Zaboravljeni Palančani – Era Monter: NE IDE, BRE, SVETSKI IZUM BEZ PETOKRAKE

Njega je retko ko oslovljavao imenom i prezimenom. Za komšije, prijatelje i kolege on je bio samo Era Monter. Stanovao je sa suprugom u Dušanovoj ulici, a radio širom zemlje kao „Gošin“ monter. Mnogi su ga smatrali zanesenjakom i čudakom. A on se vajkao da ga sredina ne razume. Štaviše smatrao je da ga žele odvratiti od „jalova posla“. I niko ga nije mogao ubediti da badava troši vreme i novac na nešto „što biti ne može“.

Jedino je, Miroljub Janković, verovao da će napraviti nešto što još niko, od kad je sveta i veka, nije napravio – perpetuum mobile, mašinu koju neće pokretati ni struja ni nafta. „Mani se toga, to nije pošlo za rukom ni najvećim umovima svetske nauke i tehnike, pa neće ni tebi“ – uveravali su ga mnogi poznanici. Ali, Era Monter, nije hteo odustati ni za živu glavu, verovao je da će napraviti nešto „što još niko nije“.

Posetio sam ga prvi put 1977. godine. Zatekao sam ga u radionici, gde je stalno nešto proveravao i doterivao. Bio sam iznenađen njegovom upornošću i verom da će uspeti. „Neki mi se smeju iza leđa, neki „u lice“, a ja na to ne dajem ni prebijene pare, jer znam da ne mogu da shvate da će ovo što pravim biti moj samokret za celi svet. Ova mašina neće pripadati samo Jugoslovenima, ona će biti moj dar Čovečanstvu. Otvorio sam beležnicu da unesem reč koju dotle nisam čuo i koje nema ni u jednom rečniku – samokret.

„Hvala ti što si došao, pa piši u tvojim novinama da neki Era Monter u Smederevskoj Palanci, želi ovom mašinom da zadivi svet“ – govorio je stalno udarajući po skalameriji u koju je već bio ugradio bezbroj točkova i točkića, mnoštvo kotrljajućih ležaja, silne poluge, lance i svakojaku gvožđuriju. „E, sad obrati pažnju…, ova mašina ima svoju mrtvu tačku i kružni tok…, ona će raditi bez pogonske energije“ – uveravao me.

Nisam izdržao da ga ne upitam kad planira da dovrši i svetu predstavi svojih ruku delo…

Seo je na tronožac i samouvereno kazao kako će proraditi vrlo brzo. „Nema šta tu više da se čeka, ja sam otkrio tajnu, samokret ima da radi ko sat… Javiću i drugu Titu, nek zna…, to će značiti da nauka više nije ni za šta, moj mladiću“ – ustao je sa tronošca i sa police prepune svakojakog alata, skinuo tri kutije boje. „Evo vidiš, kupio sam crvenu, plavu i belu… ovo su  boje naše jugoslovenske zastave, imam i mustru za petokraku…, ne ide, bre,  ovakav svetski izum bez petokrake!“ – govorio je pun ponosa na svoje delo.

U šupu, koju je pretvorio u radionicu, bio je uneo i krevet. „Služi mi da odmorim mozak…, ništa ga tako ne umara kao misao…, vidiš i sam kolika je ova mašina…, dugačka je dva metra, a otišla u vis…, do uzrasta odraslog čoveka“ – kazao je i prišao samokretu da svojom visinom  potvrdi iznete mere.

Sklopio sam beležnicu, napravio nekoliko snimaka i izašao u lepo dvorište s velikom lipom u sredini. „Još nešto bih da ti kažem“ – vratio me sa kapije.  Voleo bih da se zapiše kako sam došao u „Gošu“.  Seo sam i ponovo otvorio beležnicu. Pričao je lagano, ali razgovetno: „Poslala me firma iz Beograda na obnovu mosta preko Velike Morave, kod Ćuprije. Bilo je tu radnika ko pleve, država tražila da se posao završi u najkraćem roku. Jedne subote, sednem u voz za Beograd. U kupeu sve monter do montera, piju neku rakiju i pričaju… Pio sam i ja, upalile mi se uši. Pred Palankom, ustade jedan „Gošin“ monter, zagrli me i poče da ubeđuje da prekinem putovanje, pa da u staničnoj kafani svi zajedno popijemo još po neku šljivku. A mene, onako zagrejanog, nije trebalo mnogo  ubeđivati, pristao sam i izašao iz  voza. U neko doba u birtiju uđoše neki Cigani s violinama. Oni sviraju, a mi naručujemo turu za turom. I tu se ja napih kao nikad do tad… E, tako sam ti ja, mladiću, postao  baraba i monter „Goše“ do penzije…“

Ispratio me do kapije. „Kad mašinu budem predavao drugu Titu, ne idem bez novinara, kaži Neši (Nenad J. Ristić) da je i on planiran. Zna Era red, kako bi da nije vas dvojice, svet znao za moj samokret?“ – kazao je i vratio se da nastavi rad.

Dragoljub Janojlić