Vlastohlepni (o)čajnik

Kakve li štete? U tri reči, priznanje našeg poraza i nečinjenja, bez samilosne optužbe, ali s verom pobedničkom, da činimo dobrobit. Šio mi ga Đura, iliti, za čije babe zdravlje jaje na oko?

U kratkom zbrlježu, po naški, ovo će biti pripovest, u koracima, o (o)čajniku vlastohleplja.

Ene, behu beleg vremena, duža od svog sen trajanja. Zato se, valjda i opamtila. Nedobro i dobro su, vazda, na ovom brdovitom zatalasavanju saučesnici. I učesnici. Od kad je sveta i veka. I srpskog soja. Ne poznajemo se danas, ni od ranije, a znamo se izodavno, pa se, tako, izjunačeno spajamo. I razdvajamo. Bratski! Na očigled drumovnika olajisanog vremena i pohotljivog gleda komšike, prekotarabuše. Deliše nas nesreće, zato smo lako deljivi. Od oca Kralja i sina Kralja, pa redom, tepaj, po naški. Do spiska Kraljice. Neko mora, u krilo, da skuplja sočne ispljuvke svog naroda i poreskih glava. Časno je živeti u svetu mrtvaca. Je l da? More, tek posle smrti ima da se delimo. Tako mi glave na odsečenom ramenu, doći će vreme da i ja, napokon, zasednem u opštu dramaturgiju balkansku. Ne skakući, unapred, opominje postalgija za činjenjem. Što bi rekli držoglavnici, s pravom, ne koristoljubi digresiju da skačeš sa teme na temu, mož’ se ugruvaš. Ovaj sveg i onaj svet nije isto. Daltonisto!

Ej, mori, sveuspomene su istota, dobacuje predak iz zatočeništva černozema. Kad su poslednje spahije, uf,

napuštale ‘asan pašinu Palanku nije to, brajko, išlo, tek, tako potaman. Prvo im, primerice, otkupljivali imanja, a poslem i’ sačekivali, u burjanu, i bum! Da se srbsko blago pošteno povrati. Ondak, ‘ajduci dopadnu, kod kulaka, pa ištu dukate. Bajagi da paze na njega, od Srbalja što preživeše međusobice i da mož’ mirno da spava. K’o zaklan. Vi to danaske lepšije vičete, vidim iz pečatovane ‘artije, „reket“. Mrtvog me živo zanima, iz kog laguma iskopaste taj reč, al’ neću o tim. Je l to nije istota sveuspomena? Tako ti perčina, kaži rode.

Elem, danas se u Srbijadi živi raskošno.

U neznanju.

Znalci su, poput pretka Jovanče Micića, otišli u svet. On se, neznalac, vratio, a ovi jok! Deca će im, na globusnoj lubenici, tražiti mrvu jadovne zemljice na brdovitom Balkanu. U takvim, e, brdima, Politika, od dvadesetog oktobra, 2014., na dan puškoljublja, ene, na prvoj strani, daje na znanje: „U Srbiji se dogodi deset razbojništava dnevno, što je dvostruko više nego početkom devedesetih godina prošlog veka, pokazuju podaci MUP-a Srbije, od 1992. do 2013. godine“.

U taj sepet svašta može da se turi.

Ima se, može se!

Ubistvo jednog novinara, drugog, trećeg… Neka se pripremi sledeći. Onda, samoupucavanje, po piscu, „Na mrtvoj straži“. Eeej, od Aleksandra Makedonskog, još, vojnici se klali zbog drukčijeg obeležja, a u brdima velegradskim, gle čudila, nova pravila vojničke službe. Pe-es, ene-de, za Ginisa! Naš vojnik puca, bre, u našeg vojnika. Do upucavanja istog belega. Na zemljicu majku.

I-šta biva? Ništa! Muklje od ništa. Kome muka, tome i sramota, izrek’o narod, a svi smo narod, što, pa, da ne reknemo. I narod, jel, ima pravo govora. Ovakvog ili onakvog. Kome šta treba, nek se okoristi. U kićanku.

I veliki Knjaz je takve istote razvrljavao.

„Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga‘\

Na drumu, od račanskog hana, prema Kragujevcu, ima jedno, ohoj, brdo. U zle dne, kad osmanlije napuštahu Pašaluk, da se nikada ne vrate, možda mnogo kasnije, kao investitori, neki smucavac, iz raje, ucmeka spajiju, il’ agu, vrag bi ga znao? Dojavili to Knjazu, on obode ata i sa pratnjom, pod oružjem, otkasa na vr’ brda. Kod kmeta. Raspitivao se za slučaj, a ctpa’ ga da se Turci ne povrate. Seljani ne znaju čija je tandžara, za vajdu, sobalila Turčina u zelenu travu. Ne zna ni kmet. Muk na zemlji. Knjaževska pitalica se zaleće po drugi put. Opet-ništa! Slušaj me dobro kmete, izbistri glavni konjanik. Dao sam ti štap da batinaš neposlušne. Ako se, i pored toga, nešto rđavo zbude, štap će raditi po tvojim čakširama. Doći ću, opet, za nedelju dana, ako dotle ne ufatiš šićardžiju što ucmeka Turčina beri kožu na šiljak. At je vrisnuo od udarca u slabine i konjanici se, u topotu, izgubiše. Satnica tapkala u mestu, a Knjaz dođe u narečen dan. I? Milošu, tako mi poštenja, ne saznadoh ime ubice. Ni ja ni moji ljudi – utišanjen strahom, jedva odzbori kmet. Ako je tako, zapovedi Knjaz, obesite ga o ono drvo, na vr’ visja. Jednom rečeno, u ma učinjeno. Kmet-obešenjak je danima visio na tom visju, a narod je, od tada, vršku brda, nadenuo ime Visak.

Brdo se i dan danas tako zove.

Za nauk.