ПАЛАНАЧКЕ независне варошке новине

Први број изашао је 8. децембра 2006. Директор и уредник Дејан Црномарковић

ЗАБОРАВЉЕНИ ПАЛАНЧАНИ

Заборављени Паланчани – Тома Кисели: „ОВАЈ СО ТИ НИЈЕ СЛАН“

Био је кочијаш. Слуга богатих Паланчана. Уместо презимена, имао је надимак – Тома Кисели. Препознатљиви лик са градских улица. Власник света у коме се најбоље сналазио и осећао. Питање је да ли је знао које слово  азбуке, али свако сокаче – јесте. Географијом града суверено је владао.

Кретао се релацијом Колонија – стовариште огрева на Железничкој станици, или грађевинског материјала „Узор“ и „Опленац“. Превозио је цемент, блокове, цигле, гвожђе,  креч…, све што су муштерије тражиле. Био је тачан као најбољи швајцарски сат. И није волео да губи време. Стално је опомињао  физикалце на стовариштима да раде брже. Често се и сам прихватао тешких џакова. Журио је једнако, као да ће му побећи воз.

Кад је имао који динар више у џепу, навраћао је у  кафану „Ловац.“

„Вешалице… целу порцију… само пожурите“ – наручивао је још с врата и журним кораком прилазио шанку.

За сто није седао нити је чекао да му приђе конобар.

Ослоњен на шанк опомињао је куваре:

„Ајде, брже то, нису вам ваљда дрва покисла.“

Ретко је кад имао стрпљења да сачека да се вешалице лепо испеку.

„Дајте то, журим“.

Зато је најчешће и јео полуживо месо. А кад би му тањир спустили на сто, седао је, цупкао ногама, и солио до изнемоглости, све док вешалице сасвим побеле.

Јео је брзо, најчешће не служећи се ни ножем ни виљушком.

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“ – обраћао се власнику кафане и поново се хватао за сланик.

Из „Ловца“ је излазио крупним  кораком. Пред кафаном га чекао коњ упрегнут у шпедитер крцат разног терета. Коњ је био леп, ухрањен, са очешљаном гривом и уплетеним репом ако је на коловозу било макар и трагова влажне градске прашине.

Нико не памти да је икад ошинуо коња. Понекад би се чуо одјек бича у ваздуху, али далеко од сапи животиње. Кисели је могао да иде и у чарапама, али „његов“ коњ није смео бити бос. А кад није у руци држао дизгине и био на улици, пословао је у газдиној штали. Нико као он, чини се, није тако разумео коњски и говеђи језик.

Кисели се одавно не виђа на градским улицама. Можда неко и зна његову судбину. Да Киселог није било, вероватно се не би ни знало да со није слана.

И сад, кад уђем у „Ловац“, сетим се речи Томе Киселог:

„Еј, Симић, овај со ти ништа није слан!“.

Драгољуб Јанојлић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *