Заборављени Паланчани – Ера Монтер: НЕ ИДЕ, БРЕ, СВЕТСКИ ИЗУМ БЕЗ ПЕТОКРАКЕ
Њега је ретко ко ословљавао именом и презименом. За комшије, пријатеље и колеге он је био само Ера Монтер. Становао је са супругом у Душановој улици, а радио широм земље као „Гошин“ монтер. Многи су га сматрали занесењаком и чудаком. А он се вајкао да га средина не разуме. Штавише сматрао је да га желе одвратити од „јалова посла“. И нико га није могао убедити да бадава троши време и новац на нешто „што бити не може“.
Једино је, Мирољуб Јанковић, веровао да ће направити нешто што још нико, од кад је света и века, није направио – perpetuum mobile, машину коју неће покретати ни струја ни нафта. „Мани се тога, то није пошло за руком ни највећим умовима светске науке и технике, па неће ни теби“ – уверавали су га многи познаници. Али, Ера Монтер, није хтео одустати ни за живу главу, веровао је да ће направити нешто „што још нико није“.
Посетио сам га први пут 1977. године. Затекао сам га у радионици, где је стално нешто проверавао и дотеривао. Био сам изненађен његовом упорношћу и вером да ће успети. „Неки ми се смеју иза леђа, неки „у лице“, а ја на то не дајем ни пребијене паре, јер знам да не могу да схвате да ће ово што правим бити мој самокрет за цели свет. Ова машина неће припадати само Југословенима, она ће бити мој дар Човечанству. Отворио сам бележницу да унесем реч коју дотле нисам чуо и које нема ни у једном речнику – самокрет.
„Хвала ти што си дошао, па пиши у твојим новинама да неки Ера Монтер у Смедеревској Паланци, жели овом машином да задиви свет“ – говорио је стално ударајући по скаламерији у коју је већ био уградио безброј точкова и точкића, мноштво котрљајућих лежаја, силне полуге, ланце и свакојаку гвожђурију. „Е, сад обрати пажњу…, ова машина има своју мртву тачку и кружни ток…, она ће радити без погонске енергије“ – уверавао ме.
Нисам издржао да га не упитам кад планира да доврши и свету представи својих руку дело…
Сео је на троножац и самоуверено казао како ће прорадити врло брзо. „Нема шта ту више да се чека, ја сам открио тајну, самокрет има да ради ко сат… Јавићу и другу Титу, нек зна…, то ће значити да наука више није ни за шта, мој младићу“ – устао је са троношца и са полице препуне свакојаког алата, скинуо три кутије боје. „Ево видиш, купио сам црвену, плаву и белу… ово су боје наше југословенске заставе, имам и мустру за петокраку…, не иде, бре, овакав светски изум без петокраке!“ – говорио је пун поноса на своје дело.
У шупу, коју је претворио у радионицу, био је унео и кревет. „Служи ми да одморим мозак…, ништа га тако не умара као мисао…, видиш и сам колика је ова машина…, дугачка је два метра, а отишла у вис…, до узраста одраслог човека“ – казао је и пришао самокрету да својом висином потврди изнете мере.
Склопио сам бележницу, направио неколико снимака и изашао у лепо двориште с великом липом у средини. „Још нешто бих да ти кажем“ – вратио ме са капије. Волео бих да се запише како сам дошао у „Гошу“. Сео сам и поново отворио бележницу. Причао је лагано, али разговетно: „Послала ме фирма из Београда на обнову моста преко Велике Мораве, код Ћуприје. Било је ту радника ко плеве, држава тражила да се посао заврши у најкраћем року. Једне суботе, седнем у воз за Београд. У купеу све монтер до монтера, пију неку ракију и причају… Пио сам и ја, упалиле ми се уши. Пред Паланком, устаде један „Гошин“ монтер, загрли ме и поче да убеђује да прекинем путовање, па да у станичној кафани сви заједно попијемо још по неку шљивку. А мене, онако загрејаног, није требало много убеђивати, пристао сам и изашао из воза. У неко доба у биртију уђоше неки Цигани с виолинама. Они свирају, а ми наручујемо туру за туром. И ту се ја напих као никад до тад… Е, тако сам ти ја, младићу, постао бараба и монтер „Гоше“ до пензије…“
Испратио ме до капије. „Кад машину будем предавао другу Титу, не идем без новинара, кажи Неши (Ненад Ј. Ристић) да је и он планиран. Зна Ера ред, како би да није вас двојице, свет знао за мој самокрет?“ – казао је и вратио се да настави рад.
Драгољуб Јанојлић