ОРА

Oмладинске радне акције започињу свој дењак слик историје 1945. године на Црном врху код Бора где је 1.630 омладинаца и омладинки, од јануара до марта, радило на тридесетак степени испод нуле, да би, еде, насекло и железницом отпремило, ударнички, више од десет хиљада кубика огревног дрвета. Да би у томе успели морали су најпре да изграде део пруге до града бакра. Мучаљивост до зла бога милога.

После тога ентузијазам није престао. Напротив, као да се запалио, млади су се латили алата и уз другарску песму „Да нам живи, живи рад“ орно кренули у распевану изградњу путева, мостова, пруга, фабрика, насеља…

Гладне године 1946., од маја до новембра, одржана је прва савезна радна акција. Радило се на изградњи пруге Брчко-Бановићи. За само шест месеци 62.268 акцијаша је изградило деведесет километара пружне трасе и пробило, уф, три тунела. Две године касније почињу радови на ауто-путу који шаром врлуда дуж целе Југославије. Од Љубљане, по старини, емонске, до Ђевђелије, вардарске. Онда, шљис-шљас, освајање мочваре с оне обале реке Саве и изградња Новог Београда.

Омладину ношену жаром патриотизма ништа није могло зауставити. Прштало је на све стране. Заорено!

Изграђено је, батке мој , шеснаест пруга, једанаест, гле, великих фабрика, „Иво Лола Рибар“, у Железнику, Фабрика каблова, у Јагодини, Ваљаоница бакра Севојно, Магнохром, у Краљеву, Фабрика аутомобила „Црвена застава“, у Крагујевцу, пет хидроцентрала и нема смисла да ређам даље. Око два милиона акцијаша је калило жуљеве у педестогодишњем периоду, да би 1990. године било одбачено, као ничије детенце, братство-јединство, а из његових руку лопате и крампови са радних акција.

Та слојевитост није била пука сценографија једног времена. Елан је севнуо разнолике идентитете. Замлађена енергија није расула зној по ничијој земљи и у томе је сва вредност таласног чињења. Актери државног глумишта су запљускујући засекли време, сценски простор и године, али, не лези враже, „Времена се мењају, успомене остају, а где смо ти и ја“?

Запевале су се неке друге песме.

Какво нам је било братство такво бенаво испаде и јединство. Mo’ш мислити!

Преживели малобројници се, колико вијугав мозак служи, ако не пре, првог априла, на дан акцијаша, присећају јутрења, ударничке норме, љубља и повечерја у насељу, па, уз пола бело, пола вода, жуборе речима.

Тја, добра стара времена.

Проседи печат је оставила и Бригада ветерана из Смедеревске Паланке. Уздуж и попреко.

На једном орук зборишту младости, као очигледни примерци учитељице живота, уденули се и ововарошки времешници. Живот у насељу тече к’о мед, по зацртаним правилима. Омладинац и омладинка су акцијаши и тачка. Никако оно друго. То нема. Сад, ако се здеси морало је крадомице. И ово нема благе везе са даљом причом.

Елем, вечера се у трпезарији. Напољу неко време, меша се претежно са шућмурастим. Нит’ ‘оће, нит’ неће. Базди досада, ал ред је ред. Бригаде улазе по распореду на заседак. Распевани дођоше и ракијави ветерани. Шта ће да буде на јеловнику? Ослић! Ене-дер! Од рибе се нико најео није. Ни вајни Казанова. Натего ћар вајду. Сретен Торбица Трца је први лизнуо печење из воде, па куван кромпир са црним луком, жваћка, некако, ситно вилично, колута русофилски очима и заусти:

-Ови, бре, немају појма како се спрема ослић.

Около њега цвет грађанства мале вароши, осматра будно, што мир-тањир, што Трцу. Јовица, Бранко Шиља, Срба, Дуле, Милутин и остали налакћени о дрвени астал, као ђачићи, зуре у педагога. Очекују подуку.

-Риба се прво опере. Из неколико вода. Онда се просуши. Оштрим ножем, то је најбитније, алат мора да бриди, се одсече глава, па реп. То се, дабоме, одбаци. Има ко мрси отпад. Онда се дуж трбуха распори, али пажљиво, да се не посечеш и прстима се изваде унутрашњи органи. Педантно и уредно. Риба то захтева. Са њом нема журбе. Онда се маказама сецну пераја, ако их има и опет се испере. Расек се затим посоли, па зачини белим луком, першуном, мирођијом и лимуновим соком. И ту није крај. Наређа се у науљену тепсију, па се узме крпа, отвори се рерна, гурне се тепсија, затвори се рерна, забаталиш крпу, укључиш дугме на 250 степени и печеш је једно двадесет минута. Док се то крчка ти отвориш прозор. Ширимице! Из рерне се, већ, осећају, ах, мириси, сачекаш још малко, па опет узмеш крпу, отвориш рерну, извадиш тепсију и све проспеш кроз прозор. У материну!

Из насеља се зачуо поклич: „Трипут ура за ОРА. Ура, ура, урааа“!