-Славље увеличала ревија старих, заборављених песама из репертоара народног музичара Буце Перушке
Старог Рају Поповића баш је послужило време; ни превише сунца ни одвише облака. Све је било као наручено: процветао јоргован, зашаренио се шебој. И багрем крај његовог дворишта озеленео, забелео се и по неки цвет зове. Пролеће „зевнуло“, пчеле пораниле у „бербу“ меда. Лете од цвета до цвета, зује у мирису дивље камилице и жутог маслачка.
Пред чика-Рајином кућом постављени столови. Мало даље, у дворишту, цврчи роштиљ. До пута, крај отворене капије, окреће се прасе на ражњу. Све је у знаку лепог догађаја – рођендана честитог станарине.
Навршио је 91. и ушао у 92. годину живота. На рођендан је позвао рођаке и пријатеље. И Буцу Перушку, некадашњег комшију. Да развуче „далапу“ и развесели друштво. Сео је на чело стола. Одатле има најбољи видик: ко улази и ко излази из дворишта.
Госте лично сачекује на капији. И како ко наиђе, Буца поново свира „дочек“. А онда чика Раја свакој званици одређује место за столом. Смирено прима честитке и наздравља. С времена на време погледа на ручни сат. А кад је откуцало подне, шефу „параде“ Мирку Крњевцу, даје знак да свечани ручак може почети.
Шири се мирис врућег роштиља, звецкају чаше. Хармоникаш Буца пева старе, заборављене народне песме. „У мом селу цвета јоргован“… разлеже се славујски глас музичара рођеног у Синодолици, недалеко од чика-Рајине куће.
„Боже, како је лепа ова песма“ – одушевљава се гошћа за рођенданским столом. Песма песму смењује, све боља од боље. „Говори“ Буцина „далапа“, меша се мирис процветалог јоргована и печења. Ускоро ће се зажутети и медоносна липа крај пута. Буца пева: „Хвалила се липа код багрема“… Не зна се шта је лепше: текст или мелодија.
Слављеник и сам по некад ухвати ритам. Пева и подиже руке, као да жели рећи: „Боже, нек си ми бар ово добро дао“. Понекад се насмеје, задовољан што се баш њему ово дешава. Буца голица хармонику, „вади из нафталина“ песме које су издржале сито времена.
Миркова супруга Мира износи рођенданску торту. „Данас нам је диван дан, диван дан“…чује се свечана песма. Чика-Раја гаси свеће у облику броја његових година. Гости му, сви од реда, честитају. Искрено и с нескривеним жељама да дочека стоту. А онда опет хармоника и песма. Многе су из младости времешног слављеника.
У једном тренутку гости су се ухватили у коло. Да доживљај буде потпун. А онда, кад је априлско сунце обојило запад, сваки је хитао свом дому. У својој кући, на периферији Голобока, остао је чика-Раја. Сам, да сабере утиске.
Онима што су се с њим растали са жељом да их и идућег априла окупи на истом месту, дуго је у ушима одзвањала песма Буце Перушке: „У мом селу цвета јоргован“.
Д. Јанојлић