Заборављени Паланчани – Тома Кисели: „ОВАЈ СО ТИ НИЈЕ СЛАН“
Био је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак – Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао.
Кретао се релацијом Колонија – стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе, креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао физикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.
Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у кафану „Ловац.“
„Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.
За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар.
Ослоњен на шанк опомињао је куваре:
„Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“
Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку.
„Дајте то, журим“.
Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим побеле.
Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком.
„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.
Из „Ловца“ је излазио крупним кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине.
Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик.
Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана.
И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог:
„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“.
Драгољуб Јанојлић
ПОЗИВ ЧИТАОЦИМА
Крећемо с новом рубриком. Насловили смо је ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ. Ако сматрате да имате „јунака“ за овакву тему, радо ћемо прихватити вашу сугестију и објавити ваше сећање.
И још нешто, ако располажете било каквом фотографијом тих људи, донесите је у нашу Редакцију која се налази у Пословном центру „Сигма“ (сутерен), код Градске фонтане.
Mozda napisati nesto o Kisku i njegovom magaretu?
Браво Пеђа. И мени је Киско први пао на памет као један од од незаобилазних ликова за ову тему.
Ту је и Деса, свима позната по говору у стиховима, Браца, којег смо се плашили као деца, када је стајао испред куће са лончетом у руци да би му сипали свежу киселу воду, Башким, Ромео и Јулија, Љиља Виљушка, Жељко Лацковић, Дај Белку … Сви они су били део анегдота и урбаних легенди овог града.
Преко својих занимања запамтили смо и Црномарковића, који нас је од малена едуковао саобраћајној култури и за „прекршаје“ нам скидао вентиле са бицикла, Бору Еру, Грују ковача, Панту Циганина, Милета Варошког, Дзинару-управника, благајника, спасиоца и техничког особља старог базена, Шарла фризера, Моћу и „Кочо остави флашу“ из биоскопа, Бобу певача, Кристу содаџију, Дилета кафеџију, Комшу, од кога је почело грицкање семенки на јавним скуповима. У то друштво „заборављених“ бих уврстио и Крлета, адреналинског зависника, уз Јежа и Дзинару, првог бајкера Паланке, Палића-првог наркомана и Мију Џегера, једног од првих, озбиљних, криминалаца. А покојни Сова и Богдан били су претече и модел за данашње тетоваже „од главе до пете“.