Расек

Кад си на политичком положају све ти је дозвољено. Скроз на скроз. И звезду можеш да скинеш са небеса.

Ако, ене-де, имаш дугачку руку. Да је дохватиш? Добро, и прсте да издрже опекотине. Ко ће, бре, да ошацује, јо, да фали једна звездица у толиком звездарју? Нема тог јунака. То није могао ни онај што је друмове заоравао. Ни у епу, а камоли изистински. Силесија је то. Запела да уђе и у причу, па то ти је. Досадило јој слепило јуначког гуслања. Једна, гле, искрица мање, или више, народу се исто сјаји. Под небеским сводом има места за ихахај. Ал, јопет, како да бацаш ћерпич црепају, камење и дрвље на положај. Што не личи, не бива. Ако се, ене, неки непромишљени баја и дрзне, политички има са њим да се разговара, у четири ока. Уф, то не истерује на добро. Оно, нећу да грешим душу, са положаја политичког се много боље види. Оштрије! И ширимице. И на даљ. И у дуб. До невидела. И на све четири стране света. Ако зафали и пета може да се домисли. За народ је то боље, веле положајници. Има страну више. За сврставање, или ће, ако, баш, тера тук на лук, да остане несврстан.

Мудрост је мајка положаја.

Крњево је лепо село. И велико. Засеца га друм царски. А дугачак. Велика моравска водена силесија му уз закривљену, д’ извините, отпозадницу. Ту се, ето ти, огроздили сви предуслови да се роде: Коста Манојловић, композитор, Брана Дамњановић, редитељ и даље редно,

пo словарнику, све до Бобана Тирнанића, вечитог глумца за гласнија препремедена приповедања. И још које шта.

Ма чудило је овај атар.

Из ракијаве задимљености искотрљала се кажа, како је друг, о покојницима све најлепше, из кабинетске чеке гледао, са високог положаја осматрачнице на народне масе, пожелео, ил му се јавило, да обиђе ратног друга. Саборац није, је ли, као и кум, дугме заборављено. Још, еј, сунац ти калајисани, и митраљезац. Да, којим случајем, сад, вампирски, може да оплајвази шарца чуло би се до Смедерева града. И даље. До проклете Јерине. Такав је то саборац био. После, ништа чудно за Србијаду, свако на своју страну. У растур. Пуцаџија се вратио на имање у Крњево, а друг, тај и тај, зуца кажа, испео се високо, а лотра је имала ваздан багремових пречага. Нису веровали у Бога, а чуј, пели се тако високо. Ту се нешто не нутује. Пo крњевачки. Али, добро…

Сунце је и даље излазило на истоку, а залазило на западу. То није могло да се промени. Коликогод да се качиш у висје.

Пролеће се те године и у Крњеву где год затурило. Онда је, одједаред, на звиз, расцветало мигавце у авлији Милана митраљесца. Мириси распрштали цео крај. Да наплате окашњење. Домаћин задовољано загледан, стоји на дрвеном басамаку кућевнику. Заврнуо брич-панталоне до колена, а босим стопалом једне ноге трља, на другој, табанашке промрзлине из рата. Лепушкаст дан је само за насеље. Отишао је до качаре и из великог балона, кроз вунију, преточио лањску ракију у стакло за послужење. Да се има. За сваки случај. Разбуђивање природе уме да доведе госте. И, не лези враже, у том трену стаје једна, еј.

црна лимузина пред капију врљичару. Прашина се још није одлегла, кад, ето је још једна.

-Јел, овође, Миланова кућа? Милана, митраљесца, из НОБ-а – пита један знатижељну комшику повезачу.

-Јесје, јесје, – потврђује она, зверајући у лимузине, а у себи се мисли, шта ово мож’ да бидне?

Оно, крв, мртав, лебац, ни мање ни више, него, дошао у госте друг и то са високог положаја. Да обиђе пајтоса Милана. Изљубише се они ту као род најрођенији. Трипут! Пратња је заузела бусију на одређеним местима у сокаку. Ова двојица засели, ударају ракијаву мученицу, после засекли месиште, па, куку-леле, вино. Домаће. Кад је било пред мрак, друг са положаја је послао човека из пратње у село. Да се доведе најспособнији омладинац.

-Синовац, вели му Милан. Имаш важан задатак. Шофер ће да те одвезе по другарицу Чепуљу, јеси л’ чуо за њу? Јеси! Е има да је доведете овде. За мог ратног друга. Да јом он укваси кртичњак. Чова воли жене са великим расеком торњим и узаним доњим, а она је, сви знамо, по мери за његов морал. Ајд, сад, на задатак!

Шта зна дете шта је расек, али задатак мора да се изврши. Пронађе је на крај села, за асталом, при шишету. Так’а и так’а ствар. Мора да се иде. На положај. Није се дрвендечила. Ми смо жене на све спремне, цвркну, док се заваљивала у лимузину. Успут мало ћаскали, омладинац фали високог госта, каже јој да воли велике груди, доле да буде уско, шофер ћути ко заливен пампур и стигоше на мегдан јуначки. Она улази у собу и с врата цикну: „Куј од вас двојице има велике шаке и малу ону ствар“.

Крњевачки ваздух се задуо од кикоћења.

Једино су мигавци остали расцвећени.