ЖУТИ ЉУДИ – НЕКАД И САД

Када ме дискусија на друштвеним мрежама инспирише да ми се прстићи растрче по тастатури, увек се водим тиме да ћу бар некога отрезнити од лоших супстанци у његовом систему. Често резултати и не буду баш онакви како сам лично замислио, али се тешим тиме да сам бар покушао да неког освестим. Текст који следи је мање политички, а више култоролошки осврт и пројекција мојих мисли. Настао је из пијетета према неким квалитетним људима, који су битисали на овим просторима, а на чије постулате су чак и њихови декларативни следбеници заборавили, као и на улогу тих људи у креирању пристојније Србије.

Као да је било некад… (песма „ЕКВ“)

Средином ’80-их година прошлог века, у престоници се окупљала група младих и јако квалитетних људи, који су својом креативношћу допирали не само до локалног становништва тадашње СФРЈ, већ и много шире. Филмска, музичка, па и свака друга продукција је у то време била у свом зениту. Често су били осуђивани због свог начина живота и критике тадашњег система, јер су конзеративна Србија, као и остали делови СФРЈ били спремнији, да и даље одржавају на апаратима за вештачко дисање социјалистички систем, неголи да прихвате нешто ново. Вероватно су их зато неки и називали „Новим таласом“, јер у суштини то и јесте био смисао свега онога што су оставили иза себе и поклонили народу на овим просторима. Ко данас није свестан величине тих људи, можда је боље и да не чита овај текст даље.

Узалуд питаш ко иде… (песма „Хаустор“-а)

Могуће је да затворени социјалистички систем није баш био благонаклон према критици у било ком облику, а и да су репресивни органи реда имали веома мало разумевања за нечију креативност, те узимајући у обзир нешто умањена људска права у то време, сасвим је извесно да су се ти млади и креативни људи осећали као Јевреји (жути људи) за време холокауста. Неретко су се тајно састајали и са политичким дисидентима из тог времена и ту тражили инспирацију за свој рад. На улици су се осећали као да имају жуте траке око руке, а режим доживљавали као фашистички, често се позивајући на чињеницу, да је и Хитлерова странка била национал-социјалистичка. Наравно, једнопартијски систем у то време им није ни пружао прилику да се политички изразе, сем у уметничком смислу и то у прилично завијеној форми, разумљивој само уском делу популације. У том периоду је настао и филм „Црна Марија“ са протагонистима Миланом Младеновићем и Соњом Савић, а једна сцена са жутим месецом на вечерњем тамно плавом небу је касније послужила и као идејно решење за лого странке, која је постала сигурна кућа за жуте људе. Претпоставља се, да је др Војислав Шешељ, припремајући се за један ТВ дуел са др Зораном Ђинђићем, а преко својих извора у службама тадашње Државне безбедности (Лауфер), први и дошао до информација о шифрованом имену „жути“ и до имена људи на које се та шифра односила.

Анестезија… (песма „ЕКВ“-а)

Иако данас многи тврде, да су у СФРЈ границе биле скоро па идеално чуване и да буквално није могло ништа да се унесе у тадашњу државу што није било одобрено од самог врха социјалистичких власти, тешко је да и ти који заступају ту тврдњу могу данас да одговоре на питања око прескупог хериона, који се у то време појавио у престоници. Верујем да и вас збуњује, али одговор је једноставан: Државна безбедност. Можда вама данас звучи помало сумануто да држава трује свој народ, али уколико је нанишанила неку појаву или групацију људи, која је деловала против тадашњег система, зашто да не? Бар из њиховог угла гледања. Уосталом, како онда објашњавате, да скоро нико од тих „жутих људи“ није имао ни пријаву, ни пресуду за трговину или поседовање хероина, а скоро да су сви до једног страдали од те супстанце? Још шокантнија је чињеница, да вероватно нису ни плаћали (поготово не у почетку), већ су хероин добијали од „неког“ бесплатно. Данас повезивати њихову креативност са тим да је била условљена наркотицима, по мени је такође дегутантно, али не оспоравам да су бежали од стварности, која је некако била неспремна за њихове авангардне идеје.

Срце… („ЕКВ“)

Елем, данашњи жути људи нису ни налик својим истобојним „прецима“, а нарочито после 12.марта, 2003. Имали су чак и историјско помирење са својим социјалистичким тлачитељима из ’80-их и ’90-их, ако их већ довољно нису упропастиле коалиције са неким мањим, хомофобично патриЈотским странкама, левичарским, па чак и са неким зачетницима #наПРДњаштва, тј. багеристима у тренеркама. Јој, да; плус прелетачи. Искрен да будем, чак више нису ни креативни као раније, а и некако им се култура изменила. У неком смислу, понаПРДњачише и они, па вређају, псују, а неретко су и насилни. Рок културу су заменили којекаквим кафанама, турбофолком и свим оним чарима какве само по ријалитијима можемо да видимо. Мислим, неоспорно је да је то та енергија, да јесу следбеници „жутих људи“ из ’80-их и ’90-их, бар у домену слика на зидовима и цитата на које се позивају, али се све то наслеђе претворило у фолклор, док им јавне наступе обликује Жељко Митровић, који увек извуче из њих оно најгоре успешним провокацијама.

Ето, покушавам да данас нађем адекватне „жуте људе“, са свешћу својих прослављених претходника и нешто ми не иде.

Можда Никола Којо?

Марко Видојковић?

Не може Владо Георгијев, јер је он нешто као Жарко Лаушевић међу „жутим људима“ из жуте постојбине.

А рецимо група САРС? Ух, превише левичарски, али слична енергија и креативност.

А Зоран Кесић? Ма он је исти као и ја; наклоњен, али заклоњен. Није то – то.

Чеда Јовановић? Све је ту, па чак и „анестезија“. Снисходљив Вучићу – не може!

Аман, па где су онда? Нису ваљда сви од очију боје фронта завршили на плочницима неког Торонта?

Ух, чекајте; нису ни тамо. Тамо су ваљда ови лажни „жути људи“: Колесар, Јанушевић, Влаховић, Ђелић и слични компромитовани ликови.

Ето, ипак не знам где су, а и мало их је преостало. Свађају се међусобно, оптужују једни друге за пропаст идеје, коју изгледа више ни сами не познају.

Ма знам где ћу да их потражим. Баш у ’80-им и ’90-им. Дакле, само изразито анти-радикални, анти-црвени, анти-напредни долазе у обзир, а не ови што се додворавају свима. Уз Цецу и Лукаса се систем не руши, а поготово не са ријалити ликовима или преко напредних кафанчина. Такви ме не занимају.

Ко зна, можда их и пронађем, можда ми се и свиде.

Ех, фале прави „жути људи“ – дефинитивно!

Ако пронађем Милана Младеновића, Соњу Савић и остале међу данашњим жутим људима, јавићу вам.