Властохлепни (о)чајник
Какве ли штете? У три речи, признање нашег пораза и нечињења, без самилосне оптужбе, али с вером победничком, да чинимо добробит. Шио ми га Ђура, илити, за чије бабе здравље јаје на око?
У кратком збрљежу, по нашки, ово ће бити приповест, у корацима, о (о)чајнику властохлепља.
Ене, беху белег времена, дужа од свог сен трајања. Зато се, ваљда и опамтила. Недобро и добро су, вазда, на овом брдовитом заталасавању саучесници. И учесници. Од кад је света и века. И српског соја. Не познајемо се данас, ни од раније, а знамо се изодавно, па се, тако, изјуначено спајамо. И раздвајамо. Братски! На очиглед друмовника олајисаног времена и похотљивог гледа комшике, прекотарабуше. Делише нас несреће, зато смо лако дељиви. Од оца Краља и сина Краља, па редом, тepaj, по нашки. До списка Краљице. Неко мора, у крило, да скупља сочне испљувке свог народа и пореских глава. Часно је живети у свету мртваца. Је л да? Море, тек после смрти има да се делимо. Тако ми главе на одсеченом рамену, доћи ће време да и ја, напокон, заседнем у општу драматургију балканску. Не скакући, унапред, опомиње посталгија за чињењем. Што би рекли држоглавници, с правом, не користољуби дигресију да скачеш са теме на тему, мож’ се угруваш. Овај свег и онај свет није исто. Далтонисто!
Еј, мори, свеуспомене су истота, добацује предак из заточеништва чернозема. Кад су последње спахије, уф,
напуштале ‘асан пашину Паланку није то, брајко, ишло, тек, тако потаман. Прво им, примерице, откупљивали имања, а послем и’ сачекивали, у бурјану, и бум! Да се србско благо поштено поврати. Ондак, ‘ајдуци допадну, код кулака, па ишту дукате. Бајаги да пазе на њега, од Србаља што преживеше међусобице и да мож’ мирно да спава. K’o заклан. Ви то данаске лепшије вичете, видим из печатоване ‘артије, „рекет“. Мртвог ме живо занима, из ког лагума ископасте тај реч, ал’ нећу о тим. Је л то није истота свеуспомена? Тако ти перчина, кажи роде.
Елем, данас се у Србијади живи раскошно.
У незнању.
Зналци су, попут претка Јованче Мицића, отишли у свет. Он се, незналац, вратио, а ови јок! Деца ће им, на глобусној лубеници, тражити мрву јадовне земљице на брдовитом Балкану. У таквим, е, брдима, Политика, од двадесетог октобра, 2014., на дан пушкољубља, ене, на првој страни, даје на знање: „У Србији се догоди десет разбојништава дневно, што је двоструко више него почетком деведесетих година прошлог века, показују подаци МУП-а Србије, од 1992. до 2013. године“.
У тај сепет свашта може да се тури.
Има се, може се!
Убиство једног новинара, другог, трећег… Нека се припреми следећи. Онда, самоупуцавање, по писцу, „На мртвој стражи“. Еееј, од Александра Македонског, још, војници се клали због друкчијег обележја, а у брдима велеградским, гле чудила, нова правила војничке службе. Пе-ес, ене-де, за Гиниса! Наш војник пуца, бре, у нашег војника. До упуцавања истог белега. На земљицу мајку.
И-шта бива? Ништа! Мукље од ништа. Коме мука, томе и срамота, изрек’о народ, а сви смо народ, што, пa, да не рекнемо. И народ, јел, има право говора. Оваквог или онаквог. Коме шта треба, нек се окористи. У кићанку.
И велики Књаз је такве истоте разврљавао.
„Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога‘\
На друму, од рачанског хана, према Крагујевцу, има једно, охој, брдо. У зле дне, кад османлије напуштаху Пашалук, да се никада не врате, можда много касније, као инвеститори, неки смуцавац, из раје, уцмека спајију, ил’ агу, враг би га знао? Дојавили то Књазу, он ободе ата и са пратњом, под оружјем, откаса на вр’ брда. Код кмета. Распитивао се за случај, а cтpa’ га да се Турци не поврате. Сељани не знају чија је танџара, за вајду, собалила Турчина у зелену траву. Не зна ни кмет. Мук на земљи. Књажевска питалица се залеће по други пут. Опет-ништа! Слушај ме добро кмете, избистри главни коњаник. Дао сам ти штап да батинаш непослушне. Ако се, и поред тога, нешто рђаво збуде, штап ће радити по твојим чакширама. Доћи ћу, опет, за недељу дана, ако дотле не уфатиш шићарџију што уцмека Турчина бери кожу на шиљак. Ат је вриснуо од ударца у слабине и коњаници се, у топоту, изгубише. Сатница тапкала у месту, а Књаз дође у наречен дан. И? Милошу, тако ми поштења, не сазнадох име убице. Ни ја ни моји људи – утишањен страхом, једва одзбори кмет. Ако је тако, заповеди Књаз, обесите га о оно дрво, на вр’ висја. Једном речено, у ма учињено. Кмет-обешењак је данима висио на том висју, а народ је, од тада, вршку брда, наденуо име Висак.
Брдо се и дан данас тако зове.
За наук.