Косибаша

У откосу алавости, за благоутробије, „високи гост“, чуј, високи, а уопште није био висок, долази, са посејаном намером, да обиђе повелико село и Земљорадничку задругу на далеком гласу. Једнообразна партијска култура је тако, не тулећим пламом, налагала. С времена на време. Да се, е, сиђе међ’ народ, што да не, да се поједе какво јагњешце младо и мило, па, онда, пази сад, да се добро залије, пo нашки, рујним вином из кондира. K’o, прибогу, онај бркајлија, друмовник Марко, штo ораше џаде уздуж. Данас би се, вала, нарадио и у ширину друма, там’- овам’, посебице код Старог храста, јер се око те дрвене знаменитости, може бити, затекла каква орта. Да фамилијарно изгази орање. Било би то, још како, сликовито напредовање изданка у сој прошлости. Али, сине, котрљави круг историје врља унапред. Сам’ тако и никако друкше. Нема Србина да то уназади, а штета. Кад би неки, наше горе липов лист, у обећаној земљи, примерице, изуметнуо, тај, елем, уназадак точкашки, где би нам био почетак? Вероватно на крају свих крајева. Уф, синко, светла будућност, илити, јооој, прекоредна у Европској Утопији. Без ореола. Од плаво- белог звездарја.

-Стукни се, тато, у фабулу радње. Куд си навро?

-Добро-де!

Елем, косидба је била најтежи посао за мушкадију. Косце је позивао домаћин лично. Они су долазили, без

поговора, са алатом: коса, клепац, бабица, водијер, брус и квасилица. Кад се окупе изаберу Косибашу. Он је увек најбржи и са најширим откосом. И најнижим. Косе су се клепале два пута дневно. Ручак су пртиле снаше. У шареницу замотају цицвару и печено месо, па удри у мљац. Мушки! Да се поврати снага. Воду су у врговима доносиле искључиво девојке. До заласка. Кад се заврши радни дан, а Косибаша то објави, одлазило се код домаћина, у домазлук, да се напевају и провеселе уз винске приче. Тако су и засечени месец са звезданим пратиљама дочекивали. Свечарски! Обичајник леп, да не мож’ бити лепши. Jec’, ал’, удворе зубате политике стари добри обичај, од памтивека српа, без чекића, убацише преко ноћи у сопствену праксу. И, сад, да се стукнем на откос с почетка. „Високи гост“, Косибаша, видео све шта има де се види, а имало је, јер је Земљорадничка задруга била на врху задругарства. Није, друже, лабаво. Добро, и другарице. За то време, а обично је неко време. И шта- сад? Науморила се свита. Од ходања по зеленим ловорикама самоуправљања пољопривредом. Сазрело је да се седне у асталску заседу из древне епске историје друмовника Марка. На коцкастим столњацима од ‘тице млеко. Углавном из овчарника. Музичка капела, у ћошку, са предводником Леком, чувеним хармоникашем, забавља Косибашу и остале косце. По рангу и положају. Мелодије се развлаче из ме’ова мајстора дугметаре. Винска Шумадија, углас, прославља Мију Крњевца и његову шљиву ранку. Просторија се од дуванског дима надула к’о балон. Ој да полети. Са посадом. Соколу у гнездо.

Ознојени оптимизам се косачки разбашкарио док се, уз арију, закотрљавале нашке реченице. „Игра коло и у колу Ружа, преко кола јабуку ми пружа…“. Наречена јабука измрси високу зврцаву жељу. Какав домаћински пропуст. Косибаша није обишао јабукар, а волео би. Диже се ту, трчи, мисли, кажи, земљораднички урнебес. Дотераше стари црни мерцедес, у којем се возио директор Задруге, отворише огроман гепек, патосаше га комадима меког свиленог душека и ајд. Правац јабукар. Вози… У средини седи Косибаша, са једне стране Лека хармоникаш, а са друге голобради свирач, дугметарац. Ноге им, од колена, висе у чангрљавом љушкању. Стиже заповест: „Свирајте ми само песме, о Ради“. Жена му се друкчије зове. Није требало два пута да им се каже, нарочито кад је заденуо које шта, од ‘артије, међ’ ме’ове. „Ај’ д’ идемо Радо…“, „Спремај коња Радо, да бегамо…“, „Радо, кћери Радо, ко на прозор лупа…“. Средњак упита младог хармоникаша:

-Момче, одакле си?

-Ја? Из Голобока.

-Баш из Голобока?

-Да. Баш!

-Да не познајеш, можда, неког Кузмана. Он је из тог села, старији је човек. Интересује ме да ли је жив?

Грашке страха кренуле у цурак. Са чела. Што ли пита? – Како не би знао, па то ми је, знате, деда. Жив је.

-Много да ми га поздравиш и кажи му да ћу из Београда да га дарујем. Он је моју жену крио, у рату, на његовом имању. Ред је да се одужим, јер је преживела.

Није се забавило, возач директора задруге донесе београдски упаковано фабричко одело. Ееј! Кузман је дар примио учтиво и одложио га у шифоњер. Никад није хтео да га обуче. Чак ни кад су га сахрањивали.

Сукнени живот је чудо.