„НЕ МО’Ш ЊЕГА ДА ПРЕВАРИШ, ОН ЧОВЕК ИМА ФАКУЛТЕТЕ“

Звали  су је Дара Швајсерка.  Била је прва жена-заваривач у „Гоши“. Ни једна пре и ни једна после ње. По томе је ушла у историју фабрике. Њена фотографија и сад је у поставци Спомен-радионице. „Била сам млада и лепа. Имала сам лице боје младог сира. А погледајте сада. Ко да сам прошла кроз сиротињски оџак.“

Тако је зборила Даринка Јовановић. Носила је у себи искричави приповедачки дар. О фабрици у којој је стекла пензију говорила је бираним речима. У њој се запослила још док је била „Јасеница АД“.

„Сећам се као да је јуче било, текао је други дан Крстовданског  вашара на Рудинама, чујем ја да се у фабрику траже женске. Одем и пријавим се. Да радим и учим. Предлажу да ме оспособе за фарбара. Ма јок, какав фарбар… оћу да будем електрозаваривач, ништа друго. И одобре ми. Веле: Крупна си, здрава, јака… И одведу ме да учим  занат код неког Дулета. Мени тек 23 године. Ја, жена, код једног младића! Ма не иде. Има да се прича свашта. А тај Дуле је, испоставило се, био озбиљан, поштен човек. Само ми показује како се ради, ништа друго. И тако  1946. стекох  квалификацију.“

Пред пријем на посао, имала је пробу. Да се види шта је научила. „Била сам најбоља. Мој пробни комад дуго је стајао у излогу Окружног уреда. Ја сам, да се зна, прва увела акорд, после се све радило на акорд. То обавезно да се запише у новине. Да се зна да је и то дело Даре Швајсерке.“

Кад је посао у питању, говорила је, није се дала ни једном  мушкарцу. „Добије посао мушкарац, добијем и ја. Ја пре завршим од њега и смејем. Килаву се, бре мушкарци, а моја рука женска, гипка, ма боља од  руке балерине. Радим ја, само фију, фију, а кад се челик олади, мој вар бео ки сребро, само шљашти. Завршим посао, одем на чесму, сумијем се и гледам, а они мушки још држе маску испред лица, ма ко ради самном, пати муке, очију ми. После запрцам ружу у косу и завитлавам колеге-завариваче.“

Дара је била веома цењена и врло поштована међу колегама. Једном јој  пришао пословођа Пера Цокић и упитао да ли би  ушла  у Партију? „Хоћу, што да нећу. Кад може тај ( да му не помињем име, гурао се у политику, а био лош мајстор) што да ја немам црвену књижицу. Требаће, леба не једе. И тако питали па заћутали. И сад ми жао што нисам постала партијаш“.

Словила је као добар заваривач. Нераднике није подносила. Једног бригадира је  хтела да смени пошто-пото. „А није ишло лако“ – причала је. „Тога су волели и шеф и пословођа. Ди ћеш ти против њих? Ма ћу да га сменим, не звала се ја Даринка. И кажем колеги, узми артију и пиши у наше име, ја ћу прва да се потпишем. Сутрадан кад сам дошла у фабрику, не дају ми посао. Одем ја код директора Пуше, са све заваривачку кецељу и рукавице, па све од „а“ до „ш“, така и так ствар. Он ме гледа, а ти не мо’ш њега да превариш, ил да причаш нешто без везе,он човек има  факултете. Слуша ме он и каже: Даро тачно је све што си казала, одавде ми  вадиш. Окренуо телефон и, онако љутит, наређује: Одма да јој се да посао, жена је исправна. Да виш како трче из канцеларију па код мог бригадира. Одма Дари посао, моментално!“

Даринка Јовановић ( Дара Швајсерка) је 1966. отишла у инвалидску пензију. Мало од пензије, више од кредита саградила је кућу. Долазио председник Општине Обрен Шиљић да јој лично честита. „Даро ово није кућа, ово је вилица“ – казао јој у одушевљењу.

оОо

Једног дана, много година после усељења у своју кућу,  угледала је мене и колегу Ненада Ј. Ристића у „Пролећу“. Ушла је у најнеугледнију градску кафану, пришла нашем столу, и онако стојећи, мирно казала како предосећа скору смрт. Гледали смо је зачуђено, Ненад је само коју недељу пре правио емисију о њој за ТВ „Гоша“ и често ми понављао како је она бољи приповедач од јунакиње из „Петријиног венца“. Дара није губила време, одмах је открила разлог свог уласка у кафану. „Чекам дан кад ћу да цркнем, досадно ми, шта би друго… вас двојицу сам одредила да ми носите крстачу и државну заставу. Време је да одморим болну душу… И не заборавите моју адресу: Кајмакчаланска 12.“

Д. Јанојлић