Milosrdni anđeo

Neki kazuju da dopadaju iz plavog predvorja u belim anđeoskim kočijama. Drugi, jok! Doleću k’o ‘tice. U obliku čoveka. Milosrdnog džambasa. Taman da dođem k sebi i da se malko porazgovaramo, a on prne. Da ga ne vidiš – mrmore šapatom, dok glabaju kažu, u strahu od višnjih sila, treći. Palanački ostatak se priklanja jednoj od teorija.Anđeli su čudne ptice. Samosvojne. Doleću i odleću kad im se ćefne. Obično pohode snove, a bogme, desi se, kad- kad, smucaju se i na javi. U anđeoskim lepetima. Kad im se najmanje nadaš. Nenajavljeni misionarski doletni putnici sa nebesa. Dabogda kuću odavde ne vid’o, ako ve lažem. Mnoge se pričine o tome u svetini tkaju. Iz zejtin očiju.

Varoška praksa.

Posle godina lutanja i potucanja po kojekakvim budžacima, lagumima i ćumezima istorije naših naroda i narodnosti dobauljaju nesuvisle želje. Za letenjem!

Pisak unazadnice grebucka znatiželju za nikad neviđenim, a opet tako poznatim događajima.

Pogrešna naučenja prizivaju povratak.

U blizini Prijepolja planina je zasekla dve dugačke i duboke strmeni. U dubu, gde se spajaju kosine prkosno žubori hladan Lim. Da bi se pogledom uhvatio za nebesa mora glava dobro da se zabaci. Odozgo su ljudi pokraj vode bili na izvolte. Početkom decembra 1941. godine u tom reljefnom levku boravili su partizani. Najviše ih bilo iz Šumadije. U osvitak, 4. decembra, na pospane borce zapucaše rafalno, iz visja, okupatori i za njih četristo tad bejaše poslednje snevanje. Izginuli svi do jednoga. Jedan jedini, naše gore list, je uspeo da se spase. Kako?

I spasenje ume da se zagoneta.

U blizini krš-krajolika nalazila se, od vajkada, zadužbina kralja Stefana Vladislava Nemanjića, a na zidu manastirnika Beli Anđeo. Može biti da je on izabravši ličnost za zapamćivanje zbivlja doleteo i pod krila uzeo našeg predstavnika vrste i vazdigao ga iz puščane klanice.

Lim je laptao crveno. Ne od stida, već od krvi.

Kasnije su svim Anđelima dekretom, po kratkom postupku, posečena krila. Verovatno što je ovaj Beli bio probirač. Il što se nije vratio za još koga. Vrag bi ga znao. Taj zapisnik nije pronađen.

Mnogo godina kasnije, kad je Veliki Bravar bio u našoj varoši, postrojena Vlastela se zdravi sa njim. Jedan, po jedan. Kako i priliči. Crveno! I dođe na red naše gore list:

-Ja sam, druže Veliki, onaj jedini borac što je preživeo kod Prijepolja.

-Je l, druže, kako to da samo baš ti, božju mu majku, preživiš?

Čak ni „a“ od Anđela niko od crvenih nije smeo da pomene. Samo su se, u tišini, gledali belo. Zabravljeno!

„Svi junaci nikom ponikoše“.

I prvoborci.

Još jedan svratak u prisećajnicu.

Nekako posle Drugog svetskog rata, može biti i neku deceniju kasnije, u vreme Jaseničkog Sreza, Mladenovac je bio naša prestonica. Držoglavnima, iz sreskog načelstva, pade sumanuta ideja da palanačku Gimnaziju presele u Mladenovac. Krenula je agitacija, bem ti klikeri, i jednoga trena se baš zakuvala. Oj da iskipi. Kad ja budem udario tipa što ovo zapodeva deca ima da mu mucaju. Do punoletstva – kaže varoški siledžija. Lobiranje se zahuktalo i međ’ profesorima, pa odobravaju selidbu. Dođe vreme dža ili bu. Zakazana je sednica kolektiva varoškog liceja. Ej, osnovana 1920. godine, sad ovim mud(r)onjama pala ideja za krađu. Po zakonu. E, neće da može, sreski drugovi. U zakazani sat za glasanje dolazi i naše gore list. Prvoborac. Jedini preživeli. Stavlja pištolj ispred sebe. Na sto. Zveknuo ga o dasku i rekao:

-Dede, da vidim ko će da podigne ruku za školsku seobu?

Ista priča, isto odstojanje. Kao i pred Velikim Bravarom. „Svi junaci nikom ponikoše“.

Ni ovde nisu pominjani Anđeli.

Tek, okrajkom dvadesetog veka jedan „Milosrdni Anđeo“ je iz svojih nebeskih kočija izručio na nas smrtonosni tovar. Doduše siromašan. Al’ uranijumski. Da nam za vjeke naplati posečenje anđeoskih krila.

Ko ne plati na mostu, platiće, ene, na brvnu. Mostarina il’ brvnarina, isto nam se duži, ali Bajo, ko to da zapamti?

Naša bravarija sve brave odbravlja.

You may also like...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.