ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

Варошке тандарије (Слободан Тодоровић Токи)

ПРОМИШЉАЊЕ СМРТИ

toОкоштале животне стазе заоденуте, их, политичким огртачем пледирају наоко за чачнутим нечастивим променама. Кадикад. Као код божјака. Исповедно. Прљава или, еде, блистава пљуц-реалност. За измицање хоклице опстанка. Питање мере је без одговора. Тајне cv збрчкане у светионику трајања. Можда? У додатним крик слојевима следа метафора битника за онеобичавањем. И митемских позајмица између живота и уметности.

Ко узмогне нек пита Флору, римску богињу цвећа, за разјасницу. Ваљда ће знати?

Haше, јуху-ху, инвајронменталне глумичице читав сплет збивља приписују импакту судбе.

Упала му секира у мед.

Једном да те заобиђе прасак стрељачког строја, кад je смрт на свом терену, ајде-де, али три пута у норвешком логору, е то је, бато мој, промишљање смрти које би морало да има везе са звездарјем. И силама немерљивим. Море, силесијама белих ноћи: За три рођендана.

О, како је лепо бити жив.

Далеке 1953. године, у Смедеревску Паланку, из завичајног Ужица, долази, тајним словом, школарац Бете Вукановић, да заоре првачку ликовну бразду именом и презименом. Драгољуб Вуксановић Вуксан се није либио варошке калдрме. Дао се у сликарско стваралаштво и потрагу за младим талентима. Истрајавало је то, на зачуд одобравање малообразованика, дванаест лећа. У лицеју гимназијском. Годину дана по доласку приредио је прву изложбу академског опуса у, је л, историји варошијанској. Тек, толико о томе. Није на одмет да се зна арт првенац, празник за очи. Посебице за бистре надничаре ума. И запамћивања. За разне историје. И завршни рачун.

Из места рођења, због заслуга, да не буде одведен у рљуг, другови реализују тајанку тмине врховне. Добијаш посао. И-тачка! Седи тамо. И-тачка! Заливено ћути. И-тачка! И срећан пут. И-то је то!

Који би то губитак био за нашу варош да се није издогађало, тако тачкасто, како се угодило?

На нашу сликарску малописменост десило нам се.

Предвечерје оцрњено као уљани зифт из тубице.

Испред басамка кућевника брекће скаламерија, на четири точка, завиранџена церадом. Задатственици, без речи, у униформама, буде уснулу породицу и у збрзу их усељавају у арест путашки, под велом мрачја, док Ужице хрче на чистом ваздуху ‘ладне Ђетиње. Један је дебелом вренгијом зашнирао видике, па ајд’ на труцкави пут. До свитања. Возиии… Зрцавост новог видела се зби испред велике непознате зграде. Истоварише збуњену чељад и ствари. На гомилу. Са јутром. Нико ништа не пита, нити ко ишта казује. Док очи ћуте, страхови жмарцују живу крв. Бешумно, а зацрвењено. Цинобер! Четвороточкаш, како добректао, тако се штуцаво изгубио. У нигдине. Без поздрава. Глава породице се нашла у базд чудилу. Није првина, али… Пролазника ни од корова. Птичурине jош спавају. Тек, појави се сена, па закачткећени бркајлија.

-Пријатељу, имаш ли ватру? Да упалим цигару.

-Имам машину.

-Може, а реци ми, здравља ти, које је ово место?

-Смедеревска Паланка.

Дожурио је и директор Гимназије. Рука руци и, ајд, да се страхонедоспавани сместе у подрум лицеја.

Од власти је све могуће. И лепа трагема.

Мисли бауљају по прошлости. Траже се.

У логору на Бањици слуганци утоварају логораше у камион за поздрављање са животом. На место злочина искачу један по један. Дође ред на Вуксана. Таман што је цокулама додирнуо чернозем, шчепа га једна снажна рука. Избирач смрти и живота заповедно псикну:

-Професоре, ви на ову страну.

Живот још није завршио сторијелу.

У норвешком логору, касније, нацисти постројили логораше у врсту. За извадак. Не види јој се крај. До Вуксана стоји, на смрт преплашени, младачак, престони студент, шта ли је? Тресе се од страха. И смрт има очи.

-Младићу, буди храбар. До краја. Српски!

-Професоре, они ће сваког другог да стрељају. Имам осећај да сам обележен. Да заменимо места?

Тако и урадише. Младића више нико није видео.

Скончавање, кад се узјогуни, бирка. За себе.

Другог дана силници смакнућа сваког десетог, на пруге, одводе у стрељани расход. Први, други, трећи, четврти, пети, шести, седми, осми, Вуксан девети. Десети се самоизбрисао са списка. Туђим мераком.

Накнадне приче су нераде.

Трећи пут га је спасао командант логора јер је, по његовом налогу, урадио портрет ћерке мезимице.

Промишљање смрти се оголило.

За испотихи запит.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *