ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ

Звали  су је Дара Швајсерка.  Била је прва жена-заваривач у „Гоши“. Ни једна пре и ни једна после ње. По томе је ушла у историју фабрике. Њена фотографија и сад је у поставци Спомен-радионице. „Била сам млада и лепа. Имала сам лице боје младог сира. А погледајте сада. Ко да сам прошла кроз сиротињски оџак.“

Тако је зборила Даринка Јовановић. Носила је у себи искричави приповедачки дар. О фабрици у којој је стекла пензију говорила је бираним речима. У њој се запослила још док је била „Јасеница АД“.

„Сећам се као да је јуче било, текао је други дан Крстовданског  вашара на Рудинама, чујем ја да се у фабрику траже женске. Одем и пријавим се. Да радим и учим. Предлажу да ме оспособе за фарбара. Ма јок, какав фарбар… оћу да будем електрозаваривач, ништа друго. И одобре ми. Веле: Крупна си, здрава, јака… И одведу ме да учим  занат код неког Дулета. Мени тек 23 године. Ја, жена, код једног младића! Ма не иде. Има да се прича свашта. А тај Дуле је, испоставило се, био озбиљан, поштен човек. Само ми показује како се ради, ништа друго. И тако  1946. стекох  квалификацију.“

Пред пријем на посао, имала је пробу. Да се види шта је научила. „Била сам најбоља. Мој пробни комад дуго је стајао у излогу Окружног уреда. Ја сам, да се зна, прва увела акорд, после се све радило на акорд. То обавезно да се запише у новине. Да се зна да је и то дело Даре Швајсерке.“

Кад је посао у питању, говорила је, није се дала ни једном  мушкарцу. „Добије посао мушкарац, добијем и ја. Ја пре завршим од њега и смејем. Килаву се, бре мушкарци, а моја рука женска, гипка, ма боља од  руке балерине. Радим ја, само фију, фију, а кад се челик олади, мој вар бео ки сребро, само шљашти. Завршим посао, одем на чесму, сумијем се и гледам, а они мушки још држе маску испред лица, ма ко ради самном, пати муке, очију ми. После запрцам ружу у косу и завитлавам колеге-завариваче.“

Дара је била веома цењена и врло поштована међу колегама. Једном јој  пришао пословођа Пера Цокић и упитао да ли би  ушла  у Партију? „Хоћу, што да нећу. Кад може тај ( да му не помињем име, гурао се у политику, а био лош мајстор) што да ја немам црвену књижицу. Требаће, леба не једе. И тако питали па заћутали. И сад ми жао што нисам постала партијаш“.

Словила је као добар заваривач. Нераднике није подносила. Једног бригадира је  хтела да смени пошто-пото. „А није ишло лако“ – причала је. „Тога су волели и шеф и пословођа. Ди ћеш ти против њих? Ма ћу да га сменим, не звала се ја Даринка. И кажем колеги, узми артију и пиши у наше име, ја ћу прва да се потпишем. Сутрадан кад сам дошла у фабрику, не дају ми посао. Одем ја код директора Пуше, са све заваривачку кецељу и рукавице, па све од „а“ до „ш“, така и так ствар. Он ме гледа, а ти не мо’ш њега да превариш, ил да причаш нешто без везе,он човек има  факултете. Слуша ме он и каже: Даро тачно је све што си казала, одавде ми  вадиш. Окренуо телефон и, онако љутит, наређује: Одма да јој се да посао, жена је исправна. Да виш како трче из канцеларију па код мог бригадира. Одма Дари посао, моментално!“

Даринка Јовановић ( Дара Швајсерка) је 1966. отишла у инвалидску пензију. Мало од пензије, више од кредита саградила је кућу. Долазио председник Општине Обрен Шиљић да јој лично честита. „Даро ово није кућа, ово је вилица“ – казао јој у одушевљењу.

оОо

Једног дана, много година после усељења у своју кућу,  угледала је мене и колегу Ненада Ј. Ристића у „Пролећу“. Ушла је у најнеугледнију градску кафану, пришла нашем столу, и онако стојећи, мирно казала како предосећа скору смрт. Гледали смо је зачуђено, Ненад је само коју недељу пре правио емисију о њој за ТВ „Гоша“ и често ми понављао како је она бољи приповедач од јунакиње из „Петријиног венца“. Дара није губила време, одмах је открила разлог свог уласка у кафану. „Чекам дан кад ћу да цркнем, досадно ми, шта би друго… вас двојицу сам одредила да ми носите крстачу и државну заставу. Време је да одморим болну душу… И не заборавите моју адресу: Кајмакчаланска 12.“

Д. Јанојлић

Био је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак – Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово  азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао.

Кретао се релацијом Колонија – стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе,  креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао  физикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.

Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у  кафану „Ловац.“

„Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.

За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар.

Ослоњен на шанк опомињао је куваре:

„Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“

Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку.

„Дајте то, журим“.

Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим побеле.

Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком.

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.

Из „Ловца“ је излазио крупним  кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине.

Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик.

Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана.

И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог:

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“.

Драгољуб Јанојлић

Њега је ретко ко ословљавао именом и презименом. За комшије, пријатеље и колеге он је био само Ера Монтер. Становао је са супругом у Душановој улици, а радио широм земље као „Гошин“ монтер. Многи су га сматрали занесењаком и чудаком. А он се вајкао да га средина не разуме. Штавише сматрао је да га желе одвратити од „јалова посла“. И нико га није могао убедити да бадава троши време и новац на нешто „што бити не може“.

Једино је, Мирољуб Јанковић, веровао да ће направити нешто што још нико, од кад је света и века, није направио – perpetuum mobile, машину коју неће покретати ни струја ни нафта. „Мани се тога, то није пошло за руком ни највећим умовима светске науке и технике, па неће ни теби“ – уверавали су га многи познаници. Али, Ера Монтер, није хтео одустати ни за живу главу, веровао је да ће направити нешто „што још нико није“.

Посетио сам га први пут 1977. године. Затекао сам га у радионици, где је стално нешто проверавао и дотеривао. Био сам изненађен његовом упорношћу и вером да ће успети. „Неки ми се смеју иза леђа, неки „у лице“, а ја на то не дајем ни пребијене паре, јер знам да не могу да схвате да ће ово што правим бити мој самокрет за цели свет. Ова машина неће припадати само Југословенима, она ће бити мој дар Човечанству. Отворио сам бележницу да унесем реч коју дотле нисам чуо и које нема ни у једном речнику – самокрет.

„Хвала ти што си дошао, па пиши у твојим новинама да неки Ера Монтер у Смедеревској Паланци, жели овом машином да задиви свет“ – говорио је стално ударајући по скаламерији у коју је већ био уградио безброј точкова и точкића, мноштво котрљајућих лежаја, силне полуге, ланце и свакојаку гвожђурију. „Е, сад обрати пажњу…, ова машина има своју мртву тачку и кружни ток…, она ће радити без погонске енергије“ – уверавао ме.

Нисам издржао да га не упитам кад планира да доврши и свету представи својих руку дело…

Сео је на троножац и самоуверено казао како ће прорадити врло брзо. „Нема шта ту више да се чека, ја сам открио тајну, самокрет има да ради ко сат… Јавићу и другу Титу, нек зна…, то ће значити да наука више није ни за шта, мој младићу“ – устао је са троношца и са полице препуне свакојаког алата, скинуо три кутије боје. „Ево видиш, купио сам црвену, плаву и белу… ово су  боје наше југословенске заставе, имам и мустру за петокраку…, не иде, бре,  овакав светски изум без петокраке!“ – говорио је пун поноса на своје дело.

У шупу, коју је претворио у радионицу, био је унео и кревет. „Служи ми да одморим мозак…, ништа га тако не умара као мисао…, видиш и сам колика је ова машина…, дугачка је два метра, а отишла у вис…, до узраста одраслог човека“ – казао је и пришао самокрету да својом висином  потврди изнете мере.

Склопио сам бележницу, направио неколико снимака и изашао у лепо двориште с великом липом у средини. „Још нешто бих да ти кажем“ – вратио ме са капије.  Волео бих да се запише како сам дошао у „Гошу“.  Сео сам и поново отворио бележницу. Причао је лагано, али разговетно: „Послала ме фирма из Београда на обнову моста преко Велике Мораве, код Ћуприје. Било је ту радника ко плеве, држава тражила да се посао заврши у најкраћем року. Једне суботе, седнем у воз за Београд. У купеу све монтер до монтера, пију неку ракију и причају… Пио сам и ја, упалиле ми се уши. Пред Паланком, устаде један „Гошин“ монтер, загрли ме и поче да убеђује да прекинем путовање, па да у станичној кафани сви заједно попијемо још по неку шљивку. А мене, онако загрејаног, није требало много  убеђивати, пристао сам и изашао из  воза. У неко доба у биртију уђоше неки Цигани с виолинама. Они свирају, а ми наручујемо туру за туром. И ту се ја напих као никад до тад… Е, тако сам ти ја, младићу, постао  бараба и монтер „Гоше“ до пензије…“

Испратио ме до капије. „Кад машину будем предавао другу Титу, не идем без новинара, кажи Неши (Ненад Ј. Ристић) да је и он планиран. Зна Ера ред, како би да није вас двојице, свет знао за мој самокрет?“ – казао је и вратио се да настави рад.

 

Драгољуб Јанојлић

 

 

 

Звали  су је Дара Швајсерка.  Била је прва жена-заваривач у „Гоши“. Ни једна пре и ни једна после ње. По томе је ушла у историју фабрике. Њена фотографија и сад је у поставци Спомен-радионице. „Била сам млада и лепа. Имала сам лице боје младог сира. А погледајте сада. Ко да сам прошла кроз сиротињски оџак.“

Тако је зборила Даринка Јовановић. Носила је у себи искричави приповедачки дар. О фабрици у којој је стекла пензију говорила је бираним речима. У њој се запослила још док је била „Јасеница АД“.

„Сећам се као да је јуче било, текао је други дан Крстовданског  вашара на Рудинама, чујем ја да се у фабрику траже женске. Одем и пријавим се. Да радим и учим. Предлажу да ме оспособе за фарбара. Ма јок, какав фарбар… оћу да будем електрозаваривач, ништа друго. И одобре ми. Веле: Крупна си, здрава, јака… И одведу ме да учим  занат код неког Дулета. Мени тек 23 године. Ја, жена, код једног младића! Ма не иде. Има да се прича свашта. А тај Дуле је, испоставило се, био озбиљан, поштен човек. Само ми показује како се ради, ништа друго. И тако  1946. стекох  квалификацију.“

Пред пријем на посао, имала је пробу. Да се види шта је научила. „Била сам најбоља. Мој пробни комад дуго је стајао у излогу Окружног уреда. Ја сам, да се зна, прва увела акорд, после се све радило на акорд. То обавезно да се запише у новине. Да се зна да је и то дело Даре Швајсерке.“

Кад је посао у питању, говорила је, није се дала ни једном  мушкарцу. „Добије посао мушкарац, добијем и ја. Ја пре завршим од њега и смејем. Килаву се, бре мушкарци, а моја рука женска, гипка, ма боља од  руке балерине. Радим ја, само фију, фију, а кад се челик олади, мој вар бео ки сребро, само шљашти. Завршим посао, одем на чесму, сумијем се и гледам, а они мушки још држе маску испред лица, ма ко ради самном, пати муке, очију ми. После запрцам ружу у косу и завитлавам колеге-завариваче.“

Дара је била веома цењена и врло поштована међу колегама. Једном јој  пришао пословођа Пера Цокић и упитао да ли би  ушла  у Партију? „Хоћу, што да нећу. Кад може тај ( да му не помињем име, гурао се у политику, а био лош мајстор) што да ја немам црвену књижицу. Требаће, леба не једе. И тако питали па заћутали. И сад ми жао што нисам постала партијаш“.

Словила је као добар заваривач. Нераднике није подносила. Једног бригадира је  хтела да смени пошто-пото. „А није ишло лако“ – причала је. „Тога су волели и шеф и пословођа. Ди ћеш ти против њих? Ма ћу да га сменим, не звала се ја Даринка. И кажем колеги, узми артију и пиши у наше име, ја ћу прва да се потпишем. Сутрадан кад сам дошла у фабрику, не дају ми посао. Одем ја код директора Пуше, са све заваривачку кецељу и рукавице, па све од „а“ до „ш“, така и так ствар. Он ме гледа, а ти не мо’ш њега да превариш, ил да причаш нешто без везе,он човек има  факултете. Слуша ме он и каже: Даро тачно је све што си казала, одавде ми  вадиш. Окренуо телефон и, онако љутит, наређује: Одма да јој се да посао, жена је исправна. Да виш како трче из канцеларију па код мог бригадира. Одма Дари посао, моментално!“

Даринка Јовановић ( Дара Швајсерка) је 1966. отишла у инвалидску пензију. Мало од пензије, више од кредита саградила је кућу. Долазио председник Општине Обрен Шиљић да јој лично честита. „Даро ово није кућа, ово је вилица“ – казао јој у одушевљењу.

оОо

Једног дана, много година после усељења у своју кућу,  угледала је мене и колегу Ненада Ј. Ристића у „Пролећу“. Ушла је у најнеугледнију градску кафану, пришла нашем столу, и онако стојећи, мирно казала како предосећа скору смрт. Гледали смо је зачуђено, Ненад је само коју недељу пре правио емисију о њој за ТВ „Гоша“ и често ми понављао како је она бољи приповедач од јунакиње из „Петријиног венца“. Дара није губила време, одмах је открила разлог свог уласка у кафану. „ Чекам дан кад ћу да цркнем, досадно ми, шта би друго… вас двојицу сам одредила да ми носите крстачу и државну заставу. Време је да одморим болну душу… И не заборавите моју адресу: Кајмакчаланска 12.“

 

Д. Јанојлић

 

 

Био је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак – Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово  азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао.

Кретао се релацијом Колонија – стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе,  креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао  физикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.

Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у  кафану „Ловац.“

„Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.

За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар.

Ослоњен на шанк опомињао је куваре:

„Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“

Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку.

„Дајте то, журим“.

Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим побеле.

Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком.

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.

Из „Ловца“ је излазио крупним  кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине.

Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик.

Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана.

И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог:

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“.

 

Драгољуб Јанојлић

 

ПОЗИВ ЧИТАОЦИМА

Крећемо с новом рубриком. Насловили смо је ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ. Ако сматрате да имате „јунака“ за овакву тему, радо ћемо прихватити вашу сугестију и објавити ваше сећање.

И још нешто, ако располажете  било каквом  фотографијом тих људи, донесите је у нашу Редакцију која се налази у Пословном центру „Сигма“ (сутерен), код  Градске фонтане.