Zaboravljeni Palančani – Toma Kiseli: „OVAJ SO TI NIJE SLAN“

Bio je kočijaš. Sluga bogatih Palančana. Umesto prezimena, imao je nadimak – Toma Kiseli. Prepoznatljivi lik sa gradskih ulica. Vlasnik sveta u kome se najbolje snalazio i osećao. Pitanje je da li je znao koje slovo  azbuke, ali svako sokače – jeste. Geografijom grada suvereno je vladao.

Kretao se relacijom Kolonija – stovarište ogreva na Železničkoj stanici, ili građevinskog materijala „Uzor“ i „Oplenac“. Prevozio je cement, blokove, cigle, gvožđe,  kreč…, sve što su mušterije tražile. Bio je tačan kao najbolji švajcarski sat. I nije voleo da gubi vreme. Stalno je opominjao  fizikalce na stovarištima da rade brže. Često se i sam prihvatao teških džakova. Žurio je jednako, kao da će mu pobeći voz.

Kad je imao koji dinar više u džepu, navraćao je u  kafanu „Lovac.“

„Vešalice… celu porciju… samo požurite“ – naručivao je još s vrata i žurnim korakom prilazio šanku.

Za sto nije sedao niti je čekao da mu priđe konobar.

Oslonjen na šank opominjao je kuvare:

„Ajde, brže to, nisu vam valjda drva pokisla.“

Retko je kad imao strpljenja da sačeka da se vešalice lepo ispeku.

„Dajte to, žurim“.

Zato je najčešće i jeo poluživo meso. A kad bi mu tanjir spustili na sto, sedao je, cupkao nogama, i solio do iznemoglosti, sve dok vešalice sasvim pobele.

Jeo je brzo, najčešće ne služeći se ni nožem ni viljuškom.

„Ej, Simić, ovaj so ti ništa nije slan!“ – obraćao se vlasniku kafane i ponovo se hvatao za slanik.

Iz „Lovca“ je izlazio krupnim  korakom. Pred kafanom ga čekao konj upregnut u špediter krcat raznog tereta. Konj je bio lep, uhranjen, sa očešljanom grivom i upletenim repom ako je na kolovozu bilo makar i tragova vlažne gradske prašine.

Niko ne pamti da je ikad ošinuo konja. Ponekad bi se čuo odjek biča u vazduhu, ali daleko od sapi životinje. Kiseli je mogao da ide i u čarapama, ali „njegov“ konj nije smeo biti bos. A kad nije u ruci držao dizgine i bio na ulici, poslovao je u gazdinoj štali. Niko kao on, čini se, nije tako razumeo konjski i goveđi jezik.

Kiseli se odavno ne viđa na gradskim ulicama. Možda neko i zna njegovu sudbinu. Da Kiselog nije bilo, verovatno se ne bi ni znalo da so nije slana.

I sad, kad uđem u „Lovac“, setim se reči Tome Kiselog:

„Ej, Simić, ovaj so ti ništa nije slan!“.

Dragoljub Janojlić