Олај графика
Уметност се доразумева и воли духом и чулима. Никаква новост – рекли би одлепршало надмени сликари. Уметничко дело жуди за описом и налази се у расколу обојених потеза и речи. Отуда се слика може призивати као замена за мноштво речи.
Стваралац уметничког дела је по вазда пешак на путу сањарења и жуди за сапатником. Ту смо се, изгледа, пронашли Слободан Савковић Сода и ја. Фаталистичка уметничка страст. Код мене у причи. Ипак, пријатно је саосећати духовност непоколебљивог веровања у стваралачку постојаност идеје, која је, изобично, основни мотив за чињење.
Учионица тог времена, кад се код чекетала чекао метеријал за белмуж, а увек је неко време, је зјапила у свој својој немаштини. Зидови се не сећају последњег молераја. У ћошку пећ, како, уф, богаго звучи – краљица. Крај ње дрема дрвени сандук за дрва. Прозори стаклено голи. Под је био патосан даскама, а оне премазане олајем. У црно. Црње црнило није постојало, али је држало ненаучене разбарушене главице у црномањастој гомили. Што је црно, калај работа, али што се, јој, отирало. Најгоре су пролазили оскудни ђонови тадашње модне обуће. Дизајнерске претече је назваше, од мила европског им, „еспадриле“. Која фора? Кад се из учионице изиђе дуго остају штрапке на газишту. За успомену и дуго сећање једног оскудног олајисаног времена.
Занимљиво је да данашњи присети на бивше време
сијају неким благодетно дивним одсјајем замагљујући све муке и трпљења нашег похабаног одрастања и спремања да, ето, учено прођемо кроз животни улаз. Да постанемо неко. Разумеш!
Данас ништа није исто. Једино се Јасеница и даље улива у Велику Мораву. И није пловна.
Сода се, после три деценије и коју годину приде, вратио у место одрастања. Већи део живота је провео као друмовник у граду светлости. Обишао је све музеје, дабоме и Лувр, више пута, као слуга уметности, а хододарју на Монмартр, е, код обрадавелих уличника, умишљених у колоритне фантазије, на штафелајима, ни броја не зна. Сликарска задојеност из олајисане учионице га није напуштала. А како је започело?
Волео је часове ликовног. Његове радове је волела и наставница. Имао је увек највише оцене. Али, не лези враже, староковка оде у заслужену пензију и на њено место дође млада, надогрудна, наставница. Црнило са патоса се прелило у њихово гледање на уметност. Дечак је изгубио вољу, није доносио радове, добио је слабу оцену, да би, на крају, с мене на уштап, бежао са часова ликовног. Тако се владао и његов раздељак повучен лењиром. Какав изгон мизерије. Веровање у уметност се нагрдило. Мистик, са обала протеране ликовности, је време проводио у ћасакарењу по сен-забитима школског дворишта. У том се ближио час опраштања са школском биографијом. Ликовњачкој старлети ни рогуљама није могло да се приђе. Вероватно је умислила да је била, у далековини, Рубенсова вереница. Толико је била, иди ми- дођи ми, заврнута. Море, два круга више од признатих сликара. Ајд, сад, крв, мртав лебац, изиђи са њом на крај.
У поздрављању са школском годином прегледа последњи рад и даје завршну оцену. Ко није присутан добија слабу. Преведено значи да, сунац ти, полаже ликовно. Сода је и овога пута у дворишту. Уметнички игнорише уметницу. Над учионицом се надвио црни облак. Друг из скамије стидно затражи срамотну дозволу да оде у нужник. Није марио што се друштво зацерило и што ће га звати упишанко. Брже-боље је излетео из напетог гледалишта. Пронашао је Соду и рекао му каква је ситуација, да нема више зајебанције и тако то. Одмах се вратио на место љутог боја. Нешто касније улази и Сода са преподобним објашњењем да му нешто није добро, али, ето, дошао је. Рубенсова вереница учкиљила окицама и показа му трапаво да седне на место. Наставила је за катедром да прегледа радове. До њега има ихај. Главни јунак ове приповести се нашао у чуду. Нема рад. Гле, ни блок није понео. Боже, ако те има, помози. Сад ил’ никад! Мислио је триста на сат. Време лети. Као за инат. И? Еурека, што рече онај чика Архимед. Затражио је од другара његов блок, извадио један празан папир, бацио блок на патос и на њега белило. Ногом је нагазио мушки. Од еспадрила остадоше црно-беле назнаке. Учини то, их, још једанпут. Вишегазно. Да размаже идеју. Наставничица цијуличе:
-Савковић Слободан!
-Молим, наставнице?
-Донеси рад.
Опет је тријумфално учкиљила окицама, а то значи да није добро. Гледа у рад, па у Соду. Опет зинула у уметничко приказаније. Ово је апсолутно графичко арт виђење – прозумбала је на једвите јаде и уписала пегицу генијалном благдању.