Вековник паланачког позоришта
Ванредно велики допринос позоришном животу Паланке даће појављивање Душана Марковића који је приступио „Позоришту Црвеног крста“. Марковић је остао упамћен као глумац и редитељ. Поповић и Марковић постају сјајан редитељски тандем који је обележио ратни период позоришног стваралаштва Паланке. Паланачка дилетантска секција „Позоришта Црвеног крста“ почетком 1943. године бележи значајане успехе на премијерама и репризама комада из, углавном, домаћег репертоара. Наступи су: 10. јануара „Џумбусана“, 17. јануара „Тома се жени“, „Вереница“, „Сви у ред“ и „Џумбусана“. „Два лопова“, „У професоровој соби“ и „Први пут с оцем на јутрење“ играју се 24. јануара. „Несуђени зетови“ 14. а „Џумбусана“, „Незгодан гост“, „Чајанка на селу“ и „Тетка из иностранства“ 28. фебруара. Врло захтеван комад „Улични свирачи“ Шурека-Сасмана изведен је 7. априла . По речима врло компетентних личности тог периода паланачки „Улични свирачи“ били су изнад тадашњег дилетантског нивоа.
Истовремено у „Заводу“ играна је Трифковићева „Избирачица“. „Снежана“, пародија на заводски живот коју је написала Весна Бутјер, питомац овог Завода, изведена је на Ђурђевданској приредби 6. маја 1943. Након „Снежане“, још једно оригинално дело питомаца је на репертоару. „Циганска крв“, прича из циганског миљеа је ауторско дело групе питомаца. „Циганска крв“ играна је 13. јуна 1943. Истог дана приказани су делови из Шекспировог „Кориолана“, а насловну улогу је играо М. Дорославац (Мило Дор).У „заводском листу “ рецензент представе Ц. Марковић пише: „…За нас је најважније што приказивање „Кориолана“ несумљиво значи један велики успон у развоју наше позоришне дружине“ Нушићев „Кнез Иво од Семберије“ игран је за Видовдан, забележено је у „Заводском листу“ од 10. јула 1943. Игра је била успешна у сваком погледу, а представа је сврстана у боља остварења.
**
Питомци Завода не посустају у свом позоришном раду. Августа месеца 1943. одиграна је „ансамбл“ представа „Ђидо“ уз учешће великог броја питомаца и то на прилично високом уметничком нивоу. О премијери у Заводском листу позоришни осврт даће питомац Завода Светолик Митић, који каже: „ …Ова представа је још једном дала доказ о завидној висини квалитета наших глумаца“. На самом крају 1943. године дилетанти Завода одиграли су за грађанство још две представе „Кнез Иво од Семберије“ и прикупили на благајни приход од 24.500 динара у корист заробљеника.
**
Активности чланова „Позоришта Црвеног крста“ подробно бележи и допис Окружног начелства округа Београдског упућен Министарству просвете и вера – одељењу за високо образовање и народну културу. У допису су забележени основни подаци о Позоришту, о управнику, о томе да Позориште нема одобрење за рад, о броју чланова и списак играних комада и датуме играња. Из дописа се види да је од 1941. до средине 1943. године Позориште Црвеног крста имало веома успешну продукцију, а самим тим и приход који је употребљен за прикупљање хуманитарне помоћи за заробљенике и њихове породице.
**
У позориште све чешће залази Драгутин Велимировић, в.д. начелника среза Јасеничког, што ће донекле пореметити рад, јер Велимировић у раду позоришта види шансу за личну афирмацију код виших власти. Из политичких разлога Велимировић инсистира да позориште промени назив у „Јасеничко народно позориште“, што наилази на противљење чланова ансамбла, јер би, по њиховом, у случају промене назива Позориште изгубило аутономност у раду коју им је карактер организације Црвеног крста обезбеђивао.
Оваква ситуација доводи до подела унутар ансамбла: једни су били за приступање „новом“ Позоришту, док је већина сматрала да треба да остане старо име. Међу глумцима је постојала стрепња да ће се позориште угасити. Жеља за игром била је пресудна, па је прихваћен предлог Велимировића о промени имена. Прва премијера под новим именом „Јасеничко позориште“ је „Ивкова слава“ Стевана Сремца у режији Душана Марковића августа 1943., друга је „Скамполо“ Дарија Никодемија, коју режира Димитрије Марковић Демарк, син велике српске глумице Милке Марковић и Михајла, такође глумца.