао се широк спектар образовања, подстицале су се способности.

Оваквим програмом вршена је строга селекција, тако да су формирани ученици супериорнији у односу на оне из средњих стручних школа.

За професионално опредељење и каријеру у струци, гимназијски печат, као обележје личности представљао је гаранцију квалитета.

 

АНЕГДОТА:

 

С пролећа 1959. године, на часу хемије код професора Велизара Михајловића, Момир-Меле Павлићевић и Радослав-Лола Бабић седели су у првој клупи. Одједном, Павлићевић је почео неконтролисано да зева.

Запрепашћени професор је узвикнуо:

-Павлићевићу, на шта то личи, има ли овде неког реда!

-Има, сада ће Бабић да зева!

 

Мр сци Радослав Бабић, дипл. инж.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *