Kosibaša

U otkosu alavosti, za blagoutrobije, „visoki gost“, čuj, visoki, a uopšte nije bio visok, dolazi, sa posejanom namerom, da obiđe poveliko selo i Zemljoradničku zadrugu na dalekom glasu. Jednoobrazna partijska kultura je tako, ne tulećim plamom, nalagala. S vremena na vreme. Da se, e, siđe međ’ narod, što da ne, da se pojede kakvo jagnješce mlado i milo, pa, onda, pazi sad, da se dobro zalije, po naški, rujnim vinom iz kondira. K’o, pribogu, onaj brkajlija, drumovnik Marko, što oraše džade uzduž. Danas bi se, vala, naradio i u širinu druma, tam’- ovam’, posebice kod Starog hrasta, jer se oko te drvene znamenitosti, može biti, zatekla kakva orta. Da familijarno izgazi oranje. Bilo bi to, još kako, slikovito napredovanje izdanka u soj prošlosti. Ali, sine, kotrljavi krug istorije vrlja unapred. Sam’ tako i nikako drukše. Nema Srbina da to unazadi, a šteta. Kad bi neki, naše gore lipov list, u obećanoj zemlji, primerice, izumetnuo, taj, elem, unazadak točkaški, gde bi nam bio početak? Verovatno na kraju svih krajeva. Uf, sinko, svetla budućnost, iliti, joooj, prekoredna u Evropskoj Utopiji. Bez oreola. Od plavo- belog zvezdarja.

-Stukni se, tato, u fabulu radnje. Kud si navro?

-Dobro-de!

Elem, kosidba je bila najteži posao za muškadiju. Kosce je pozivao domaćin lično. Oni su dolazili, bez

pogovora, sa alatom: kosa, klepac, babica, vodijer, brus i kvasilica. Kad se okupe izaberu Kosibašu. On je uvek najbrži i sa najširim otkosom. I najnižim. Kose su se klepale dva puta dnevno. Ručak su prtile snaše. U šarenicu zamotaju cicvaru i pečeno meso, pa udri u mljac. Muški! Da se povrati snaga. Vodu su u vrgovima donosile isključivo devojke. Do zalaska. Kad se završi radni dan, a Kosibaša to objavi, odlazilo se kod domaćina, u domazluk, da se napevaju i provesele uz vinske priče. Tako su i zasečeni mesec sa zvezdanim pratiljama dočekivali. Svečarski! Običajnik lep, da ne mož’ biti lepši. Jec’, al’, udvore zubate politike stari dobri običaj, od pamtiveka srpa, bez čekića, ubaciše preko noći u sopstvenu praksu. I, sad, da se stuknem na otkos s početka. „Visoki gost“, Kosibaša, video sve šta ima de se vidi, a imalo je, jer je Zemljoradnička zadruga bila na vrhu zadrugarstva. Nije, druže, labavo. Dobro, i drugarice. Za to vreme, a obično je neko vreme. I šta- sad? Naumorila se svita. Od hodanja po zelenim lovorikama samoupravljanja poljoprivredom. Sazrelo je da se sedne u astalsku zasedu iz drevne epske istorije drumovnika Marka. Na kockastim stolnjacima od ‘tice mleko. Uglavnom iz ovčarnika. Muzička kapela, u ćošku, sa predvodnikom Lekom, čuvenim harmonikašem, zabavlja Kosibašu i ostale kosce. Po rangu i položaju. Melodije se razvlače iz me’ova majstora dugmetare. Vinska Šumadija, uglas, proslavlja Miju Krnjevca i njegovu šljivu ranku. Prostorija se od duvanskog dima nadula k’o balon. Oj da poleti. Sa posadom. Sokolu u gnezdo.

Oznojeni optimizam se kosački razbaškario dok se, uz ariju, zakotrljavale naške rečenice. „Igra kolo i u kolu Ruža, preko kola jabuku mi pruža…“. Narečena jabuka izmrsi visoku zvrcavu želju. Kakav domaćinski propust. Kosibaša nije obišao jabukar, a voleo bi. Diže se tu, trči, misli, kaži, zemljoradnički urnebes. Doteraše stari crni mercedes, u kojem se vozio direktor Zadruge, otvoriše ogroman gepek, patosaše ga komadima mekog svilenog dušeka i ajd. Pravac jabukar. Vozi… U sredini sedi Kosibaša, sa jedne strane Leka harmonikaš, a sa druge golobradi svirač, dugmetarac. Noge im, od kolena, vise u čangrljavom ljuškanju. Stiže zapovest: „Svirajte mi samo pesme, o Radi“. Žena mu se drukčije zove. Nije trebalo dva puta da im se kaže, naročito kad je zadenuo koje šta, od ‘artije, međ’ me’ove. „Aj’ d’ idemo Rado…“, „Spremaj konja Rado, da begamo…“, „Rado, kćeri Rado, ko na prozor lupa…“. Srednjak upita mladog harmonikaša:

-Momče, odakle si?

-Ja? Iz Goloboka.

-Baš iz Goloboka?

-Da. Baš!

-Da ne poznaješ, možda, nekog Kuzmana. On je iz tog sela, stariji je čovek. Interesuje me da li je živ?

Graške straha krenule u curak. Sa čela. Što li pita? – Kako ne bi znao, pa to mi je, znate, deda. Živ je.

-Mnogo da mi ga pozdraviš i kaži mu da ću iz Beograda da ga darujem. On je moju ženu krio, u ratu, na njegovom imanju. Red je da se odužim, jer je preživela.

Nije se zabavilo, vozač direktora zadruge donese beogradski upakovano fabričko odelo. Eej! Kuzman je dar primio učtivo i odložio ga u šifonjer. Nikad nije hteo da ga obuče. Čak ni kad su ga sahranjivali.

Sukneni život je čudo.