ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

Милосрдни анђео

Неки казују да допадају из плавог предворја у белим анђеоским кочијама. Други, јок! Долећу к’о ‘тице. У облику човека. Милосрдног џамбаса. Таман да дођем к себи и да се малко поразговарамо, а он прне. Да га не видиш – мрморе шапатом, док глабају кажу, у страху од вишњих сила, трећи. Паланачки остатак се приклања једној од теорија.Анђели су чудне птице. Самосвојне. Долећу и одлећу кад им се ћефне. Обично походе снове, а богме, деси се, кад- кад, смуцају се и на јави. У анђеоским лепетима. Кад им се најмање надаш. Ненајављени мисионарски долетни путници са небеса. Дабогда кућу одавде не вид’о, ако ве лажем. Многе се причине о томе у светини ткају. Из зејтин очију.

Варошка пракса.

После година лутања и потуцања по којекаквим буџацима, лагумима и ћумезима историје наших народа и народности добауљају несувисле жеље. За летењем!

Писак уназаднице гребуцка знатижељу за никад невиђеним, а опет тако познатим догађајима.

Погрешна научења призивају повратак.

У близини Пријепоља планина је засекла две дугачке и дубоке стрмени. У дубу, где се спајају косине пркосно жубори хладан Лим. Да би се погледом ухватио за небеса мора глава добро да се забаци. Одозго су људи покрај воде били на изволте. Почетком децембра 1941. године у том рељефном левку боравили су партизани. Највише их било из Шумадије. У освитак, 4. децембра, на поспане борце запуцаше рафално, из висја, окупатори и за њих четристо тад бејаше последње сневање. Изгинули сви до једнога. Један једини, наше горе лист, је успео да се спасе. Како?

И спасење уме да се загонета.

У близини крш-крајолика налазила се, од вајкада, задужбина краља Стефана Владислава Немањића, а на зиду манастирника Бели Анђео. Може бити да је он изабравши личност за запамћивање збивља долетео и под крила узео нашег представника врсте и ваздигао га из пушчане кланице.

Лим је лаптао црвено. Не од стида, већ од крви.

Касније су свим Анђелима декретом, по кратком поступку, посечена крила. Вероватно што је овај Бели био пробирач. Ил што се није вратио за још кога. Враг би га знао. Тај записник није пронађен.

Много година касније, кад је Велики Бравар био у нашој вароши, постројена Властела се здрави са њим. Један, по један. Како и приличи. Црвено! И дође на ред наше горе лист:

-Ја сам, друже Велики, онај једини борац што је преживео код Пријепоља.

-Је л, друже, како то да само баш ти, божју му мајку, преживиш?

Чак ни „а“ од Анђела нико од црвених није смео да помене. Само су се, у тишини, гледали бело. Забрављено!

„Сви јунаци ником поникоше“.

И првоборци.

Још један свратак у присећајницу.

Некако после Другог светског рата, може бити и неку деценију касније, у време Јасеничког Среза, Младеновац је био наша престоница. Држоглавнима, из среског начелства, паде суманута идеја да паланачку Гимназију преселе у Младеновац. Кренула је агитација, бем ти кликери, и једнога трена се баш закувала. Ој да искипи. Кад ја будем ударио типа што ово заподева деца има да му муцају. До пунолетства – каже варошки силеџија. Лобирање се захуктало и међ’ професорима, па одобравају селидбу. Дође време џа или бу. Заказана је седница колектива варошког лицеја. Еј, основана 1920. године, сад овим муд(р)оњама пала идеја за крађу. По закону. Е, неће да може, срески другови. У заказани сат за гласање долази и наше горе лист. Првоборац. Једини преживели. Ставља пиштољ испред себе. На сто. Звекнуо га о даску и рекао:

-Деде, да видим ко ће да подигне руку за школску сеобу?

Иста прича, исто одстојање. Као и пред Великим Браваром. „Сви јунаци ником поникоше“.

Ни овде нису помињани Анђели.

Тек, окрајком двадесетог века један „Милосрдни Анђео“ је из својих небеских кочија изручио на нас смртоносни товар. Додуше сиромашан. Ал’ уранијумски. Да нам за вјеке наплати посечење анђеоских крила.

Ко не плати на мосту, платиће, ене, на брвну. Мостарина ил’ брвнарина, исто нам се дужи, али Бајо, ко то да запамти?

Наша браварија све браве одбравља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *