„NE MO’Š NJEGA DA PREVARIŠ, ON ČOVEK IMA FAKULTETE“

Zvali  su je Dara Švajserka.  Bila je prva žena-zavarivač u „Goši“. Ni jedna pre i ni jedna posle nje. Po tome je ušla u istoriju fabrike. Njena fotografija i sad je u postavci Spomen-radionice. „Bila sam mlada i lepa. Imala sam lice boje mladog sira. A pogledajte sada. Ko da sam prošla kroz sirotinjski odžak.“

Tako je zborila Darinka Jovanović. Nosila je u sebi iskričavi pripovedački dar. O fabrici u kojoj je stekla penziju govorila je biranim rečima. U njoj se zaposlila još dok je bila „Jasenica AD“.

„Sećam se kao da je juče bilo, tekao je drugi dan Krstovdanskog  vašara na Rudinama, čujem ja da se u fabriku traže ženske. Odem i prijavim se. Da radim i učim. Predlažu da me osposobe za farbara. Ma jok, kakav farbar… oću da budem elektrozavarivač, ništa drugo. I odobre mi. Vele: Krupna si, zdrava, jaka… I odvedu me da učim  zanat kod nekog Duleta. Meni tek 23 godine. Ja, žena, kod jednog mladića! Ma ne ide. Ima da se priča svašta. A taj Dule je, ispostavilo se, bio ozbiljan, pošten čovek. Samo mi pokazuje kako se radi, ništa drugo. I tako  1946. stekoh  kvalifikaciju.“

Pred prijem na posao, imala je probu. Da se vidi šta je naučila. „Bila sam najbolja. Moj probni komad dugo je stajao u izlogu Okružnog ureda. Ja sam, da se zna, prva uvela akord, posle se sve radilo na akord. To obavezno da se zapiše u novine. Da se zna da je i to delo Dare Švajserke.“

Kad je posao u pitanju, govorila je, nije se dala ni jednom  muškarcu. „Dobije posao muškarac, dobijem i ja. Ja pre završim od njega i smejem. Kilavu se, bre muškarci, a moja ruka ženska, gipka, ma bolja od  ruke balerine. Radim ja, samo fiju, fiju, a kad se čelik oladi, moj var beo ki srebro, samo šljašti. Završim posao, odem na česmu, sumijem se i gledam, a oni muški još drže masku ispred lica, ma ko radi samnom, pati muke, očiju mi. Posle zaprcam ružu u kosu i zavitlavam kolege-zavarivače.“

Dara je bila veoma cenjena i vrlo poštovana među kolegama. Jednom joj  prišao poslovođa Pera Cokić i upitao da li bi  ušla  u Partiju? „Hoću, što da neću. Kad može taj ( da mu ne pominjem ime, gurao se u politiku, a bio loš majstor) što da ja nemam crvenu knjižicu. Trebaće, leba ne jede. I tako pitali pa zaćutali. I sad mi žao što nisam postala partijaš“.

Slovila je kao dobar zavarivač. Neradnike nije podnosila. Jednog brigadira je  htela da smeni pošto-poto. „A nije išlo lako“ – pričala je. „Toga su voleli i šef i poslovođa. Di ćeš ti protiv njih? Ma ću da ga smenim, ne zvala se ja Darinka. I kažem kolegi, uzmi artiju i piši u naše ime, ja ću prva da se potpišem. Sutradan kad sam došla u fabriku, ne daju mi posao. Odem ja kod direktora Puše, sa sve zavarivačku kecelju i rukavice, pa sve od „a“ do „š“, taka i tak stvar. On me gleda, a ti ne mo’š njega da prevariš, il da pričaš nešto bez veze,on čovek ima  fakultete. Sluša me on i kaže: Daro tačno je sve što si kazala, odavde mi  vadiš. Okrenuo telefon i, onako ljutit, naređuje: Odma da joj se da posao, žena je ispravna. Da viš kako trče iz kancelariju pa kod mog brigadira. Odma Dari posao, momentalno!“

Darinka Jovanović ( Dara Švajserka) je 1966. otišla u invalidsku penziju. Malo od penzije, više od kredita sagradila je kuću. Dolazio predsednik Opštine Obren Šiljić da joj lično čestita. „Daro ovo nije kuća, ovo je vilica“ – kazao joj u oduševljenju.

oOo

Jednog dana, mnogo godina posle useljenja u svoju kuću,  ugledala je mene i kolegu Nenada J. Ristića u „Proleću“. Ušla je u najneugledniju gradsku kafanu, prišla našem stolu, i onako stojeći, mirno kazala kako predoseća skoru smrt. Gledali smo je začuđeno, Nenad je samo koju nedelju pre pravio emisiju o njoj za TV „Goša“ i često mi ponavljao kako je ona bolji pripovedač od junakinje iz „Petrijinog venca“. Dara nije gubila vreme, odmah je otkrila razlog svog ulaska u kafanu. „Čekam dan kad ću da crknem, dosadno mi, šta bi drugo… vas dvojicu sam odredila da mi nosite krstaču i državnu zastavu. Vreme je da odmorim bolnu dušu… I ne zaboravite moju adresu: Kajmakčalanska 12.“

D. Janojlić